Pele u Beogradu, Jugoslavija u Riju - Džaja, Kule i stare novine o nezaboravnim susretima
Vreme čitanja: 10min | sub. 31.12.22. | 09:09
"Ostavljao je snažan utisak, osećaj na terenu bio je najbliži strahu, postojala je neka strepnja, a osećao sam da igrači koji su imali sa njim direktne duele tu emociju doživljavaju još intenzivnije. Kao da nisi učesnik te priče, čini ti se da ne možeš da mu uzmeš loptu"...
Kažu savremenici tog doba – mada ta sentenca važi i danas – da je u fudbalskom pateonu bilo mesta samo za jednog kralja, Edsona Arantesa do Nasimenta ili jednostavnije - Pelea. Ali da su odmah stepenicu ispod bili prinčevi, poput Johana Krojfa, Franca Bekenbauera, pa i najboljeg igrača u istoriji jugoslovenskog fudbala, Dragana Džajića.
Arhitekta velike Crvene zvezde bio je jedan od srećnika što je iz neposredne blizine pratio razvoj verovatno najboljeg svih vremena, gledajući ga prethodno čežljivo putem televizijskog ekrana, kao dečačić iz Uba, sve u nadi da će jednog dana podeliti megdan sa brazilskim superstarom.
Izabrane vesti
Ni slutio nije da će im se putevi vrlo brzo ukrstiti, da će kao neko ravan Peleu, imati profesionalne i privatne razgovore sa idolom.
„Uvek će me pitati za ona naša dva susreta, kada je gostovao sa Santosom na Marakani, odnosno kada je na njegovom oproštaju gostovala Jugoslavija. Međutim uvek se rado setim i našeg prvog, uslovno rečeno dvoboja. Ja u timu sveta kao mladić, on u selekciji Brazila. Tada sam shvatio ko je i šta je Pele“, poručio je u razgovoru za Mozzart Sport Dragan Džajić.
Sećanja su sama navirala. Mada je to bilo pre 50 godina, treća Zvezdina zvezda vrlo brzo i tačno prelistava spomenar uspomena...
„Pamtim kada smo stajali u hodniku. Onako, pripremamo se za meč. U timu sveta Bekenbauer, Jašin, Albert, Overat... Kompletan krem fudbala u tom trenutku. I gledam kako oni sa poštovanjem gledaju ka Peleu. Bio je stvarno najveći. To je nešto što mi pada prvo na pamet kada govorim o njemu“.
Kada je Jugoslavija gostovala na Peleovom oproštaju u Rio de Žaneiru nije to bila sportska menifestacija svetskog značaja - bio je to politički događaj.
"Marakana kao najveći ispit Plavih", bio je udarni naslov beogradskog Sporta. Na ispraćaju i politička i fudbalska elita. U JAT-ovoj 'čeličnoj ptici' 168 putnika, od čega 25 novinara...
"Jugoslovenska ekspedicija, nikad brojnija, poletela je u daleki Rio de Žaneiro, na najveći spektakl u istoriji fudbalske igre: odlazi Pele iz reprezentacije. Rastaje se od državnog dresa u srcu fudbalskog sveta, na gigantskoj Marakani, pred verovatno 200.000 gledalaca. U takvo grotlo odlazi jugoslovenski tim. Odlazi pred oči miliona gledalaca širom planete koji će u nedelju putem malih ekrana pratiti dešavanja iz Rija. To je čast, to je priznanje našem fudbalu, ali to je i obaveza”, pisao je Sport u izdanju od 17. jula 1971. godine.
U istom broju i izjava prvog čoveka Fudbalskog Saveza Jugoslavije Luke Bajakića kao potvrda da je Pele lično zatražio da poslednju utakmicu za reprezentaciju odigra protiv Plavih:
“Nesumnjivo da je njegov poziv velika stvar za naš fudbal i dokaz vrednosti. Međutim isto tako predstavlja i obavezu. Nije mala stvar igrati u zemlji svetskih prvaka i to na dan kad se ta zemlja oprašta od svog najvećeg idola. Kad se zna da će Džajić izvesti naše momke pred najveće fudbalske sladokusce sveta”.
Posebno zanimljiva bila je predigra tog okršaja u Riju. Dok su Brazilci odmerili snage sa Austrijancima (takođe po Peleovom izboru, samo za publiku u Sao Paulu), reprezentacija Jugoslavije izašla je na megdan novinarskom timu pod palicom Rajka Mitića. U neka davna vremena bio je običaj da novinari sastave ekipu od igrača koje selektor nije pozvao, pa da se međusobno izmere. U ovom slučaju bilo je novinari vs Vujadin Boškov. I rezultat koji je mnoge uznemirio samo dva dana pred dug put za Rio – 3:0 za selekciju koju su odabrali novinari?!
Na jednoj strani selektorov izbor: Džajić, Aćimović, Filipović, Jerković, Holcer, Petković, Paunović... Na drugoj novinarski aduti: Katalinski, Bogićević, Bukal, Bajević, Santrač, Vukotić...
Čuveni Miša Vasiljević nije imao milosti prema Plavima: “Rajko Mitić je nadmudrio Vujadina Boškova! To je prvi utisak laika, ali ustvari slavio je tim koji je više želeo pobedu. Pobeđeni putuju u Rio i verujemo da će tamo časno braniti boje svoje zemlje, dok su poraženi dobili bolju legitimaciju i pravu satisfakciju što neće učestvovati na Peleovoj proslavi. Koliko su do sinoć neka mesta u nacionanom timu bila sigurna, toliko su ih Radaković, Marić, Hlevljak i najpre Moca Vukotić, učinili spornim. Nije u pitanju klasa onih što putuju u Brazil, nego možda i veća klasa onih što su juče, igrajući iz inata, dokazali da su neretko nepravedno zapostavljeni”.
Iz dalekog Rija za Sport je izveštavao Todor Bulja. Za početak kratka Peleova izjava na dočeku: “Svršeno je! Doneo sam konačnu odluku, sutra, u meču protiv Jugoslavije, reći ću zbogom reprezentaciji”.
Selektor Brazila Mario Zagalo bio je odlučan, jasan: “Meč sa Jugoslovenima za nas ima jednaku važnost kao onaj u meksičkom finalu protiv Italije. Ostali smo dužni navijačima, obrukali smo se protiv Austrije i Čehoslovačke u prethodna dva susreta. Igraćemo sa najjačim timom, to je zahtev i štampe i navijača”.
Vujadin Boškov odgovorio je šeretski, opušteno, uz svoj blagi, karakteristični osmeh: “Ko će da čuva Pelea? Svi i niko. Igraćemo našu igru, bez klasičnog stražara na njemu. Videćete”, obratio se stotinama brazilskih novinara, “znaćemo da vam ukrademo ponešto od fešte i slavlja”.
A na dan utakmice, takođe sa stranica beogradskog Sporta: “Brazil može da menja predsednika vlade, predsednika države i ministre, pa da to nikoga ne ožalosti kao kada odlazi Kralj. Kralj najvećeg kraljevstva – fudbalskog – Edson Arantes do Nasimento Pele. Danas će Marakanom proći Samba Mangeira, najpoznatiji ansambl brazilske sambe. Iz prestone Brazilije u Rio će doputovati kompletan diplomatski kor, nikad više novinara i specijalnih gostiju neće biti na Marakani nego danas, kada odlazi Pele”...
Prošlo je ravno pola veka i nešto malo preko. Dragan Džajić dobro pamti i neke detalje:
„Bilo je 140.000 ljudi na stadionu. Dao sam gol, pogodio je i Jurica Jerković. Nekako sam uvek bio raspložen kada sam igrao protiv Pelea. Nisam želeo da ga razočaram, znam da me je jako poštovao i cenio. Sećam se da smo dan pre meča pričali u jugoslovenskoj ambasadi u Brazilu. Onako, baš je bila upečatljiva atmosfera. Dobio je od druga Tita televizor, baš mi je juče Edo Peci poslao poruku da je u pitanju EI Niš. Nisam siguran da je baš tako bilo, čini mi se kao da je neka druga marka u pitanju“...
Meč je završen nerešeno – 2:2. Jugoslavija je dva puta vodila, Brazilci se spasli pogocima Roberta Rivelina i Žersona.
Privilegiju da bude deo spektakla imao je i Džajićev klupski drug – Jovan Kule Aćimović.
"Sve je bilo scena. I sam poziv koji nam je upućen i moje svrstavanje u ekipu izazivalo mi je emocije. Već od izlaska na legendarnu Marakanu osećaj je bio jedinstven i neponovljiv. To je više od stadiona. Veliki je broj sjajnih igrača koji uprkos impresivnoj karijeri nisu imali šansu da igraju na tom stadionu, a uz Vembli, Nou Kamp, Santijago Bernabeu to je jedan od najvećih hramova fudbala".
Ambijent jedinstven...
"Utakmica je protekla u specifičnom načinu igre na obe strane. Svako je želeo da u takvoj atmosferi pokaže šta je ume. Manje je bilo takmičarskog naboja, više je bilo pokaži šta znaš. Pun stadion, žamor... Čuješ, a ne čuješ, kao kad zaroniš u vodu pa se samo naziru neki glasovi. Sve je prošlo vrlo brzo, čak i ti golovi koji su postignuti... Nisam ih doživljavao kao nešto što me raduje ili rastužuje".
Svetski mediji odreda su pisali o visokoj klasi jugoslovenskih igrača, pohvalno se o Plavima izrazio i Zagalo (“Jugosloveni veliki majtsori”), međutim ipak su glavni stupci bili posvećeni odlazećem velikanu.
“Sa Peleom se završava jedna era fudbala, ne samo brazilskog nego i svetskog”, glasila bi sublimacija svega što su iste noći štampali maltene svi svetski listovi.
I sve to uz slike uplakanog Kralja koji trči počasni krug oko Marakane i maše svojom 'desetkom'...
"Rastao sam kao neko ko je Pelea i tu 'firmu' gledao kao Boga. Ostavljao je snažan utisak, osećaj na terenu bio je najbliži strahu, postojala je neka strepnja, a osećao sam da igrači koji su imali sa njim direktne duele tu emociju doživljavaju još intenzivnije. Kao da nisi učesnik te priče, čini ti se da ne možeš da mu uzmeš loptu", dodao je Aćimović.
Mnogi će reći da je Pele kao pojava zračio posebnom aurom...
"Bio je toliko veliki, suviše veliki da bismo imali neki prisniji odnos. Sećam se, svi su na terenu pokazivali neko strahopoštovanje prema njemu. Maltene su se klanjali kada je prolazio, fakat je da je zračio kraljevskim sjajem i uticajem u fudbalskom smislu".
Dve godine ranije, na jesen 1969, Pele je prvi put posetio Jugoslaviju. Igrao je u četiri grada. Bila je to jedna od čuvenih Santosovih turneja. Sve četiri utakmice završene su nerešeno. Protiv Željezničara i Dinama 1:1, protiv Radničkog 4:4 i protiv Crvene zvezde 3:3.
Beogradski listovi pisali su tih dana o šampionskoj jednostavnosti i skromnosti najslavnijeg gosta, kako se oduševio hotelom Jugoslavija, 'jednim od najluksuznijih u kojima je boravio' (njegove reči), te o kratkom šorloptanju s nepoznatim momkom koji je poželeo da razmeni nekoliko pasova s Kraljem, baš tu ispred hotela.
Ali pre toga doček. A na dočeku hiljade ljudi, novinara, dece, najuglednijih beogradskih faca onog doba.
“Koliko si ovde popularan mogao si sam da dođeš da igraš. Šta ćemo ti mi”, promrljao je navodno golman Žilmar po sletanju u jugoslovensku prestonicu.
“Nije među prvima izašao iz aviona. Da li je došao? Ovo pitanje, svako od prisutnih na vetrovitoj pisti, otćutao je u sebi. A onda, pojavio se na stepenicama: on, Edson Arantes do Nasimento, alijas Pele. Tamnoput, vedar, gibak, niži nego što smo svi očekivali. Brada stara jedan dan ("Nisam stigao da se obrijem"), elegantan, ne zna kuda pre da se okrene. Svi ga tapšu po ramenu, svakom ko ga moli za autogram ljubazno se osmehne i ispuni želju”, pisao je Sport u izdanju od 10. septembra.
A onda i improvizovana konferencija za medije u foajeu surčinskog aerodroma...
- Da li znate nekog jugoslovenskog fudbalera?
- Znam, ali ne mogu da izgovorim njegovo ime, za mene je veoma komplikovano. Igrao je prošle godine u timu sveta protiv Brazila, nosio je dres sa brojem 11.
- Sigurno je reč o Džajiću?
- U pravu ste.
- Da li ste čuli za Crvenu zvezdu?
- Kako da nisam čuo, Zvezda je u Brazilu najpopularniji jugoslovenski klub.
- Da li ste umorni?
- Veoma, putovali smo 20 sati.
- Da li ćete protiv Crvene zvezde igrati svih 90 minuta?
- Srećom, hoću.
- Zašto srećom?
- U poslednjih nekoliko godina igrao sam po 100 utakmica godišnje. Bio sam izložen velikim naporima, oštrim startovima, povrede su me saletale. Sada sam u redu.
- Već godinama govore da ste najbolji fudbaler sveta. Šta vi kažete?
- To govore moji prijatelji...
- U poslednje vreme novinari pišu kako je Tostao najbolji?
- To govore njegovi prijatelji...
- Kojeg evropskog igrača cenite?
- Ima ih mnogo. Izdvojiću Bekenbauera, Euzebija, Jašina i Di Stefana.
Sport u istom broju piše i kako se Pele plašio kiše. Izjavio je da bi voleo da vreme bude lepo, uslovi za igru pravi, kako bi 'dva velika tima mogla da pokažu najbolje što umeju'.
Kiša je bila, ali kiša golova...
Beogradska premijera – veličanstvena. Pred više od 70.000 ljudi Santos i Zvezda pružili su publici jedinstvenu fudbalsku čaroliju.
“Baš dobar meč, nije bilo opterećenja rezultatom. Mogli smo malo da se opustimo. Možete da zamislite samo publiku koja gleda Pelea... Ali mi nismo bili inferiorni. Meč je završen remijem, upisao sam tri asistencije za Vojina Lazarevića. Čisto da ga ne razočaram ni tada (smeh prim.aut)“, priča dalje Džaja za Mozzart Sport.
Najviše reakcija nakon utakmice izazvale su izjave Pelea i Santosovog menadžera Ratinova.
“Ovo je pravi fudbal! Šta više poželeti od šest golova, i to kakvih golova. To se događa kada rivali žele da se nadmeću. Zašto je utakmica bila tako lepa? Jer Jugosloveni igraju fudbal, a ne tuku se”, kazao je Pele.
“Pravi uzor utakmice, za najbolju reklamu fudbala. Kada bih uvek mogao da organizujem ovakve utakmice, bio bih najbogatiji menadžer na svetu”, ispričao je Ratinov.
Tri dana kasnije Pele i Santos igrali su u Zagrebu. Potom u Kragujevcu, pa u Sarajevu. Narednog leta Brazil će po treći put uzeti Mundijal, a fudbalski svet i definitivno će krunisati Kralja.
Za Dragana Džajića dileme nema. Čast svakom, i Maradoni i Mesiju, ali Pele je po njemu za prsa ispred.
„Ne govorim samo o mlađim generacijama, koje nisu imale priliku da ga gledaju. Mišljenja sam da cela Evropa nije baš upoznata sa tim šta je bio Pele. On je igrao na drugom kontinentu, kada pogledamo snimke videćete da nisu u koloru. Takvo je vreme bilo. Ja vam tvrdim da je on u svojoj punoj snazi bio popularniji u svetu od brojnih predsednika i državnika. Kao neko božanstvo. Eto, pročitao sam i zanimljivu izjavu nekadašnjeg predsednika Amerike Roberta Regana. To je bio Pele“.
Pratio je Džajić svakodnevno stanje prijatelja i rivala.
„Nadao sam se da će pobediti, ali izgleda da je to neminovnost. Sećam se da sam ga poslednji put video u Beču pre nekih desetak godina. Bila je to manifestacija posvećena najboljim sportistima svih vremena. Dobio sam poziv, kao i, primera radi, Kasijus Klej. Bio je i Pele. I tu bio najpopularniji, iznad svih“.
PRIREDILI: Darjan NEDELJKOVIĆ, Predrag DUČIĆ, Ivan DŽODIĆ