Idealnih 11 Zorana Milovića: Zadesio sam se kod Džaje kad mu je portir Ljuba javio da je na prijavnici 'neki Belodedić'...

Pratili ste Zvezdu u toj čuvenoj šampionskoj sezoni. Kako je sve to izgledalo iz ugla jednog partizanovca? Ne krijete i nikada niste krili navijačko opredeljenje...
“Ne verujem novinarima kad kažu da ne navijaju ni za jedan klub. Pa kako si onda zavoleo sportsko novinastvo?! Priznajem da sam naklonjen Partizanu, a bio sam jedan od retkih partizanovaca kog su rado videli i u Crvenoj zvezdi, čak sam imao izuzetan tretman, stekao brojna prijateljstva, posebno sa Draganom Džajićem i Vladimirom Cvetkovićem”. 

“Tako sam se zadesio u Džajinoj kancelariji kada mu je pomalo nezainteresovani portir Ljuba javio sa prijavnice da ga traži neki Belodedić. Zvezdašima nije bilo ni do čega tog 21. decembra 1988. posle eliminacije od večitog rivala u četvrtfinalu Kupa Jugoslavije. Posle Partizanove pobede na Stadionu JNA od 2:1, remi 1:1 u revanšu značio je Zvezdin oproštaj od jednog trofeja. Partizan je na kraju te sezone, posle spektakularne pobede u finalu nad Veležom od 6:1, osvojio kup posle pune 32 godine”...

“U svakom slučaju, tek kad je ponovljen poziv da je na ulazu Belodedić iz Steaue, tehničkom direktoru kluba iz Ljutice Bogdana bilo je jasno da je reč o izvanrednom rumunskom fudbaleru koji je 1986. sa Steauom osvojio Kup šampiona. Dok je Čaušeskuov režim bio na vlasti, Belodedić je prebegao u Jugoslaviju. Njegov dečački san u rodnom Sokolovcu bio je da zaigra za Crvenu zvezdu. O tome kako je sve isplanirao i izveo dolazak u Beograd, ispričao mi je lično u redakciji 'Sporta'. Bio je u društvu Voje Kisa. I sve to dok je čekao da mu istekne jednogodišnja suspenzija od strane UEFA zbog nepoštovanja ugovora sa Steauom”.

Slažete se da je Belodedić bio možda i ključna karika na putu do evropskog trona?
“Koliko je Mile doprineo potvrđuje činjenica da je Crvena zvezda osvojila evropsku krunu bez poraza. U devet utakmica crveno-beli su primili samo sedam golova, a u finalu je sačuvana mreža i protiv najjače napadačke ekipe tog vremena - Marselja, koji je dotad postigao 22 gola. U tom finalu Belodedić je i u penal-ruletu bio siguran”.

Oko pet Zvezdinih zvezda nije bilo dileme? Svima ste pronašli mesto...
“Da krenemo redom: Prva Zvezdina zvezda, prvi njen kapiten, rodonačelnik jedinstvene klupske tradicije, Rajko Mitić, bio je izuzetan čovek i fudbaler. Ne samo da je postao klupski simbol, znamenje poput grba, ili zastave, nego su mu navijači tepali 'Rajko, majko'. Posle svega, odlučeno je da stadion ponese njegovo ime. Čarolije Dragoslava Šekularca na terenu, a i van terena, i danas se prepričavaju. Popularnost koju je stekao igrajući fudbal, bio obožavan među navijačima, može da se meri sa onom slavom koju su doživeli najpopularniji brazilski fudbaleri. Šeki je bio velika jugoslovenska zvezda. Nije mu se ostvarilo da postane i zvezda italijanskog fudbala, jer mu komunistička vlast nije dozvolila prelazak iz Crvene zvezde u Juventus, iako je slavni klub iz Torina nudio bogatstvo, jer, bože moj, 'ko će zabavljati narod ako Šeki ode'?! Dragan Džajić je po mnogima jedan od naših najboljih fudbalera svih vremena. Posle sjajne igračke karijere, i kao funkcioner u različitim funkcijama, od uloge tehničkog direktora do predsednika Crvene zvezde, dao je nemerljiv doprinos kao tvorac zlatne generacije, sa kojom se popeo na vrh Evrope i sveta. Vladimir Petrović Pižon za 11 godina u klubu, odigrao je blizu 500 mečeva i postigao 117 golova, važi i za jednog od najmlađih debitanata u najtrofejnijem srpskom klubu, jer je 1971. godine, kao šesnaestogodišnjak prvi put zaigrao za seniorski tim. Osvojio je kao igrač šest domaćih trofeja, pet titula i nacionalni kup, a veliki žal je ostao zbog izgubljenog finala Kupa UEFA 1979. godine protiv Borusije iz Menhengladbaha. Na kraju, Dragan Stojković Piksi - ostavio je neizbrisiv trag, postavši peta Zvezdina zvezda za samo četiri godine. Jednostavno, čovek rođen da uspe u fudbalu. Spektakularno je igrao na Mundijalu u Italiji 1990. godine, a njegov gol u osmini finala protiv Španije, kada je lažnjakom u šesnaestercu izbacio kompletnu odbranu Crvene furije, ušao je na listu 50 najlepših na svetskim prvenstvima”.

Centarfor je jedan, a konkurenata makar desetak. Na kraju ste izabrali Darka Pančeva. Ko je još bio u najužem krugu kandidata za ‘devetku’?
“Birao sam između Bore Kostića i Darka Pančeva. Bora je bio jedan od najvećih strelaca u jugoslovenskom fudbalu. Za 14 godina igranja u crveno-belom dresu dao je preko 500 golova. Presudio sam u korist Makedonca zbog odlučujućeg pogotka sa penala u Bariju, koji je Crvenoj zvezdi i 'Kobri sa Vardara' doneo večnu slavu. Da, Darko Pančev je legenda Zvezde, za koju je postigao je 84 gola u 91 utakmici. Posebno je eksplodirao u pohodu do pehara Kupa šampiona 1991. Iste te godine zaslužio je i Zlatnu kopačku Evrope, koju mu je UEFA dodelila tek 2006. godine”.

“Sa Darkom sam tokom svakodnevnog praćenja aktivnosti u Crvenoj zvezdi imao izuzetno korektnu saradnju, sve do polaska za Tokio, 2. decembra 1991. godine. Tog jutra sam objavio ekskluzivnu vest da je Milan umesto Darka Pančeva, izabrao Dejana Savićevića za pojačanje naredne sezone. Priđe mi Pančev i mirnim glasom mi reče: 'Izgleda da ti bolje znaš od mene ko će u Milano'. Odgovorio sam mu da je, na njegovu žalost, vest tačna, ne saopštavajući mu da sam do nje došao sasvim slučajno i da Dejo ni za živu glavu neće da prizna da ima istine u tome. Elem, Pančev mi je do kraja boravka u Zvezdi skinuo pozdrav. I znam da je, kad je odlazio u Inter, bogato nagradio neke ljude iz kluba – ekonoma, fizioterapeta, sekretara… Znamo da se Darko nije proslavio u Interu, ali meni je drago da sam uspostavio kontakt sa zlatnim golgeterom mnogo godina kasnije. Tu epizodu nismo ni pomenuli”…

Kada govorimo o onima što su otpali u poslednji čas - navedite nekoliko imena?
“Pomenuo sam Boru Kostića... Tu su još Ljuba Spajić, Miroslav Pavlović, Olja Petrović, Jovan Kule Aćimović, Zoran Filipović, Dušan Savić, Dejan Stanković…”

Kod Partizana dominiraju članovi generacije koja je dogurala do finala KEŠ-a. Mnoge ste imali prilike da upoznate, čak sa se družite sa njima. Kakvi su bili Šole, Gale, Julka, Vladica, Vaske?
“Mogu da se pohvalim kako se moje dugogodišnje poznanstvo sa Šoletom, kroz profesionalne zadatke, pretvorilo u divno prijateljstvo, u međusobno poštovanje. Šole je svetska legenda fudbala. Branio je za reprezentaciju sveta u čuvenoj utakmici protiv Engleza, a čuvajući gol jugoslovenske reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu stigao je do polufinala. I naravno to finale na Hejselu...”

“Milan Galić je proglašen za najboljeg jugoslovenskog sportistu u anketi JSL 'Sport'. Skromnog, tihog i vanserijskog čoveka Galeta, koji je kao diplomirani pravnik radio u Fudbalskom savezu Jugoslavije, bolje sam upoznao kao člana 'Sportovog' žirija, jedinstvenog na svetu, koji je birao sportistu godine, kada smo proveli nezaboravne trenutke. Kao ratno siroče u domu u Zrenjaninu, potražio je životnu sreću u fudbalu. I pronašao ju je najpre u Proleteru, pa u Partizanu. Tu njegovo golgetersko umeće dolazi do punog izražaja. Doprineo je osvajanju četiri titule državnog prvaka i bio deo čuvene generacije 'Partizanovih beba'. Okitio se zlatnom olimpijskom medaljom u Rimu 1960. godine, a kuriozitet je da je na svakoj utakmici olimpijskog turnira postigao gol”.

Miloša Milutinovića niste gledali, međutim i njega ste imali prilike da upoznate...
“Miloša sam bolje upoznao kao trenera Partizana, krajnje neobičnog, koji nije robovao krutim šablonima i zato je beležio uspehe. Stari video snimci su me uverili da su potpuno opravdani hvalospevi o fudbalskom umeću 'Plave čigre'. Da ga nije zadesila teška bolest – tuberkuloza pluća sa kojom se borio u godinama kada je trebalo da na terenu ostvari najviše – imao bi još blistaviju igračku karijeru. Ostao je upamćen po sjajnim driblinzima i efektnim golovima koji su ga proslavili, počev od prvog Kupa evropskih šampiona, kada je kao 23-godišnjak sa osam postignutih golova u četiri odigrana meča zauvek svoje ime upisao u istoriju, kao najbolji strelac u premijernoj sezoni ovog takmičenja” .

Zoran Milović u društvu legendarnog generalnog sekretara Crvene zvezde Slobodana Ćosića

Moca?
“Možda je bilo boljih fudbalera u Partizanu od njega, ali ako je merilo privrženost Partizanu, onda je tu Momčilo Vukotić bio neprikosnoven. Moca je bio Partizan i Partizan će zauvek biti Moca. Koliko je voleo crno-bele boje najbolje govori istina da se posle godinu dana u Bordou, gde je imao izuzetan tretman i bogat ugovor, na vapaj iz Partizana 'Vrati se, spasavaj nas', raskinuo sa Francuzima i ponovo obukao voljeni dres, koji je potom nosio do kraja karijere”.  

“Pre odlaska u Bordo, podigao je šampionski pehar. Posle pune decenije igranja za crno-bele, ostavio je klub na tronu jugoslovenskog fudbala. Ko je još mogao da pomisli da tim koji je Moca napustio može toliko da padne, da će Partizan u novom prvenstvu potpuno da potone, surva se do ivice ambisa zvanog Druga liga. Opstao je u ligi tek u poslednjem kolu: na krcatom Stadionu JNA, dobio je Budućnost (iz tadašnjeg Titograda), sa 4:2, i zauzeo 15. mesto na tabeli, za dlaku iznad zone ispadanja.  Kolo pre toga crno-beli su pretrpeli težak poraz u večitom derbiju, 64. po redu, na Marakani (0:3), koji je Vukotić uživo gledao. Dobro se sećam tog 10. juna 1979. godine i verovatno trenutka kad je Moca prelomio da se vrati iz inostranstva i igrački pomogne svom Partizanu da se oporavi. Teže od poraza partizanovcima su pali povici sa tribina 'Druga liga! Druga liga!'. Uskomešao se 'jug', navijači Partizana su uočili svog idola na tribinama i dugo skandidari: 'Moco, vrati se! Moco, vrati se!' Sreo sam tada Mocu i video uplašeno lice ikone Partizana. Nije mi odmah rekao da se vraća, saopštio mi je tu odluku koji dan kasnije, posle razgovora u klubu. Sve je, dakle, mogao Moca Vukotić, samo jedno ne – da odbije svoj Partizan. I kao igrač, kasnije kao sportski direktor, pa trener, pa kada su ga zvali da bude direktor škole. Uvek je prihvatao, uvek je pristajao”.

“Čim se vratio iz Francuske, na dva sledeća večita derbija dao je dva gola. Jedan je Partizan dobio (3:1), drugi je završen nerešeno (1:1). Na svoju treću šampionsku titulu u crno-belom dresu sačekao je do 1983. godine. Sledeće sezone Parni valjak je završio kao drugi na tabeli, a Moca je skinuo svoju ‘desetku’ i otišao u igračku penziju”.

Koga biste izdvojili od igrača Partizana koji nisu ušli u idealnih 11?
“To bi bio baš moćan 'rezervni' tim: Ivan Ćurković, Bruno Belin, Branko Zebec, Branko Rašović, Marko Valok, Mustafa Hasanagić, Saša Ilić, Nenad Bjeković, Ljubomir Radanović, Zoran Mirković, Slaviša Jokanović, Saša Ilić, Savo Milošević, Predrag Mijatović”…

Sa Miljanom Miljanićem

Da završimo sa trenerima. Birali ste Ljubišu Tumbakovića i Miljana Miljanića. Ko su im bili konkurenti?
“Tumba je najtrofejniji trener u istoriji Partizana sa šest šampionskih titula i tri nacionalna Kupa. Osvajao je i u Kini, bio selektor Crne Gore i Srbije. Kod mene su mu konkurencija bili Ilješ Špic, koji je udario temelje Partizanovoj školi fudbala, i Stjepan Bobek. Štef osim što je (po mnogima) bio najbolji fudbaler Partizana svih vremena, takođe je i jedan od najvećih trenera. U nekoliko navrata je vodio crno-bele – najpre u sezonama 1960/61. i 1961/62. (oba puta osvojio titulu prvaka Jugoslavije), a zatim i u najvećem delu sezone 1962/63, kada je Partizan po treći put uzastopno postao šampion. U te tri sezone Bobek je oblikovao i igrački usavršio čuvene Partizanove bebe. Ipak, Ljubiša Tumbaković ostaje na čelu trenerske kolone Partizana, kao najuspešniji stručnjak za sva vremena”.

“Kada je Miljan u pitanju, 1966. na iznenađenje mnogih, kao 36-godišnjak, postavljen je za glavnog trenera Crvene zvezde. Stvorio je jednu od najtrofejnijih generacija jugoslovenskog fudbala. Ta ekipa osvojila je četiri titule prvaka i tri trofeja Kupa. Ostaje žal za finalom Kupa evropskih šampiona 1971, kad je Zvezda na čudan način izgubila od Panatinaikosa u revanšu polufinala. Kao trener dubok trag ostavio je i u Španiji, u najvećem klubu na svetu - Realu iz Madrida, sa kojim je osvojio dva prvenstva Španije (1975, 1976) i jedan nacionalni kup (1975). Mnogi ne znaju da je Miljanić 2010. dobio veliko priznanje prestižnog engleskog magazina 'Vorld Soker' - uvršten je među 50 najuticajnijih fudbalskih stručnjaka u poslednjih pola veka, uz rame Alfu Remziju, Encu Bearcotu, Helmutu Šenu, Valeriju Lobanovskom, Ernstu Hapelu, Mariju Zagalu, Sepu Herbergeru, Rinusu Mihalsu, Aleksu Fergusonu”...

“Ako bi neko od stručnjaka koji su radili u Crvenoj zvezdi mogao da parira Miljaniću, onda su to pre svih njegov prethodnik Milorad Miša Pavić i Ljupko Petrović”.