Ajde, sinovi, ponovite ovo ako možete (VIDEO)

Bez njega prosečni, sa njim veliki, a on najveći. Pokušavao je Brazil da osvoji titulu prvaka sveta pet puta u godinama pre i posle Drugog svetskog rata, a uspeo tek kad se pojavio – Pele!

Dete! Vižljasto, neuhranjeno, sa prašnjavih ulica Treš Korasonesa, izraslo je u najuticajnijeg fudbalera svih vremena, uradilo ono što niko pre, a ni posle njega nije. Osvojilo tri Mundijala za 12 godina i ako je planeterna smotra parametar vrednosti onda sve debate ko je najviše prestaju.

Četiri učešća, tri titule, 14 utakmica, 12 golova. Da vidimo majčine sinove sad. Ko može kao Pele?

Ono što je Brazil danas (najtrofejnija reprezentacija u istoriji) najviše je zasluga Edsona Arantesa do Nasimenta. Ispostavilo se, slučajno.

Na utakmici sa Korintijansom snažno je na njega startovao Ari Klemente, ozbiljno ga povredio i doveo učešće mladog fudbalera na Mundijalu pod veliki znak pitanja. Selektor je rizikovao bez obzira što nije bio dovoljno spremna i poveo u Švedsku, iako se strahovalo za njegovo zdravstveno stanje.

U Švedskoj 1958. je bio najmlađi fudbaler turnira. Imao je 17 godina i niko nije očekivao da tinejdžer Santosa (znalo se da je talentovan, ali je malo ko mogao da pretpostavi toliko kvalitetan) uđe u tim Visentea Feole. Razlog je taj što je selektor Brazila bio tvrdokoran ili tvrdoglav, kako vam volja, držao na klupi Gariču i Pelea i bez obzira što je ekipa u prva dva kola pobedila Austriju i igrala nerešeno sa Engleskom javnost nije bila zadovoljna. Pogotovo što se uveliko pričalo kako je Feola bio maltene rasista, davao šansu belcima (Žoelu, Edvaldu i Altafiniju) pre tamnoputih, a onda mu se usprotivio Valdir Pereira Didi. Kapiten! Autoritet. Na njegov zahtev je Garinča, koga je selektor u jednom trenutku tokom takmičenja čak izbacio iz kadra, vraćen u svlačionicu, a onda insistirao da se promeni formacija kako bi se stvorio jedan od najdominantnijih napadačkih timova sveta tog vremena. Iz rasporeda 3-2-5 Selesao je prešao na 4-2-4, a ofanziva u sastavu Garinča-Vava-Pele-Zagalo počela da melje.

Pele je u četvrtfinalu presudio Velšanima (1:0), u polufinalu autorizovao het-trik za 23 minuta protiv Francuske (5:2), a u finalu, na Rosundi, bio centralna figura trijumfa nad domaćinom (5:2).

Na prvom Svetskom prvenstvu koje je emotivala televizija najšira javnost je mogla da posvedoči rađanju Kralja. Njegov gol za 3:1 može komotno u muzej primenjenih umetnosti. Lopta preko Bengta Gustavsona, pa u mrežu Kalea Svensona.

Ceo svet je bio od nogama deteta. Istog onog koji je uplakanom ocu Dondinju (nekad i samom napadaču) obećao posle Marakanasa (poraz Brazila u finalu Mundijala 1950. na svom terenu od Urugvaja, što se smatra jednom od najvećih sportskih tragedija države) da će on biti taj koji će osvojiti tada Zlatnu boginju.

Kad je ispunio obećanje Edson je postao Pele.

Brazil je slavio prvu titulu i zvezdu u nastajanju. Proglašen je za najboljeg mladog igrača turnira. Narodu je pružio uživanje. Pojavom, atrakcijom, neposrednošću, elegancijom pokreta... I dotad su se Brazilci zabavljali, ali su sa Pelom pobeđivali. Spojio je lepo i korisno. Pomerio granice i postavio temelj budućih uspeha.

A oni će stići vrlo brzo. Već na sledećem turniru, 1962. u Čileu Brazil je odbranio titulu, ali bez prevelikog uticaja Pelea.

Na turniru u Južnoj Americi, već je imao ofromljen tim, snažan i uticajan, sa Zagalom, Vavom, Maurom, Grinčom, Didijem, Peleom, ali se na kraju ispostavilo da je junak bio Amarildo. I to baš zbog – Pelea!

Samo dve utakmice odigrao je Kralj u Čileu, na premijeri dao gol Meksiku (2:0), počeo i duel drugog kolasa Čehoslovačkom i – povredio se. Bio je to, nažalost, kraj na takmičenju za najveću zvezdu Brazila, ali i početak za Amarilda. U tom trenutku fudbalera Botafoga koji je kraj svog imena imao tek šest utakmica za državni tim. Taj Amarildo je preokrenuo poslednji meč grupne faze sa Špancima sa dva gola,  u četvrtfinalu su se Garinča (dva) i Vava postarali da Engleze pošalju kući, isti tandem je sa po dva hica nadvisio Čile u pretposlednjem meču, a Amarildo u finalu opet dao gol u rušenju Čehoslovačke (3:1).

Iako je proveo 180 minuta na terenu Pele je bio deo ekipe koja se u tom trenutku izjednačila sa Italijom i Urugvajem po broju najvažnijih trofeja. Sa takvim statusom Brazilci su slovili za favorita i na Prvenstvu sveta u Engleskoj 1966, samo što se taj turnir pamti po Euzebiju, fantomskom pogotku Dežfrija Hrsta i batinama koje je dobio Pele.

I ranije su rivali shvatili da jedino faulovima mogu da zaustave fudbalera koji je ličlio na gazelu u strahovitom trku. Jurišao je ka trećoj tituli, postigao gol za vođstvo protiv Bugarske (2:0) i, pokazali su detaljni statističari, često bio neuhvatljiv za rivale. Dobio je 23 od 39 duela, ali je pretrpeo povredu.

Zbog nje je morao da propusti susret sa Mađarskom, vratio se nespreman protiv Portugala, ali su „evropski Brazilci“ znali da je načet i tražili su način da ga dokrajče. Tukli su ga, čupali, provocirali onako fizički nespremnog i posle 33. faula koji je pretrpeo na Mundijalu 1966. doktori su ga odvezli u bolnicu.

A bez Pelea, Feolin tim je izgubio od Portgalaca (1:3), ostao samo na početna dva boda i takmičenje završio na, za Brazilce, razočaravajućem 11. mestu.

Sa velikim motivom da nadoknadi propušteno sa prethodna dva Mundijala, Pele je stigao u Meksiko 1970. u punoj snazi. Bilo mu je 30. godina i baš je rešio da pokaže kako je i dalje sposoban da pravi razliku na oproštajnom turniru, jer su u to vreme igrači ranije završavali karijere.

Na prvom kolorizoivanom Mundijalu, premijerni meč, sa Čehoslovačkom, obeležio je pogotkom u očekivanom slavlju (4:1), međutim, više je impresinirao je vizijom igre, načinom na koji je sarađivao sa kolegama. Bilo ga je svuda. I hteo je sve. Čak i da zatrese mrežu s centra. Umalo nije uspeo...

„Bio je to pokazatelj drskosti i mnogo lepše bi bilo da je prokleta lopta ušla u gol. Klodoalo mi je poslao pas, pogledao sam češkog golmana Viktora, spazio da je otišao daleko ispred linije. Baš sam snažno šutirao, sa bezmalo 60 metara, lopta je putovala krivudavo, Viktor se očajnički vraćao i da sam bio samo malo precizniji ne bi stigao da interveniše“, prisećao se Pele.

Usledio je duel sa aktuelnim prvakom sveta, Engleskom, Brazil je želeo da vrati dominaciju Južnoamerikanaca. I tad je bio produktivan, namestivši gol Žairzinju, koji će imati na kraju zavšiti kao najbolji strelac selekcije (sedam), mada je jedan od upečatljivijih detalja tog duela način na koji je nebeski skok i udarac glavom ukrotio Gordon Benks.

„Drago mi je što si me tad sprečio da budem strelac. Neka ti je laka crna zemlja, prijatelju“, oglasio se Pele posle smrti čoveka koji je potpisao „odbranu veka“.

Sugerisalo se da bi posle dve uvodne pobede Pele mogao da predahne protiv Rumunije, ali je tražio da igra i poslednji meč grupne faze. I na njemu je dominirao. Dvaput je tresao mrežu u slavlju 3:2 i najavio da je Selesao došao po trofej.

Usledio je četvrtfinalni sudar sa Peruom u kome su blistali Rivelino i Tosato, uz pogodak Žairzinja, ali je i tad Pele bio stalna pretnja Luisu Rubinosu. I dvaput je tukao u prečku.

Sreće nije imao ni protiv Urugvaja (iako je driblao sjajno, šest puta pokušao,m pet uspeo, usput asustirao Rivelinu), međutim, to što nije dao gol i dalje se pamti. Ne kao jedan od najvećih promašaja u istoriji Svetskih prvenstava, već kao jedan od najefektnijih poteza koji nisu okončani pogotkom.

Dribling bez kontakta sa loptom? Može! Nesrećnom golmanu Feliksu ostalo je za uspomenu da ga se i danas po tome sećaju. Šteta za istoriju fudbala što lopta nije završila u mreži, samo što takav as nije mogao doveka da maši.

Stadion Asteka predstavljao je pozornicu na kojoj je Pele, kao u lutkarskom pozorištu, pomerao figure, a sebe ustoličlio kao najboljeg svih vremena. Naspram njega Italijani. Izržali su 18 minuta. Strelac – Pele. I trk u zagrljaj Rivelinu za jednu od najprepoznatljivijih fudbalskih fotografija ikad.

I završna reč je bila skoro njegova, u vidu asistencije Žairzinju i Karlosu Albertu za konačnih 4:1. Taj turnir je „pokidao“: četiri gola dao i šest namestio.

„Nastao je haos na terenu kad je sudija odsvirao kraj. U sekundi su lovci na suvenire krenuloi da nam skidajuu dresove i šortseve. Uspeo sam nekako da odem na tuširanje, kad sam završio spazio sam u svlačionici novinbara koji je pre Mundijala širio glasine kako, navodno, imam problema sa vidom, da ne vidim dobro na daljinu. Kleknuo je preda mnom, polio se vodom i tražio oproštaj za ono što je pisao. Odgovorio sam mu da mu samo Bog može oprostiti, ali da ja nisam Bog“.

Možda Bog nije, ali Kralj jeste.