ODBROJAVANJE – Skupljači lopti iz 1988. godine: Gulit kao vanzemaljac, Donadonijeva krv na doktorovim rukama, a tartan se trese kao Gazela

Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i s parolom “Uefa mafiosi“ pred nosom krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo ukrštaju koplja, a o istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. Mi ćemo to i uraditi. U narednim danima, sve do početka prvog meča, redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da si mogao da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...

Pet dana do meča.

***

Biti jedan od 100.000 svedoka. Samo je to bilo bitno te jeseni u glavnom gradu Srbije. Malo zbog milenijumske vrednosti Rosonera, holandsko-italijanske koalicije koja je predstavljala personifikaciju idealnog fudbalskog tima te epohe. Više zbog gejzira optimizma koji je zapljusnuo navijače Crvene zvezde u tom periodu pre ratnih previranja na prostorima bivše Jugoslavije. Nije se znalo, ali se osećalo da je gigant sa Marakane toliko osnažio da je spreman da se popne do najviše klupske tačke i ispuni san svih generacija koje su od 1945. godine kotrljale loptu na Topčiderskom brdu.

I ne čudi onda što i danas ti, koji su prisustvom dali notu velikog navijačkog kolorita, kartu sa beogradskog dvomeča protiv Milana čuvaju u riznici porodičnog blaga. Jer bilo je bitno biti svedok tog fudbalskog epa opisanog na milion načina. A toliko inspirativnog da bioskopske sale vape za jednim evergrinom o usponima i padovima Zvezdinog i Milanovog tima tokom 266 minuta borbe.

ODBROJAVANJE - Ticijano Krudeli za Mozzart Sport: Milan je kršten u beogradskoj magli

Dakle, privilegija je bila biti među skoro 100.000 ljudi, a olimpijska disciplina retkih privilegija sa atletske staze Marakane gledati siluete dva tima u gustoj magli, Piksijevo čarobnjaštvo, renesansu Italijana u režiji Gulita i Van Bastena. I na kraju zlokobni penal rulet.

Život je mnogo oduzeo momcima stasalim na Marakani krajem veselih osamdesetih. Morali su, kao talentovana deca, da se bore za mesto pod suncem u trenucima kada je Zvezda pravila najbolji tim na ovim prostorima. Gledali su, kao formirane ličnosti, največi uspon, ali i pad giganta sa Marakane. A videli su sve detalje duela između Crvene zvezde i Milana...

Među tim momcima sa tartana u Ljutice Bogdana bio je i Zvonko Milojević, koji će godinu dana kasnije debitovati u Kelnu, zatim najbolji strelac omladinskog tima Petar Puača, pa Aca Kristić i u dva navrata trener crveno-belih Aleksandar Janković. Dečak sa Tašmajdana, prohodao u Ulici Rajka Mitića, bio je protiv Milana već veteran skupljanja lopti, discipline na koju je navikao od 1982. godine i Maradoninog gostovanja sa Barselonom.

Otuda i ne čudi što se seća i detalja koji su ostali van domašaja kamere i fotoreportera. A bilo ih je...

„Sećanje na Milan je slatko iz više razloga. Priču moram da počnem od prve utakmice na San Siru, na koju sam putovao zajedno sa drugovima iz omladinske škole. Tu smo bili Petar Puača i ja, kao i još jedan momak koji je, na veliku žalost, izgubio život – Dragan Spasić. Išli smo auto-stopom do Milana, imali smo po 16 godina. Trst je bio prva stanica koja je morala da se overi. Sećam se da nisam mogao da odolim, kupio sam platnene loto patike i levis farmerke za 55.000 lira. Sećam se tog putovanja jer sam u Trstu kupio prvi parfem u životu i potrošio svu lovu koju sam imao u džepu. Bili smo mladi, a i ja sam računao da ću nekako doći do Milana i Zvezdinog hotela, jer sam znao da mi je otac tamo (Dobirvoje Janković, čuveni novinar Politike prim. aut.) i da ću od njega uzeti pare. Onako mrtvi umorni uhvatili smo taksi na foru, ispred hotela smo videli Radovanovića. Rekao sam mu šta je u pitanju i on nam je šmekerski platio račun“, odmotava film iz 1988. godine Aleksandar Janković.

Tadašnje dečake iz omladinske škole Crvene zvezde učili su svuda i usvakom momentu da je njihov klub najveći i najbolji na svetu. I ne čudi što su tinejdžeri sa registracijama u kancelarijama juga Marakane verovali u prolaz.

„Meni je upečatljiva i ta prva utakmica, na onom San Siru koji nije bio renoviran za potrebe Mundijala u Italiji. Tribina sa našim navijačima je bila puna. I vidiš dole Dragana Stojkovića Piksija sa umotanim kolenom koji je pravi izazivač. Znaju svi da je povređen, ali opet on to ne priznaje. To se tek videlo u Beogradu. Ali on je i u Milanu igrao impresivno, kao i Dejan Savićevič, pušten iz vojske sa nekoliko kilograma viška. Imali smo tim defanzivnih orijentacija, takva je bila i bata Stanetova taktika. Ali devetoricu krvnika i dva majstora. Izjednačenje preko Virdisa nismo ni videli, jer smo bili u dimu posle Piksijevog gola. Sjajan rezultat i povratak u Beograd. Sanjiv povratak u Beograd, jer smo zaspali u Milanu, a probudili se na Novom Beogradu. Nismo osetili ni carinike, ni pasošku kontrolu“.

TRST, ARMANI PARFEM, PLATNENE LOTO PATIKE I TAKSI DO RADOVANOVIĆA

ODBROJAVANJE – Žare Đurović: Bila je ideja da spuste helikopter na teren, da rastera maglu... Premije? Po čoveku 50.000 maraka, strašna para u ono vreme

Sada dolazimo do ključnih momenata. Rezultat iz Milana digao je Srbiju na noge, znalo se da će u revanšu biti spektakl u karakterističnoj Zvezdinoj režiji.

„Godinu dana pre toga Zvezda je imala i onaj Real Madrid, kada je izdominirala u beogradskom meču. Očekivalo se nešto slično, mada je Stanković bio trener drugačijih karakteristika od Vasovića. Ja, Puača i moj kum Miloje smo znali da ćemo skupljati lopte. I to iza severnog gola, kod stative koja je bliža tunelu. To je bilo moje mesto kao igrača iz omladinske škole. Verujem da sam na tom mestu bar 500 puta skupljao lopte. Kao klinac protiv Barselone sam ušao na foru, protiv bugarske Trakije sam ušao u video-kadar. Mnogo velikih utakmica, ali ovo protiv Milana je bilo nešto posebno“.

Ništa nije nagoveštavalo da će se tog 9. novembra na Marakanu spustiti neviđena magla.

„To je bila Crvena zvezda. Da vidiš iz neposredne blizine Van Bastena, Ančelotija, Tasotija, Barezija. Bili smo tu, pored njih, kada su došli u civilu da osete travu. Ali mi smo tada bili fokusirani na Zvezdu. Nekako smo svi verovali da ćemo proći. Posebno što su oni ušli polako u nervozu. Bila je to utakmica iz pakla za njih, ma koliko bili jaki. Susreli su se sa krvnicima, faktorom Marakane. Ta magla, ta magla... Ona je sela na travu tokom poluvremena. Nešto slično video sam samo jednom u životu kada je Zvezda igrala protiv Slobode iz Tuzle. Još dole sa tartana se nešto i videlo. Ali kada je Dejan Savićević dao gol, po huku sam osetio da se ništa ne vidi. Skočili su samo donji delovi severa i donji deo zapada ka severu. Dve trećine stadiona nije videlo pogodak. Znali smo da će sutradan biti teško i da će Milan na taj meč gledati kao na drugu šansu, koja im se nenadano ukazala. Oni su te večeri bili nemoćni da bilo šta promene, ukazala im se šansa da vaskrsnu“.

"SEDIMO, VLADAN LUKIĆ, ZVONKO MILOJEVIĆ I JA I PITAMO SE DA LI ĆE BITI 40.000 LJUDI"

Nezadovoljni odlukom o prekidu u Zvezdi su kleli nebo i sudbu kletu, dečaci iz omladinske škole su dobili priliku da prošire spomenar najlepših dogodovština tokom bezbrižnog doba.

„Sutradan nebo u Beogradu čisto. Kao da je maj. Sunce sija. Ceo dan smo proveli na stadionu, sećam se kao danas da smo kod Avalice, u popularnim Šiljama, sedeli Aca Kristić, Zvonko Milojević, Vladan Lukić i ja. To su bile prostorije namenjene deci koja su došla sa strane. Bacali smo opklade da li će biti 30, 40 ili 50.000 ljudi. Mnogi su bacili ulaznice, računali smo da su zbog obaveza mnogi morali da se vrate kućama. Ali... Stadion se jako brzo punio. Nekih 45 minuta pre početka meča zvanični spiker je počeo da proziva ljude sa severa da se spuste dole. Mnogi nisu mogli da uđu. Isto to se desilo na istoku. Taj deo stadiona je bio najpuniji. Kao grozd, video si liniju koju kao da je neko povukao lenjirom. Iza te linije su ljudi stajali, nije bilo mesta. Za mene je do tada meč protiv VBA bio pojam načičkanosti, ali sada je bilo sve drugačije. Siguran sam da je bilo 100.000 ljudi“.

Nije Janković bio baš impresioniran onim što vidi na delu. Odnosno jeste bio impresioniran pojavom Ruda Gulita, ali je znao da će sa njim u timu Milana sve biti teže.

„Pred prvu utakmicu svi smo se pitali ko je taj Gracijano Manari. Bio je klinac... E sada, sutradan je igrao Rud Gulit. Rekoh već da sam iz neposredne blizine gledao Maradonu, Šustera, Huga Sančeza... Ali taj Rud Gulit. Sa onim dredovima, izgledao je kao vanzemljac. Drugačije je sve to izgledalo sa njim. Oni su bili psihološki spremniji. Znali su da će meč biti sličan prvom, ali su vaskrsli. Sa te tartan staze gledao sam mnogo spetakulranih utakmica, ova se razlikuje u jednoj bitnoj stvari. Retko se dešavalo da Zvezda bude u podređenom položaju, da ima manji posed na Marakani protiv bilo koga. Ali navijači su progutali to opredeljenje, jer je Zvezda dala tri gola zahvaljući majstorima Savićeviću i Stojkoviću“.

Brojna novinarska pera opisivala su atmosferu sa tog meča. Naš sagovornik je otišao korak dalje.

„Znate li šta je najzanimljivije? Kada je Van Basten postigao vodeći pogodak, praktično sam čuo onaj zvuk lopte kada dodiruje mrežu. Toliki je bio tajac na stadionu. Ali ubrzo smo videli moć tog istog stadiona. Bio sam na dva metra kada je Maza izvadio loptu iz gola. Ona je na putu odskočila, videlo se da nema šanse da je stigne. Bio je baš daleko. Ali posle starta on je ustao, nastavio da igra... I publika je tu reagovala. Pazite, čuo sam priče da je Pauli imao neraščišćene račune sa Milanom. Ali bila je velika koncentracija igrača na tom malom prostoru. Verovatno je bio zaklonjen. Meni je veći krivac pomoćnik... Publika je to shvatila kao skriveni znak, da ćemo sigurno proći dalje i da nam se vraća za onaj izmišljeni penal nad Hugom Sančezom protiv Real Madrida“.

Pod jakim emocijama priča Janković o prvom poluvremenu.

„Kao što se ’Gazela’ trese kada prođe kamion, e tako se tresla tartan staza posle Mazinog starta i Piksijevog gola. Nekako se osetilo da ne možemo da primimo više od jednog gola. I nekako je logično što je Piksi onda pogodio, na onaj način“.

PIKSI JE ROLA, PROBACUJE IM KROZ NOGE, ONI GA JURE DA GA OSAKATE...

I onda deo o Piksiju.

„Sve što je naučio od Pasi Poljane do Zvezde, on je prosuo na toj utakmici. Vidim i danas kako ga igrači Milana jure po terenu da ga osakate. On povređen, ali ih i dalje izaziva kao pravi čelendžer. Iz njega je izbijalo majstorstvo, prkos, karakter. Bio je tu i da je rolne, i da im prebaci loptu kroz noge, i da se zaleti na njih petoricu. I da se zakači sa njima. I do tada sam imao poštovanje prema njemu, ali od tada... To je nešto neopisivo. Uradio je takve stvari da je 100.000 ljudi ustajalo na noge, čim je on primi“.

ODBROJAVANJE - Ančeloti i Zvezda: Prokletom Piksiju sam hteo da pokidam zglobove

Ostalo ne treba ponavljati.

„Sad, kao trener, vidim kako je sjajno Branko Stanković vodio taj meč. Uveo je Robija u pravom momentu da rastereti Piksija i Deja. On je bio boca sa kiseonikom. I šteta što je propala ona šansa Mitra Mrkele da sve to valorizuje. Čak je i Gali zastao u jednom trenutku, praktično se predao. Mita je sjajno osetio gde će lopta završiti. Šteta, šteta...“

Morao je da izdvoji još jedan detalj Aleksandar Janković.

„Zastrašujuće je delovalo ono što se desilo Donadoniju posle sudara sa Refikom Šabanadžovićem. Gledam Šabana, vidim njegov pogled u prazno. I njemu se desila slična stvar na debiju za Zvezdu. Svi igrači dozivaju medicinsku ekipu... Stvar je bila vrlo ozbiljna, osetilo se to po muku na terenu. Tada je na mene ostavio jak utisak pokojni doktor Branko Nešović. Veliki gospodin od autoriteta. Kada je on ušao na teren, kao da je ušao profesor. Svi su imali poverenja u njega. Delovao je kao da je ušao tu da nešto popravi i da se skloni. Neverovatno samopouzdanje. Spasao je Donadonija, jer mu je polomio vilicu i izvukao jezik. Videla se Donadonijeva krv na njegovim rukama. Jezivo“.

Kasnije je Branko Nešović bio veliki prijatelj porodice Janković.

„Operisao je koleno meni i rođenom bratu. Bio je drag i rado viđen gost u našoj kući. Mnogo aktera sa tog tromeča je imalo važnu ulogu u mom životu. Pomenuo sam doktora Nešovića. Sa Slavkom Radovanovićem sam igrao u francuskom Pou, Maza Vasilijević i Dika Stojanović su mi bili direktori u Zvezdi, sa Mitom sam isto dugo sarađivao. Zato su mi ta sećanja posebno draga“, završio je Aleksandar Janković.

Zajedno sa sadašnjim selektorom mlade reprezentacije Kine, na stazi Marakane stajao je i Zvonko Milojević. Ni slutio nije da će samo 12 meseci kasnije u Kelnu biti deo velike Zvezdine utakmice.

"Bio sam iza gola na utakmici Zvezde i Milana. Tada je za italijanski klub branio Đovani Gali, nosio je crnu trenerku, odlično se sećam, i na tom susretu sam ga zavoleo", premotao je film Milojević.

Nekadašnji golman zajedno sa saigračima, uz mnogo nestrpljenja, iščekivao je susret sa Milanom od dana kad je saznao da će Rosoneri gostovati u Beogradu. Kao i svi u omladinskoj školi.

"Praksa je bila da omladinci skupljaju lopte na tako važnim utakmicama. Izlazna generacija, stariji momci, na taj način su nagrađivani. Znali smo da ćemo biti deo tog spektakla i sa nestrpljenjem smo brojali dane".

NAPRED KUME, ZASLUŽIO SI DA TREĆA BUDE SREĆA..

Utisak je ostao još upečatljiviji nakon što je utakmica u 64. minutu, pri vođstvu Zvezde sa 1:0 prekinuta zbog magle i zakazan novi meč.

"Verovao sam da će Zvezda moći da izađe sa njima na kraj, ali je magla sprečila naš klub da prođe u sledeće kolo. Nakon što je utakmica ponovljena, Zvezda nije mogla da iznenadi tako kvalitetnog rivala dva puta u kratkom periodu".

Bolji u dvomeču istih rivala Milan je bio i 2006. godine, a Milojević priželjkuje da njegov kum Dejan Stanković, sa svojim izabranicima, naplatiti pređašnje poraze.

"Nadam se da će biti treća sreća, da će Zvezda pobediti i vratiti sve što je ispustila u prethodna dva dvomeča. Deki poznaje italijanski fudbal, ali igrači su ti koji igraju. Siguran sam da će ih moj kum usmeriti, da će im dati prave savete i zadatke, a da li će igrači uspeti da ih sprovedu u delo, pitanje je i Zvezde i Milana. Pobeda nad Milanom značila bi kako za aktuelnu generaciju, tako i za reputaciju srpskog fudbala. Ipak, bilo da Zvezda prođe ili ne siguran sam da se neće obrukati".

Čuveni čuvar mreže naglasio je da bi voleo da duel zakazan za 18. februar gleda uživo, na stadionu "Rajko Mitić".

"Daće bog da budem u prilici da uživo gledam Dekija protiv Milana. To mi je želja, ali će zavisiti od toga da li će mi to dozvoliti zdravstveno stanje i protokoli", rekao je Milojević.

Pišu: Darjan Nedeljković i Ivan Džodić