ODBROJAVANJE – Zvezda vs Milan: Ko pređe centar da mu umre majka

Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i s parolom “Uefa mafiosi“ pred nosom krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo ukrštaju koplja, a o istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. Mi ćemo to i uraditi. U narednim danima, sve do početka prvog meča, redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da si mogao da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...

Devet dana do meča.

...

“Sećam se, igrali smo ligašku utakmicu sa Dinamom iz Zagreba kad smo saznali ko nam je sledeći protivnik u Kupu šampiona. Sneg je bio, Mita dao dva gola... Nisu se tad pratili žrebovi kao danas. Nije toga bilo. Bata Stane je samo ušao u svlačionicu i rekao nam: Milan”!

Miloš Bursać važio je za jednog od najboljih napadača u Jugi krajem osamdesetih. Galenika, Hajduk, Sutjeska, opet Hajduk... Pamte stariji – prijem na grudi, skoro savršen, sekunda (taman toliko da strelac zaustavi dah) i onda volej. Tu spasa nije bilo. Ne jednom, ne dva ili tri puta u toku sezone. Manir, zaštitni znak. Da nauče mlađi – reprezentativac u onoj strašnoj konkurenciji kao igrač Sutjeske, umalo Zlatna kopačka u Šajberovoj sezoni (poništen het-trik iz poslednjeg kola), kasnije drugi strelac Francuske iza Papena.

Jednu sezonu odigrao je Bursać u Crvenoj zvezdi i imao tu sreću da bude svedok antologijske trilogije sa Milanom iz 1988. Te jeseni Rosoneri su jugoslovenskom šampionu suprotstavili najčuveniji triling onog doba: Rajkard – Gulit – Van Basten. Da, Zvezda je imala Piksija i Deja, ali golovi su se očekivali od Bursaća. Jer boljeg u špicu Zvezda nije imala.

Kad ono...

“Spremali smo se da igramo iz kontre, a Dejo i Piksi šta naprave gore. Na toj utakmici igrao sam beka”, podseća Bursać na početku razgovara za Mozzart Sport. “Znate i sami koliko je Branko Stanković vodio računa o disciplini, o defanzivi. Otkud mu ta ideja? Stvarno ne znam. Možda je znao da sam kao klinac nešto malo igrao štopera, da mogu da odgovorim nekim zadacima pozadi”.

ODBROJAVANJE - Ančeloti i Zvezda: Prokletom Piksiju sam hteo da pokidam zglobove

Pripreme za tako nešto nisu postojale...

“Ma ništa mi tu nismo specijalno spremali. Ja sam na dan prve utakmice u Milanu saznao da ću igrati beka. Stane me 'nacrtao' uz levu aut-liniji i kaže: Čuvaš Tasotija. Tad sam igrao beka i nikad više u životu”.

Miloš Bursać prisetio nekoliko veoma zanimljivih detalja vezanih za utakmice sa Milanom. Kako sam priznaje, dva puta je bio najuren iz karantina zbog kršenja discipline. Pred utakmicu na San Siru i pred prvu u Beogradu. Drugi put uopšte nije bilo naivno i morali su da intervenišu Cvele i Džaja.

“Jedva ubediše Bata Staneta da me vrati u tim. I ne samo mene. Bilo nas je trojica u baru hotela Metropol noć uoči utakmice.”

(I jedan špijun, razume se.)

A vratio je Bursać film i na prvu “maglu” koja mu se dogodila u karijeri.

“To je bilo tačno godinu dana pre Milana, drugo kolo Kupa pobednika kupova. Hajduk protiv Marselja na Poljudu. Dao sam gol i iznudio penal. Bilo je 2:0. Tada je utakmica bila prekinuta zbog suzavca. Posle smo izgubili službeno sa 0:3. Znate šta je zanimljivo? Sudio je Nemac Diter Pauli, čovek koji posle delio pravdu u Beogradu na Zvezda – Milan”.

Vraćamo se tom klasiku i njegovom prvom činu. Milano, grandiozni San Siro, oktobar 1988.

“Znali smo svi mi ko igra u Milanu, da su mnogo jaka ekipa, da će igrati u najjačem sastavu i da će biti mnogo teško. Ali nismo se mi njih plašili. Verovali smo u sebe, znali smo koliko vredimo. Ipak, otišli smo tamo da ne izgubimo”.

Taktika je, dakle, bila jasna?

“Jeste. I uspeli smo u onome što smo želeli. Doneli smo u Beograd 1:1, što je bio odličan rezultat. Kako ti drukčije da se spremaš protiv takvog tima? Stane jeste bio veliki taktičar. Gledao je kako da ne izgubimo, da probamo da ne primimo gol”.

A uloga beka, kako je legla jednom klasičnom centarforu?

“Igrao sam pozadi, ali sam se i ubacivao često. Svaku priliku sam koristio. Bilo je i nekih šansi. Igrao sam nešto kao Robert Jarni, nisam bio klasičan bek... Pokrivao sam celu levu stranu. Sećam se da me je Barezi pred kraj povukao kad sam bio u izglednoj poziciji. Prvi put kad sam bio pred golom, Gali mi je odbranio”.

U svlačionici posle meča?

“Zadovoljstvo, naravno. Stane, Vladica i Šeki su bili na klupi. Videlo se da su zadovoljni. Ne treba da se zaboraviti da Dejo Savićević za te utakmicu izlazi iz vojske. Dobro, trenirali su oni tada u vojsci, u onoj sportskoj četi, tako da nije došao potpuno nespreman, ali”...

Zvezda sve tri utakmice protiv Milana igra bez klasičnog centarfora. To u ono vreme nije bilo uobičajeno?

“Nije. Niko tada nije igrao bez špica, koliko ja znam”.

Pa da vidimo onda kako je to izgledalo. Olovka, papir... Miloš Bursać “precrtava” Bata Stanetovu tablu iz svlačionice. Dobro pamti sve. Ovo je već tim za beogradski revanš...

“Ajmo ovako, Dika na golu... 'Oćemo po nadimcima? Tako mi je lakše”...

Nikakav problem. Idemo dalje...

“Pozadi su Ilija, Maza, Ivanović, Goce Jurić... Ko još beše... Raša! Da, da. I Raša. Plus Šaban. Više je igrao kao centarhalf. Gledaj, šestorica?! Koji je to bedem, čoveče. Ako se dobro sećam Raša je čuvao Van Bastena, a Ilija Virdisa. Van Basten je dao onaj gol što sudija nije video. Lopta pola metra u golu. Ima ta slika, lepo se vidi. Maza izbacuje. Ali nisu se ovi mnogo bunili. Ja sam duplirao na levom boku, igrao malo ispred Maze”.

Dobro, da ne preterujemo, neka bude 6-3-1...

“Može, to je to. U prevodu – ko pređe centar da mu umre majka. Tako ti je to bilo kod Bata Staneta. Posle nam je tek dozvolio da se malo otvorimo. Kad su svi videli da možemo da igramo s njima. Bili smo puni samopouzdanja, vodili sa 1:0, oni crveni karton. Dejo dao gol na početku drugog poluvremena. Posle je Virdis isključen”.

Stojanović, Ivanović, Radovanović, Jurić, Najdoski, Vasilijević, Šabanadžović, Đurović, Bursać, Savićević, Stojković.

A onda?

“Ta magla, to je nešto nestvarno. Samo se survala na teren. Ništa se nije videlo. Prošlo je bilo sat vremena utakmice. Kako smo blizu bili”.

Italijani verovatno jedva čekali da odu s terena?

“Odmah su se povukli, ništa nisu čekali. Mi ostali još neko vreme, gledamo se, psujemo i čekamo. Onda je i sudija otišao u svlačionicu. Ne znam koliko je prošlo dok je na teren sišao Cvele i kazao nam da idemo unutra. Onda smo čekali i u svlačionici”...

Ko vam se prvi obratio?

“Opet Cvele. Došao i kaže: 'Momci, utakmica je definitivno prekinuta. Sutra igramo novu, ispočetka.' Prva reakcija? A šta da ti kažem? Poludeli smo”.

Čiju reakciju pamtite?

“Piksijevu, on se najviše iznervirao. On je bio onako, malo... Prznica. Mnogo mu je teško palo. I meni je. Pa Piksi i ja smo posle jednog derbija sa Partizanom plakali u svlačionici. Vokri nam je tad dao gol. To je bio kup, čini mi se, polufinale. Ali Piksi... Mnogo je teško podnosio poraze”.

Razni gradski mitovi i kuloarske priče prate te utakmice sa Milanom, pogotovo drugu. Da li je istina da je u ono vreme postojao način da se magla “razbije”?

“Ja sam za to čuo, da su postojala neka sredstva”...

Zvezda ih nije imala, ili?

“Možda i nije, ali kažem - čuo sam da je tako nešto postojalo”.

Cela ekipa Milana u crkvi posle utakmice - to nije mit?

“Ne, to su svi znali i govorili o tome. Čak je bila priča da su išli u Hram Svetog Save. Zahvaljivali Bogu i molili se pred drugu utakmicu”.

A vi?

“Mi opet u karantin. Malo masaže, malo opuštanja i nazad na teren. Druga utakmica igrala se već u 15 sati, sutradan”.

Po čemu je pamtite?

“Mita je imao tu dobru šansu u finišu. Posle su mu malo zamerali što je 'mlako' ušao u duel. Mogao je da postigne gol. Uplašio se valjda malo... I onaj sudar Maze Vasilijevića i Roberta Donadonija. Uh, to je bilo jezivo. Naš doktor Nešović je brzo reagovao i izvadio jezik Donadoniju. Spasao mu je život tada”.

Teška povreda Donadonija...

Milan vodi, Zvezda se vraća golom Piksija Stojkovića i onda penali. Sami ste se prijavljivali za penale?

“Ja sam bio izašao... Ne, koliko se sećam, Stane je odredio ko šutira”.

Penale ste vežbali na treninzima?

“Jesmo. Mislim da je takav scenario postojao kao opcija. Oni su ih mnogo dobro izvodili, kakvi su to profesionalci... Čini mi se da su Dejo i Mrkela promašili”.

Svlačionica posle skoro 300 minuta fudbala?

“Ubijeni u pojam... Kako da bude kad se tako dobro suprotstaviš tako velikom timu i izgubiš ko na lutriji? Stvarno je bila lutrija”.

Ako je Zvezda u nečemu bila ravnopravna sa Milanom – mada će mnogi reći da je bila u svemu – to je fizička sprema. “Detaljčić” nepojmljiv za današnje vreme. Sve zasluge idu Branku Stankoviću, zar ne?

“Kad se samo setim... Auuu... Kako su to jaki treninzi bili. Sve pod konac! Ali i on sve radi sa nama. Vežbe snage, sve. Mi u teretanu – on u teretanu. Koliko mi pretrčimo – toliko on pretrči. Sve čovek radi sa nama. A skoro 70 godina”.

Bata Stane je čovek za fudbalske čitanke. Šta još pamtite?

“Ja se konkretno mnogo dobro sećam priprema u Deliblatskoj peščari. To je bilo baš uoči te sezone kad ćemo igrati protiv Milana. Kako to izgleda? Trčiš po pesku od jutra do sutra. Diže nas u pet ujutru. Niko da zucne. I opet sve sa nama. Svi ćute i rade. Uslovi? Reći ću ti ovako – ne daj mi bože da više odem tamo! To je da ne veruješ. Usred šume smeštaj, nigde ništa. Spavamo u nekakvim barakama, treninzi tri ili četiri puta dnevno... Spavaš i treniraš. Oko tebe ništa živo. Šuma i pesak. I trčanje, trčanje, trčanje, trčanje... Pa kako da se ne spremiš u takvim uslovima?!”

Epilog – Milanovi igrači nisu pretrčali više od vas?

“Nijednog momenta nije se osetilo da su bolje pripremljeni od nas. Pa čak ni da su fizički jači, mada su tako izgledali. Mi smo posle takvih priprema bili ravnopravni sa svakim rivalom, pa i sa tim Milanom”.

Goran Vasilijević vadi loptu iz gola

Karantin je bio neizostavan...

“Pred Milan bili smo u Metropolu. Robi i ja cimeri. Šta pričamo noć pred utakmicu? Ništa, jedva čekamo da počne. Robi je posle na klupi, nema veze... Ali većini nas to je utakmica života. Govorim o revanšu”...

A ti “incidenti” iz karantina? Baš pred Milan...

“Mene je Bata Stane voleo kao igrača. Baš me je voleo. Ali bio je pravičan. Pred put u Milano oterao me iz karantina jer sam zakasnio na povečerje. Uvek je bilo u 22. Za tu priliku skratio do 21 i ja to nisam čuo. Izađem da se prošetam i zakasnim nazad. Čim sam došao on zapovedi: 'Ajde, spakuje se i kući!' Ja njemu: 'Bata Stane, meni je ovo utakmica života, nemoj molim te.' Ma ne vredi. 'Pakuj se i kući'. Oterao me on, ja pakujem kofer i krećem, kad dođe Džaja. Valjda ga ubedio da me ostavi. Posle Stane kaže: 'Beži gore u sobu!' On, inače, nikome nije opraštao ni manje gafove. Pa Duleta Savića je jednom zbog kravate vratio sa aerodroma. Nije hteo da ga pusti u avion tako”.

To nije kraj...

“Pa da, bila je posle i ta situacija pred revanš. Imali Dejo, Goce (Jurić) i ja neke Tajlanđanke”...

Otkud Tajlanđanke kod vas u hotelu?

“Eto, Tajlanđanke... Tu smo bili u baru Metropola. Sedimo i pijemo piće sa njima. Ništa više od toga. Prođe Vladica (Popović) i pravo kod Staneta. Da mu ispriča šta je video. Opet bilo prošlo povečerje... Ovaj 'oće sve da nas otera. Dođe to do Cveleta i Džaje i oni... Ubeđivanje, 'tamo-'vamo. Kako da igraš bez njih? Nemoj, Bata Stane, molim te! A stvarno ništa drugo nismo bili zgrešili. I ispegla se to nekako. Stane popusti”.

Utakmica je sutradan?

“Da, sutradan. Odmah ujutru Stane dolazi da me pita je l' mogu da igram. Ma kako da ne, poginuću danas, ako treba, kažem mu. Ne znam šta bih radio me je izbacio iz tima. A premije dobre, mnogo dobre. Supruga trudna”...

Zvezda i Milan, jesen '88 - trilogija za sva vremena.