Pobedili smo Švajcarce, ali pobedili smo i sebe

Pobedili smo Švajcarce (2:0), ali smo pobedili i sebe! A to je, valjda, najteže.

Verovatno smo evropski rekorderi po broju kazni od UEFA, što na reprezentativnom, što na klupskom nivou, po procentu međunarodnih utakmica odigranih pred praznim tribinama u našoj novijoj fudbalskoj istoriji.

Ovaj meč bio je „kao stvoren“ da se uklopi u taj kontekst. Postojali su repovi iz skorije prošlosti, strasti je uvek lako podgrejati, južnjačku krv još lakše uzavreti, ali utakmica u kojoj je Srbija ostvarila prvu pobedu u „A“ diviziji Lige nacija protekla je bez ijednog incidenta na tribinama. Granit Džaka i njegovi saigrači ’počašćeni’ su samo zvižducima i tu se sve zaustavilo, Orlovi su mogli da proslave veliki skalp bez ikakvog ukusa gorčine u ustima.

Srce Srbije

Da budemo do kraja pošteni, nije bilo ni provokacija sa njihove strane. Jedine primedbe gostiju odnosile su se na kvalitet terena, ali to je neka sasvim druga tema. Nikako da dođemo do balansa – upravo smo dobili nekoliko novih podloga na stadionima od kojih većina ne zadovoljava ni minimum međunarodnih standarda. Dobili smo tri prelepa stadiona, ali bar na dva teren je prebrzo pohaban. Ni selektor Dragan Stojković nije bio zadovoljan kvalitetom podloge, ali je Švajcarce podsetio po kakvoj su oni nedavno u Ženevi dočekali Španiju...

Piksi u potrazi za balansom

I ne, nije ovo ni slučajno nekakav apel da se reprezentacija trajno izmesti iz Beograda, jer generalizacija bilo koje vrste je najopasnija zamka u koju čovek može da upadne. Priređivao je glavni grad nezaboravne spektakle, ali je činjenica da je došlo do izvesnog gubitka interesovanja za državni tim.

Rastu šanse Orlova da se domognu prvog šešira pred mundijalske kvalifikacije

(MN Press)

Malo slabiji rezultati Orlova, malo korona, malo ova sve izraženija polarizacija između Zvezde i Partizana, posebno otkako su postali košarkaški evroligaški rivali, malo tradicionalna razmaženost prestoničke publike – tek, još od ere Radomira Antića kod nas nema euforije karakteristične za utakmice fudbalske reprezentacije u većini drugih država.

Otud i opravdana sumnja da bi se taman isti ovaj broj ljudi okupio sinoć i na „Rajku Mitiću“ ili u Humskoj, a 8.000 u Leskovcu i Beogradu dve su različite dimenzije. Da bi se, posle prvih dvadesetak minuta, tokom kojih Srbija nija prešla centar, u Beogradu začuo i po koji zvižduk sa tribina, možda unela nervoza u ekipu, dok je jug Srbije nagrađen za strpljenje i odanost.

OCENE – SRBIJA: Koliko srca ima u grudima Strahinje Pavlovića? Srbijo, pokloni se kapitenu!

Autogol Elvedija, majstorija Mitrovića, pa odbranjen penal Rajkovića... Kao nekekav krešendo sa tačkom ključanja posle meča, kada su Orlovi otrčali počasni krug i razmenili najčistije emocije sa navijačima.

I jedni drugima ne rekoše zbogom, već samo doviđenja, već 18. novembra kada u Leskovac dolazi Danska. Sa kojom takođe imamo neke neraščišćene fudbalske račune...