Piksi u potrazi za balansom

Nešto se mrdnulo s mesta u igri reprezentacije Srbije i odmah je stigla nagrada. Orlovi su najzad pobedili (2:0), prekinuli crnu seriju, pritom su u Leskovcu savladali Švajcarsku, respektabilnu ekipu, koja kuca na vrata prvog šešira u kvalifikacijama za naredni Mundijal. Ekipu koja nam je pila krv na slamčicu na prethodna dva Svetska prvenstva.

Rezultat sjajan, četiri boda u džepu, sa još jednom utakmicom kod kuće, protiv Danske, do kraja Lige nacija. Šansa da se saldo popravi, da se izbegne poslednje mesto i ispadanje. Kako smo se nadali tamo posle Evropskog prvenstva, ovo već sada izgleda, u rezultatskom smislu, iznad očekivanja.

A, mrdnulo se nešto i u igri. Do sada je bilo, hajde da na kažemo kao kratko ćebe, izlizasmo i tu frazu, nego, kao – klackalica. Kada je odbrana patila, napad je rušio sve pred sobom, a onda se od EP u Nemačkoj sve okrenulo: dok odbrana izgleda stameno, napad se mučio da vidi koje su boje oči protivničkog golmana.

Da budemo pošteni, nije Srbija briljirala u Leskovcu u smislu da je to bilo savršenih 90 minuta fudbala u kojem se Švajcarska nije ništa pitala. Štaviše, prvo poluvreme je bilo teško za gledanje, Orlovi su se nekih pola sata mučili da s loptom pređu centar. Ali, zato ni posed od 70 i nešto odsto Švajcarcima nije doneo baš ništa. Jednu solidnu šansu su napravili i to je to. Odbrana je ponovo zatvorila sve puteve do Predraga Rajkovića, delovala je mirno, koncentrisano, čak elegantno.

Rastu šanse Orlova da se domognu prvog šešira pred mundijalske kvalifikacije

Za promenu, ipak, nakon tih prvih 30 minuta, Srbija je počela da igra i u napred. Gol, pa kolosalna šansa za Jovića, gol Mitrovića, pa kolosalna šansa za Jovića... Više nego na celom Evropskom prvenstvu plus utakmice sa Španijom i Danskom u septembru. Pomaka ima.

Dragan Stojković je potpuno promenio koncepciju igre Orlova u odnosu na period kada je postao selektor. Tada se igralo na gol više, utakmice su izgledale spektakularno za navijače, pogotovo na Mundijalu u Kataru, ali kao da je i njemu neko rekao posle neslavnog nastupa na SP da velike rezultate pre donosi utegnuta odbrana, nego raskošni napad. Osim ako imate Lea Mesija u timu... I odjednom se kod Piksija sve promenilo. Na Evropskom šampionatu mu je rezon bio da prvo zatvori sve prilaze Rajkovićevom golu, pa napred šta se uradi. Ali, ni to nije donelo nikakav napredak u odnosu na Katar. Osim što su utakmice bile pakleno dosadne za gledanje, danas teško da se iko seća više od jedne, dve scene sa tri srpske utakmice u Nemačkoj.

Piksi danas izgleda kao da je na selektorskom početku. Pokušava da reši zagonetku: kako da pronađe balans u ekipi. Kako da odbrana bude i dalje postojana, a da napad bude opasan kao nekad. Zvuči malo alanfordovski, kao ono „ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti“... Ali, ta ravnoteža je ono što nedostaje timu Srbije. Sredina. I malo više slobode, malo više samopouzdanja kada je lopta u našim nogama. Jer, na disciplinu, agresivnost, borbenost, niko ne može da se požali. To je za desetku.

Srce Srbije

Stojković nije danas miljenik nacije kao što je bio pre tri godine. Mnogi bi mu rado videli leđa, jer isto tako mnogi misle da bi sa ovim igračima Srbija mogla i morala da igra i da prolazi bolje. Možda je Piksi rođen pod srećnom zvezdom u smislu da kada god su mu namenili svilen gajtan, Orlovi su prijatno iznenadili: u septembru su odoleli evropskom prvaku Španiji (0:0), u oktobru su tukli za nas do juče nepobedivu Švajcarsku (2:0).

Selektoru se, ipak, mora priznati jedno: bez Vlahovića, Sergeja, Tadića, sada i Živkovića, Ilića, prošli put Mitrovića, uzeo je četiri boda u Ligi nacija. U teoriji, Orlovi i dalje imaju šansu da se bore za prva dva mesta i prvi šešir za mundijalske kvalifikacije. A, delovalo je u jednom momentu, posle EP, da je baš sve otišlo u Honduras...