Idealnih 11 Jovana Cige Sekulića: Kule nesuđena Zvezdina zvezda; Šole vanzemaljski čovek i golman

Prilikom izbora najboljih timova u istoriji večitih rivala, Ciga se odlučio isključivo za fudbalere koje je bio u prilici da gleda, a u toj memorijskoj riznici bilo je mnogo velikana oba kluba.

U svakoj liniji tima konkurencija je bila ogromna, posebno kod crveno-belih, o kojima je izveštavao u trenucima njihove najveće slave.

Priču smo krenuli redom - od golmana. Njegov izbor bio je Živan Ljukovčan.
"U konkurenciji su bili Dika jedan, Dika dva, Ljukovčan, Ivković... Živan je bio snažan, jak, kad izađe, sve je nosio pred sobom. Znao je brzo da istrči na loptu, retko je grešio. Šutirao je i penale", započeo je Sekulić priču za Mozzart Sport.

Idealnih 11 Crvene zvezde posložio je u formaciju 3-5-2.
"Odabrao sam taj sistem zato što je bilo mnogo dobrih veznih igrača. Nisam hteo da biram ove sa malo utakmica. Juga samo 60, Miha 38, na primer, Perica 78, Deki Stanković 85. Dobro, to je već bilo tu negde, ali..."

Na poziciji zadnjeg veznog, našao se Miroslav Pavlović, koji je za sedam godina, krajem šesdesetih i početkom sedamdesetih, odigrao preko 200 takmičarskih utakmica u crveno-belom dresu.
"Pavlovića je doveo Miljan Miljanić iz Užica kao veznog igrača, bio je plejmejker, prednji vezni. I tako je počeo da igra. Onda mu je Miljan rekao: Slušaj, u Jugoslaviji ima milion igrača koji znaju da igraju. Ako hoćeš da budeš pravi igrač, da igraš tog zadnjeg veznog, prvom da sebe dodaš loptu... On razmišljao, razmišljao i pristao. Odlazio sam kod njega u kafić 'Četvorka'. Velika slika je bila, ogromna, gde Pele igra za Kosmos i on, Mandarić ga je odveo tamo. I sad Pavika ide, Pele mu uklizava. Stalno smo se zezali: Vidi, ko je ovaj što ti uklizava? On je bio jedan od onih pravih igrača. Kad treba igra centarhalfa, uđe tamo, zaustavi sve. Mogao je da igra i štopera, ali ga ja više pamtim kao zadnjeg veznog".

Za Miodraga Belodedića niko ništa posebno nije morao da objašnjava, a tu su i Nemanja Vidić i Boško Đurovski.
„Nemam šta da pričam, Belodedić je uz Bekenbauera najbolji libero koga sam gledao. Normalno, tu je i Vidić, za četiri godine išao je u Suboticu na kaljenje, vratio se. Mada je on veću karijeru napravio u inostranstvu, zato što je veći klub, sve živo je osvajao u Mančester junajtedu. Tako da su mi njih trojica u toj zadnjoj liniji".

Nije bilo mesta za mnoge velikane. Objašnjenje za to je bilo sasvim jasno i opravdano.
"Mogao je tu da bude i Bleki Bogićević, ne znam gde da ga stavim, on je bio i centarhalf i zadnji vezni, igrao je fantastično. Za njega mi je najžalije što nisam mogao da mu nađem mesto. Tu si imao i Najdoskog, Nikolu Jovanovića, prvi koji je otišao Englesku, imao si Elznera, koji je bio moj mezimac. Bekovski par Krivokuća - Đorić, oni su igrali ono što sad igraju ful-bekovi. Ljudi ne znaju da je Đora bio sjajan igrač. Krivokuća je bio dribler, a ovaj je išao kao sumanut. Imao si Đorovića, kojem je teško naći mesto. Ljudi ne znaju, Đorović je igrao beka. Ali on je sve ove jače utakmice igra štopera. U reprezentaciji kod Petkovića, kad smo mi primili samo jedan gol od Španije... Igrao je štopera u Zvezdi, kad je bek bio Stojkovski, mogao sam da ga stavim gde hoćeš. Bio sjajan igrač".

Bogićević bi možda mogao da se meri sa Belodedićem, pre svega po eleganciji.
"On je više bio vezni nego Belodedić. Ne znam koliko znate, Belodedić je trebalo da ide u Partizan. Partizan nije smeo da ga uzme, pošto je on preplivavao reku, vozili su ga… I onda kada je došao u Zvezdu nisu mogli odmah da ga registruju, pa je igrao za drugi tim, pod drugim imenom. Pošto smo mi u to vreme pratili sve te utakmice, ja odem i pitam: Ko je ovaj, j**o te bog? Daje sve golove. Igrao je u veznom redu da bi stekao snagu. Ne znam ko je bio trener, ja ga pitam: Što ne uzmete ovog, sjajan igrač? On meni: Nemoj da pišeš, to je Belodedić, ne sme da se zna. Ja godinama nisam znao da li je on igra levom ili desnom nogom. Koja mu je bolja. A Bleki je bio jedna lepota od igre. Onako visok, leva noga, iznese loptu 50 metara. Ti možeš da ga stigneš na kratkim relacijama, ali kad pusti korak, ne možeš da ga uhvatiš. Toliko je lepo igrao da je to fantazija".

O ostalim igračima Zvezde iz idealnih 11 nije bilo potrebno previse da priča.
"Pižon je bio čudo od igrača. Kule, da nije bilo Džajića, bio bi Zvezdina zvezda, sigurno. Interesantno, kad sam pravio intervju s Kuletom ja mu kažem to za Džaju. A on: 'Slušaj, je l' znaš šta je Džaja? Džaja je kao lepa žena - svi gledaju u njega. A mi ostali smo tu da pomognemo da on dobije što više lopti, da bi svi uživali.' Sa druge strane, Kuletu si mogao da uzmeš loptu samo ako bi ga udario močugom. Nije bilo šanse, kad se onako zagradi, spusti u stav. O Deji i Piksiju da vam ne pričam, to dobro znate. Dejo je bio nešto posebno, Piksi nikad za pet, to sam million puta rekao. Jer on je bio borac, trči, vrati se… Deju kad nije išlo, nije vredelo ništa, ali kad je igrao, to je strašno. Bio sam na onoj utakmici u finalu, kad je Milan razbio Barselonu. Bili su tu i Miljan i Bata Bulatović, Ivica Osim… I onda smo posle toga otišli koji njih tamo. Dolazi Desai i Miljan kaže: 'Igrao si briljantno.' On odgovara: 'Ne, jedan je igrao, mi smo tu ostali zatvarali'."

Za Prosinečkog nije bilo mesta u Ciginom timu, ali i za još mnoge majstore.
"Mene srce boli što nisam mogao da stavim Robija. Tuga da ga ne staviš. On je četiri godine u Zvezdi igrao najbolje, najkonstantnije. Nema mesta za Karasija, koji je moj drug. Nema mesta za Šestića, nema mesta za Ramba... Ne možete da verujete šta je to, bio sam u Brazilu. Možeš da gledaš film, može da ti priča ko šta hoće, ali to nisam video... Bio sam jedno četiri dana tamo, oni nisu mogli da veruju da ne igra za reprezentaciju. Završi se trening i on ulazi u kola, da gas, njih 100 stane ispred automobila. I ne možeš da kreneš 45 minuta. Nema Šabanadžovića, koji je bio strašan igrač, nema Milana Jankovića, koji je igrao u Realu. Pazi, on je jedini koji je igrao u Realu, svi ostali su ulazili pomalo, osim Mijata. On je igrao standardno. Stevan Ostojić je bio nešto između veznog i centarfora. Koliko je samo golova davao…”.

Snažna konkurencija bila je i među napadačima, ali niko kao Darko Pančev.
"Pančev je bio... To majka ne rađa više. Kad god se pitaš - šta će ovamo, što ne ide tamo? On dođe i da gol. Imao je radar, to ti bog da. E, sad, centarfori: Darko Kovačević, Dule Savić, Zoran Filipović, Žigić, Lazarević, Bora Cvetković, Sulejman Halilović... Ne možete da shvatite kako je Halilović lako postizao golove. Isto bio onako nizak, jak. Ali kako je prolazio, kako je on driblao, to je bilo fantastično. Igrao je samo godinu dana i otišao u inostranstvo. Filipović i Dule Savić, obojica su igrali za navijače, Filipović ušao u tim sa 18 godina. Dule ukliza, File skoči. File je igrao finije, ali su se odlično dupunjavali, baš su odgovarali jedan drugom".

Bilo je mnogo muka da se sastavi tim Crvene zvezde, ali kod trenera nije bilo nikakve dileme.
"Miljan Miljanić je šest svetlosnih godina bio ispred svih. I one priče, možda ste ih i vi čuli, kako je on dobro radio na terenu, a nije umeo da vodi utakmicu, to nema blage veze. Pričao sam sa 10 reprezentativaca. A koliko su njega cenili, daću vam jedan primer. Onda posle sankcija, prve utakmice igrali smo protiv Brazila i Argentine. Dugo Đurković i ja bili smo jedini novinari na tom Fifinom kongresu koji je prethodio... Tada je Blater skidao Avelanža. I sad, bio neki ručak, sala za million ljudi, gde ne može da se uđe, ali ja nekako ušao. Trebalo je da traje 15 minuta, međutim pošto nije bilo Blatera, potrajalo je 45. Miljan i ja smo stajali onako u ćošku, evo kunem vam se u sve, ko god je ušao došao je pravo kod njega. Majstore, gde ste, profesore… Nema ko nije prišao. Njemu nije padalo na pamet da on ide negde, stajao je i viski po viski, drugi su njemu prilazili. Isto je bilo i pred finale Milan - Barselona. Kapelo došao: 'Gde ste, profesore?', ljubi ga, grli ga, sedeo s nama pola sata, pričao kako će da 'ubije ove'. Ja ga pitam, kako ćete da čuvate Stoičkova i Romarija? On kaže: 'Mladi moj kolega, oni neće doći do lopte. Mi ćemo zaustaviti Gvardiolu i pustiti ova dva drveta (mislio na Nadala i Ferera), da vode igru'. Tako je i bilo, oni su zaustavili Pepa i ubili ih. Još jedan primer iz Njujorka. Miljan je bio dobar sa Tešeirom, predsednikom FS Brazila, koji se oženio Avelanžovom ćerkom. Mi stojimo i čekamo ga. Avelanž silazi, a njega nema. Miljan kaže - sad ću da mu j***m mamicu. Je li, bre, gde je ovaj tvoj zemljak? A ovaj odgovara: 'Izvini Čiča, izvini, sad ću da ga zovem'. Peške je otišao, nije čekao lift. Nije prošlo deset minuta, ovaj silazi razdrljen, neobrijan, stavlja mašnu, kaže: 'Čiča, izvini.' E, to je bio Čiča Miljanić".

Sekulić je izuzetno cenio i Ljupka Petrovića, sa kojim je bio u stalnom kontaktu u periodu kada se Crvena zvezda pela na vrh Evrope i sveta. Deluje da su ga mnogi nakon finala nepravedno isključili iz tog velikog uspeha, kojem je i te kako doprineo.
"Ja sam bio 10 dana u Marselju, dok su novinari ovde pratili Zvezdu, ja sam pratio Olimpik. I nisam hteo da spavam kod Piksija, nego sam uzeo hotel preko puta stadiona, ulazio sam bez problema na treninge. Sedi tamo Karlos Mozer, šilji krampone - pitam ga, zašto to? On kaže, pa za vašeg centarfora, koji je odličan. Gledao sam finale kupa protiv Osera, dobili su sa 1:0. Pre toga su 45 minuta prikazivali Papenove snimke kako daje golove. Na treningu, svi treniraju na jednoj strani, on sam. Da gol i dere se. Neće niko s njim da spava u hotelu, on se 'nadrogira' i sruši ceo hotel. Dođe Tapi i plati. Ljupko je došao da gleda utakmicu, posle otišli s Piksijem na večeru, do 11 sati, pa u hotel. Sedeli smo do pet ujutru, on je meni crtao. I u jednom trenutku kaže, mi ćemo da igramo bunker. Ja kažem, gde ćeš da igraš bunker, Zvezda nikad u istoriji nije igrala bunker?! On kaže, mi ako se otvorimo, pošto su oni brži od nas tri puta, daće nam pet komada. Kako ćeš da kažeš igračima? Otkud znam kako ću. Nije tačna ona rečenica: 'Hoćete da igrate kako ja kažem i da budete prvaci…' To je neko izmislio u celoj toj priči. Ali bilo je problema sa Binićem, kojeg je vraćao rukom - gde ćeš napred? To je sto posto tačno, ovo je priča iz prve ruke".

Deluje da je Ljupko baš na toj utakmici protiv Osera video da Zvezda ne može da se nadmeće sa njima.
"Da је Zvezda igrala kako je inače igrala, napadački, sa onom ekipom, ne bi bilo šanse. On se plašio kontranapada. Vodl je igrao fantastično, isto je bio ludak. Govorio je Piksiju - dođi da te šišam. Što da me šišaš? Ne valja ti frizura. Oni su bili jači od Zvezde, to nije bilo sporno. Posle su osvojili Kup šampiona".

Sa Bernarom Tapijem

Foto: MN press

Pred finale sa Marseljom Petroviću je od posebne važnosti bilo da li će da igra levi bek Erik di Meko, koji je imao problema sa povredom pred Zvezdu.
"Svaki dan me zove Ljupko da pita za njega, onda ja zovem Piksija i on mi priča. Jednom kažem Piksiju: 'Nemoj telefonom, možda te ovaj Tapi prisluškuje.' On je trebalo da bude predsednik Francuske u to vreme, moćan čovek. Ma kaže, ko ih... I onda me Ljupko u četiri sata ujutru zove, pita šta radiš? Šta radim - spavam! Da l' će da igra Di Meko? Njemu je bilo važno, jer je Di Meko stalno išao napred, nije ga znao dovoljno. Napisao sam jednu knjigu u kojoj sve to manje-više stoji. Bila je frka što su hteli da potkupe Diku. Ima tu još stvari koje nisu za pisanje, koje sam znao. Pošto je Cvele posle finala doveo trubače, oni su otišli u hotel, 20-30 kilometara odatle, a mi smo radili i došli u tri ujutru. Popio sam samo čašu šampanjca. Prvi put mi se desilo - kucam, kucam i samo - bum. Zaspim, mi 30-40 sati nismo spavali.

Ljupka je, kako nam je ispričao, savetovao da ode iz Zvezde - odmah.
"Rekao sam mu: 'Ljupče moj, čuj šta ti tvoj drugar kaže - sutra da odeš iz Crvene zvezde. Čim se završi sezona, idi negde uzmi pare, prvak si Evrope. Ti treba da si na stolu, ne moj prijatelj Cvele.' Da me ne shvatite pogreško, Cvele i ja smo veliki prijatelji. Ali rekao sam mu: 'Ti treba da budeš na stolu.' Tapi je pet puta posle finala ponovio: 'Ne mogu da verujem da nas je pobedila ekipa od koje je skuplji jedan moj igrač'."

Ljupko Petrović bio je zaslužan i što je Vladimir Jugović u Crvenoj zvezdi postao to što je postao, s obzirom da je igrao na pozajmici u Radu i nije baš delovalo da bi mogao da bude deo tog šampionskog tima.
"Šeki je više verovao Stošiću. Pričao je: video sam i ja da će on (Jugović, prim. aut.) biti igrač, ali ima samo 18 godina, a Stošić igra fantastično. I stvarno je dobro igrao. Kada je Ljupko prešao u Zvezdu, tražio je da dođe Jugović. Meni je Juga rekao: 'Da me Ljupko nije doveo, ne verujem da bi me vratili.' To on misli i to mi je rekao, ovako, u kafani. Ne znam da li bi to rekao nekad javno".

Potom smo bili prešli na Partizan. Ciga je Parni valjak poređao u formaciju 4-4-2. Kod golmana, kao i kod većine ljubitelja fudbala, nije bilo nikakve dileme - legendarni Milutin Šoškić.
"Šole je bio vanzemaljski golman. Vođa koji je to sve raspoređivao. Hteo sam da umrem kad sam poslednji intervju pravio sa njim, on je već odlazio i priča kako je ostao bez roditelja. Ustaše su ušle u selo, otac bio u Partizanima... Majka ga uhvati ovako, izgura ga i kaže: 'Beži u šumu.' Oni ih opkole, sve ih uteraju u kuću i zapale. On je gledao. Kaže, malo zvuči glupo, gori mi i majka, ali kad sam čuo jaukanje psa… Evo, sad se naježim. Samo su mu suze krenule. Veliki Srbin. Tamo u Americi je sve golmane on izmislio".

Foto: MN Press

Na poziciji desnog beka bila je dilema Golac ili Mirković. Na kraju...
"Odlučio sam se za startijeg, jer je Golac u ono vreme bio preteča sadašnjih ofanzivnih bekove. Mogao je 300 puta da se ubaci, bio je jak kao zemlja. Nikad se nije predavao. Uvek je mislio da je najbolji i zato se toliko i borio. Tako je posle i napravio i veliku karijeru u Engleskoj".

Slede Blagoje Paunović i Nenad Stojković. Paunović je negde slično godište sa Veliborom Vasovićem.
"Jeste, oni su igrali zajedno. Nisam stavio Vasovića zato što je ovaj za mene bio bolji igrač. Iz jednostavnog razloga: Vaske je bio taj koji je voleo da se bori, da skoči, da se bije, a onda to ne uradi u finalu. Paun je bio jedan od onih finih defanzivaca, znao je da igra. Bio je elegantniji, ne bih pogrešio ni da sam stavio tandem Vasović – Rašović, ne bi bilo razlike, to je samo neki moj način gledanja fudbala. Više volim tu lepotu fudbalsku koju je Paun imao, igrao je gospodski. Stojković je bio tandem sa Jusufom Hatunićem, znao je da iznese loptu, isto je igrao lepo za oko. Visok, crn, iznese loptu, bude četvrti vezni, ulazio je u igru. Tu su mogli da budu i Ljuba Radanović, Buda Vujačić, koji je mogao da igra i levog beka i centarhalfa".

Na levom beku u Ciginom timu našao se Predrag Spasić.
"Isto je bio strašno jak, mogo da utrči 100 puta. Bio je borben, igrač kojeg su svi treneri voleli. To su sve bili polivalentni igrači, koji su mogli da igraju na više pozicija".

Deluje da je odlazak u Real Madrid za njega bio prevelik iskorak. Njemu je maltene život krenuo nizbro nakon toga.
"Za sve naše koji su otišli u velike klubove nije bilo lako. Znaš, najlakše je dovesti nekog odbrambenog igrača. Svaki klub to ima, kao i ovde. Tako da je teško bilo. Ni Ćirić se nije snašao, Rambo, Perica koji je bio u ono vreme hit igrač. Ispričaću dve stvari za Ramba, pošto je Rambo bio kakav je bio. Neka utakmica u Realu i slobodan udarac, on se hvata za loptu. Kaže mu jedan saigrač, šta radiš? A Rambo: 'Da šutnem. Jesi ti normalan?! Vidiš ko dolazi.' Ono Fernando Jero, koji je tamo bio i tata i mama. Sve je izvodio... Samo ga je pogledao, onako, ispod oka. Meni Ćira kaže: 'Nije mene Van Gal s****o, jednostavno, nije bilo mesta na osmici. On je mene voleo, pa me stavljao na desno krilo, da bih ulazio i igrao. A ja to nisam mogao da igram.' Zato sam vam rekao ono za Milana Jankovića, neverovatno da je ušao u tim. I igra redovno. Ne bi prošao, to i on sam kaže, ni Peđa Mijatović, da prvo nije bio u Valensiji. I kad je došao, došao je kao ozbiljan igrač, neko ko je već igrao dve-tri godine špansku ligu. Navikao na mentalitet, na jačinu lige. Treba vremena, a veliki uglavnom nemaju vremena".

Foto: MN Press

Oko Moce Vukotića ne postoji nikakva dilema, mnogi ga smatraju jednim od najvećih igrača Partizana. Slično je i sa Sašom Ilićem.
"Moca je bio divan čovek. To kako se on motao po šesnaestercu... Spusti glavu dole, misliš da se izgubio, kao Šele, ali prođe. Bio je legenda i vođa. Otišao je samo godinu dana preko i vratio se. Posle ga je prestigao Saša Ilić. Saša je odigrao 700 utakmica i mora tu da bude. Slični su igrači bili. Ilić je davao mnogo golova, a bio je vezni igrač. Moca je bio nešto slično kao i Peđa Mijatović. Malo gore, malo dole. Kako im treba".

Slaviša Jokanović je takođe dobio mesto u veznom redu Cige Sekulića.
"Jokan je bio onaj klasičan zadnji vezista sa dugim korakom. Dobar skok, on sve završi šta treba. Ode napred, o njemu ne moram mnogo da pričam. Gledali ste ga. Krivo mi je što ne mogu da stavim i Čavu Dimitrijevića, bio je sjajan igrač. Najbolju sezonu odigrao je kad ga je moj veliki prijatelj Ćiro Blažević odveo u Dinamo, tada su bili prvaci. Pa onda tu imate, Živkovića, Vargu, Čirića, Bogdanovića, Ušketa Vučićevića, Mancea, Džonija Novaka, Nađa, Duljaja, Acu Trifunovića… Birao sam između Jokana i Ace Trifunovića. Milka Đurovskog nisam želeo da stavim jer je igrao i za Zvezdu i za Partizan".

Među napadačima je takođe bilo mnogo konkurenata, kao i među trenerima.
"Imaš Danka Lazovića, koji nije bio loš igrač, Zavišića, Klinčarskog, Kežmana, Drulovića... Oni su bili, što ja kažem, dobri igrači, ali imaš vrlo dobre i odlične igrače. Moram Miloševića da stavim, on je ipak ušao sa 17 godina u prvi tim. I na kraju trener - Tumbaković. Uz veliku zahvalnost, po mom mišljenju, Ivici Osimu, koji je bio tu samo godinu dana, ali je napravio igru Partizana. On je i predložio Tumbu, koji je pre toga trenirao, mislim pionire. Ivica ga je video. Sa Osimom si o fudbalu mogao sa da pričaš tri dana i tri noći. Tumba je osvajao trofeje, dokazao se i preko. Za tu sjajnu karijeru zasluge ima i Ivica", zaključio je Jovan Ciga Sekulić.