ODBROJAVANJE – Galijanijev žrtveni krčmar iliti zašto je Milan u Kalčopoliju prošao jeftinije od Juventusa
Vreme čitanja: 6min | uto. 16.02.21. | 08:15
Tačnije, ostao u Seriji A, a pride dobio i priliku da se takmiči i osvoji Ligu šampiona u sezoni 2006/2007
Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i s parolom “Uefa mafiosi“ pred nosom krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo ukrštaju koplja. O istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. Mi ćemo to i uraditi. U narednim danima, sve do početka prvog meča, redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da si mogao da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...
Dva dana do meča.
Izabrane vesti
***
(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)
Ključna razlika između uloga Juventusa i Milana u Kalčopoliju je u ospegu delovanja tadašnjih rukovodstava dva kluba. Za razliku od “trijade” Stare dame (Lučano Mođi, Antonio Điraudo, Roberto Betaga), potpredsednik Milana Adrijano Galijani nije kreirao mrežu koja je delovala “erga omnes” (lat: protiv svih): njegovo delovanje je bila gotovo ekskluzivno autoreferencijalno. Drugim rečima, dok su Mođi i Điraudo konstruisali “network” koji im je davao moć da kontrolišu i upravljaju svim tokovima u italijanskom fudbalu, Galijani je bio usredsređen na zaštitu i promociju interesa Milana, Medijaseta i ostatka poslovne imperije Silvija Berluskonija.
Odnosi Milana i Juventusa na prelazu između dva veka su bili prilično kompleksni i prelamali su se kroz brojne zajedničke interese, prijateljstva, ali i rivalstvo koje se nije zaustavljalo na terenu. Dva kluba su bili otelotvorenje svojih vlasnika, familije Anjeli, nekrunisane kraljevske porodice, i Silvija Berluskonija “self-made man-a” na italijanski način. Bio je to sudar fudbalsko-industrijskog plemstva u starom i novom ruhu.
Veliki uticaj na relacije dva kluba je imalo prijateljstvo između Adrijana Galijanija i Antonija Đirauda. Njihova bliskost je bila toliko velika da su jedan drugom tolerisali raznorazna “podmetanja” i sitne prepredenosti s ciljem da pobede ili nadmudre jedan drugog na fudbalskom terenu i oko njega. Galijani i Điraudo su delili i dve delikatne javne tajne: Điraudo je bio navijač Torina u mladosti, a Galijani Juventusa, sve dok na svom životnom putu nije sreo Silvija Berluskonija.
Kvalitativnu disproporciju u odnosima je pravio Lučano Mođi. Laki Lučano, kako su zvali nekadašnjeg otpravnika vozova, je toliko razgranao svoju mrežu kontakata, veza, informatora, saradnika, tokom svoje karijere u Napoliju, Romi, Torinu i Juventusu da je njegova moć penetracije u sve pore fudbalskog sistema u Italiji bila razoružavajuća. Ništa se u Seriji A nije pomeralo bez Mođijevog blagoslova ili da prethodno nije bio informisan.
Jedini segment u kome se Mođijev Juventus osećao inferiornim u odnosu na Milan bila je medijska sfera i uticajna pozicija Mediaseta (takođe u vlasništvu Berluskonija) u preraspodeli novca od televizijskih prava. Ne treba smetnuti s uma da je Galijani uz Fedela Konfalonijerija bio glavni arhitekta Berluskonijeve medijsko-televizijske imperije i da je njegov funkcija u Milanu bila u sinergiji sa poslovima i dužnostima u Medijasetu.
Za razliku od Mođija koji je direktno upravljao galaksijom kontakata, uključujući šefove sudijske organizacije i same arbitre i pomoćne sudije, Galijani je imao svog čoveka za održavanje veze sa arbitrima, Leonarda Meanija. Takođe, dok su rukovodioci Juvea pokazivali, eufemistički rečeno, interesovanje za druge utakmice i razmišljali po nekoliko koraka unapred, Galijani i Meani su bili koncentrisani samo na mečeve Milana.
Istini za volju, Mođi je optužio Galijanija da je iskoristio prijateljstvo Meanija sa Pjerluiđijem Kolinom da “nameste” poraz Juventusa u Peruđi i posledični gubitak skudeta 2000. godine u čuvenom kišnom popodnevu u prestonici Umbrije. Po rečima nekadašnjeg direktora Stare dame, Meani je navodno rekao Kolini: “Ako mi (Milan) već ne možemo da budemo prvaci, bolje je da bude Lacio nego Juventus”. Ovde treba precizirati da Mođijevo svedočanstvo nema potporu u drugim izvorima i da niko, osim njega, nije izašao sa tom konstrukcijom.
Inače, Meani je bio nižerazredni arbitar i vlasnik restorana u Lodiju u koji su često zalazili fudbaleri, sudije, menadžeri, mešetari, treneri. Galijani je prepoznao talenat krčmara iz Lodija i izmislio mu nameštenje: osoba zadužena za odnose sa abritrima i njihovim pomoćnicima. Potpredsendik Rosonera je bio mudar da Meanija ne zaposli za stalno, a ni da mu da zvaničnu funkciju u Milanu. Meani je bio prosti spoljni saradnik sa veoma skromnom naknadom, za fudbalske prilike naravno, od 30.000 evra godišnje.
(3,60) Crvena zvezda (3,35) Milan (2,15)
Berluskoni je po ulasku u političku arenu 1993. godine, imao sve manje vremena da se bavi Milanom i u potpunosti je prepustio vođenje kluba Galijaniju, dok su Anjelijevi, u više manje istom periodu, odlučili da smanje ulaganja u Juventus i da prepuste “trijadi” zadatak da sprovedu plan autofinansiranja Stare dame. Takav razvoj događaja je jednostavno primorao Galijanija i Juventusovu “trijadu” da vežu svoju sudbinu za sportske uspehe, kupoprodaju igrača i optimiziranje prihoda, posebno od televizijskih prava koji u tom periodu počinju da galopiraju.
Paralelno, na fudbalskoj pozornici se pojavljuje Masimo Morati, novi predsednik Intera: bogat i željan da ponovi uspehe svog oca Anđela koji je šezdesetih godina osvoji tri titule prvaka Italije, dve šampiona Evrope i sveta. Kao u svim “šekspirijanskim” pričama o odnosima u trouglu, dvoje (Milan i Juventus) su se ujedinili protiv trećeg (Intera).
Galijani, svestan da ne može da parira Mođijevoj mašineriji, se odlučuje na jedinu moguću taktiku: ograničiti štetu i zaštiti vlastite interese koliko je to moguće. Meani je u tom kontekstu bio idealna figura sa transverzalnim vezama i restoranom koji je bio savršen alibi ili krinka za organizacije sastanaka i prenošenje poverljivih informacija: minimalan rizik, maksimalan profit.
Tako je i bilo na kraju, Kandido Kanavo, legendarni višedecenijski glavni i odgovorni urednik Gazete delo Sport, definisao je Meanija kao “žrtvovanog krčmara iz Lodija”. Meani je prihvatio kompletnu krivicu na sebe kao i presudu po kojoj je sve vreme radio u svoje ime i za svoj račun. Zahvaljujući toj rekonstrukciji koja je skidala subjektivnu odgovornost sa Milana, bilo je moguće spasiti Rosonere od ispadanja u Seriju B, zajedno sa Juventusom, ali i “baždarenje” oduzimanja bodova da se “Đavolima” omugući učešće u Ligi šampiona.
Upravo zbog toga, gostioničar iz Lodija, u retkim intervjuima koje je dao “pripisuje” sebi delić osvojene Lige šampiona 2007. godine. Da se nije “žrtvovao” istorija Milana bi išla drugačijim tokom i ne bi uključivala slatku osvetu Liverpulu Rafe Beniteza u Atini.
Prema svedočanstvu Karla Ančelotija doprinos za “readmisiju” Milana u Ligu šampiona u sezoni 2006/2007 je imao indirektno i Lacio. Naime, rimski klub je spašen godinu dana ranije od bankrota i tada tek sveži predsednik Klaudio Lotito je uživao veliku političku podršku u rimskim centrima moći, tako da se tražila formula koja bi sačuvala status Laciju i Fjorentini u Seriji A i učešće Milana u LŠ.
U jednom od poslednjih nastupa Lučano Mođi je izašao sa novom pričom, po kojoj iza čitavog skandala stoji lično Galijani. Prema sećanju nekadašnjeg direktora Juventusa, neposredno pred izlazak na površinu Kalčopolija, tada italijanski premijer Silvio Berluskoni ga je pozvao u u palatu Gracioli da ga obavesti da državno tužilaštvo ima u posedu njegove snimljene telefonske razgovore sa predsednikom Kararom (predsednik FS Italije u to vreme) i jednog policijskog generala. “Tada mi je ponudio da pređem u Milan. Galijaniju se taj predlog uopše nije svideo i učinio je sve da eksplodira ceo slučaj”, ispričao je Mođi. Galijani je demantovao Mođijevu rekonstrukciju, Berluskoni se nije oglašavao tako da je Mođijeva protiv Galijanijeve. Ne zna čovek, kome da poveruje…
Piše: Željko PANTELIĆ