ODBROJAVANJE - Ančeloti i Zvezda: Prokletom Piksiju sam hteo da pokidam zglobove

Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i sa parolom “Uefa mafiosi“ ispred sebe krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo će ukrstiti koplja, a o istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. I mi ćemo to i uraditi. U narednih 10 dana, sve do početka prvog meča redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi i priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da možeš da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...

Deset dana do meča.

Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima...

_________________________________________

Crvena Zvezda je u neku ruku kamen međaš legendarnog Milana Silvija Berluskonija. Veliki Milan našeg doba je izronio u magli beogradske Marakane u jesen 1988. godine, a početak kraja je počeo na istom mestu 18 godina kasnije kada je krenuoposlednji evropski trijumfalni marš Rosonera. U tom periodu “Đavoli” su osvojili pet titula prvaka Evrope, pet Superkupova UEFA, tri titule prvaka sveta, odigrali osam finala Kupa i Lige šampiona. Posle toga više nisu osvojili nijedan međunarodni trofej, a prošlo je već više od 13 godina.

Karlo Ančeloti je bio direktni svedok rađanja moćnog Milana i njegove međunarodne labudove pesme. Kroz jedno iskustvo je prošao kao igrač, kroz drugo kao trener. Dva potpuno različita doživljaja, od kojih je za Karla mnogo upečatljivije bilo prvo, tim pre što je vezano za dve osobe koje ni danas ne može da svari: nemačkog arbitra Ditera Paulija i Dragana Stojkovića Piksija.

U autobiografiji “Preferiram Ligu šampiona”, Karlo Ančeloti je do u detalje opisao zašto i danas mrzi iz dna duše Paulija i zašto mu zaigra živac kada se seti “dvoboja” sa srpskim asom, petom Zvezdinom zvezdom.

“Na Paulija smo nabasali u osmini finala Kupa šampiona, igrali smo protiv Crvene zvezde na Marakani u Beogradu. I dan danas mrzim Paulija. Njega i zver od igrača Stojkovića. Na prvom meču na San Siru, Stojković i ja smo se celu utakmicu prepirali, podbadali i udarali. Par puta sam ga baš dobro nagazio, dobio sam i žuti karton, ali sa poslednjim sudijskim zviždukom za mene je bilo sve završeno i ostavljeno na terenu. Međutim, nije za njega, sačekao me je u tunelu ispred naše svlačionice. Na njegovom jeziku mi je zakazao sastanak na revanšu, ja sam mu na mom objasnio da jedva čekam i da se nadam da će dve nedelje proleteti kao rukom odnesene. On je govorio ’austro-ugarskim’, a ja sam odgovarao na emilijanskom dijalektu, pa opet smo se savršeno razumeli”, prisetio se Ančeloti prvog meča na San Siru na kome je Piksi postigao gol pošto je izludeo polovinu odbrane Rosonera uključujući i Franka Barezija. Na gol kapitena Crvene zvezde je odgovorio Virdis i meč je završen s rezultatom 1:1.

Ančeloti nastavlja svoju priču prisećanjem na revanš meč u Beogradu.

“Rečeno učinjeno, Stojković me je čekao kao zapeta puška u Beogradu, na stadionu sa 100.000 napaljenih navijača. Napetost je lebdela svuda oko nas, atmosfera je bila potpuno neuobičajena. Balkan je bio na ivici rata i to se osećalo u vazduhu. Ljudi su to percepirali. Stojkovića nije mrzelo da me potraži pre početka meča u svlačionici. Prišao je i rekao mi: ’Vidimo se u grotlu’. Odgovorio sam mu: Ništa se ne brini, zato sam i došao”, prenosi detalje Ančeloti svog “mini-rata” sa Piksijem.

Trofejni italijanski fudbaler i trener se i danas seća svih detalja novembarske večeri 9. novembra 1988. godine i popodneva 10. novebra.

“U četvrtom minutu utakmice ukazala mi se idealna prilika: Stojković je vukao loptu, približio sam se i iskoristio pravi trenutak. Želeo sam da mu smrskam zglob. Malo je falilo da mi to pođe zarukom. Sudija Pauli, na svojoj poslednjoj utakmici u Kupu šampiona, nije propustio da mi pokaže žuti karton. Budući da sam već dobio žuti na prethodnom meču to je automatski značilo da preskačem sledeću utakmicu, što je na moju žalost značilo protiv Crvene zvezde pošto se naredna igrala dan kasnije. Posle pedeset minuta utakmice Beograd je bio zavijen u zastrašujuću maglu, Pauli je prekinuo susret i odložio sve za 24 sata kasnije. Dvoboj smo dobili mi, na penale, i pored toga što Pauli nije video Van Bastenov gol veliki kao vrata. Pauli je jednostavno morao da plati račun na svojoj poslednjoj utakmici. A morao sam i ja da platim račun Sakiju koji je bio ljut kao ris zbog žutog kartona: potpisao sam ček na 50.000.000 lira (50.000 tadašnjih nemačkih maraka, prim.aut.). To je bio najskuplji žuti karton u mom životu. Prokleti Pauli, prokleti Stojković“, bez dlake na jeziku je u svojoj autobigrafiji posvedočio Ančeloti.

Koliko je dvoboj sa Crvenom Zvezdom ostavio dubok traga na Ančelotija, njegove klupske drugove i stručni štab Ariga Sakija svedoči završnica poglavlja o osvajanju Kupa Šampiona: “U inat njima, Crvenoj zvezdi, Stojkoviću i arbitru Pauliju, Kup šampiona smo osvojili mi, a predsednik Berluskoni mi je refundirao kaznu koju sam platio zbog žutog kartona u Beogradu”.

Sećanja trenera Karla Ančelotija na drugi okršaj sa najtrofejnijim srpskim klubom u kvalifikacijama za Ligu šampiona u leto 2006. godine bila su mnogo manje dramatična od onih igračkih. Ančeloti se priseća da je leto 2006. godine bilo potpuno neobično i neponovljivo za italijanski fudbal.

“To leto je bilo strašno, mi Italijani prvaci sveta sa mrljom Kalčopolija. Budući da smo bili u potpunoj neizvesnosti, u poslednjem momentu smo saznali da moramo da igramo kvalifikacije za Ligu šampiona protiv Crvene zvezde. Zbog toga sam navrat-nanos morao da sazovem čitav tim u Milanelo. Skratili smo godišnji odmor svima, uključujući i onima koji su igrali finale Mundijala u Berlinu protiv Francuske. Sećam se reakcije Pipa Inzagija kada sam ga pozvao. Rekao sam mu: ’Slušaj, Pipo, moraš da se se vratiš, potreban si nam’. Odgovorio je: ’Ok, mister, daj mi samo sekund’. I stvrano se pojavio za sekund, Pipo se bukvalno teleportovao na pripreme. Lep primer za sve u timu”.

Duogogodišnji trener Milan je naveo da tog leta 2006. godine niko ne bi stavio ni evro na Rosonere citirajući Žozea Murinja: “Zero tituli za Milan, nema trofeja na vidiku”. Karlo je potvrdio tu svoju opservaciju činjenicom da su tog leta doveli samo Boneru, a da su onda shvatili da zbog kartona iz prethodne sezone neće moći da igra protiv Crven zvezde.

“Bili smo tim ostarelih fudbalera, ali dobrodržećih. Pogotovo Kafu. On me je ostavio bez reči. Došao je u Milanelo samo tri dana pre meča sa Crvenom zvezdom u fantastičnoj formi. Svaki put kada se vraćao iz Brazila on je dolazio podmlađen, regenerisan: nikada nisam saznao šta je radio i šta je uzimao tokom odmora u Brazilu, i ne bih ni želeo da znam. Pobedili smo Zvezdu bez problema u oba meča i kvalifikovali se, Liga Šampiona nije mogla bez nas, a ni mi bez nje“.

Ančeloti je otkrio da je u toj sezoni trenirao dva tima: zvanično Milan a sa srcem Liverpul. “Navijao sam iz petnih žila za Liverpul jer sam jako želeo da se sretnemo u Atini, u finalu Lige šampiona, i izravnamo račune iz Istanbula”, aludirao je italijanski stručnjak na izgubljeno finale Lige šampiona 2005. godine. Želja mu se ostvarila, i više od toga.

Dvoboji Crvene zvezde sa Milanom su omeđili slavni period Berluskonijevog Milana. Put do prvog evropskog trofeja Silvijevog Milana je vodio do Beograda kao i do poslednjeg. U Italiji postoji izreka “non c’è due senza tre”, u smislu da ono što se dogodi dva put, dogodiće se, pre ili kasnije, i treći put. Ovog puta neće biti Karla Ančelotija, ni na klupi, a ni na terenu, ali će zato tu biti njegov prijatelj i kapiten Paolo Maldini, jedini svedok u Milanelu prethodnog trijumfalnog ciklusa, željan da sa Stefanom Piolijem i novim vlasnicima, familijom Singer, pokrene novu evropsku vrtešku trofeja Rosonera.