Idealnih 11 Miloša Šaranovića: Dejo kao Zuba Ronaldo; Moca kapiten oduvek i zauvek

Anketu u okviru zbornika “GODINA VEČITIH” započeli smo objavljivanjem glasova novinara. U narednih tridesetak dana imaćete priliku da vidite ne samo izbor kolega iz Srbije, nego i novinarskih asova iz regiona: Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije, Makedonije.

Tek pošto svoj deo posla odrade novinari, pošto saberemo glasove i dođemo do idealnih 11 Crvene zvezde i Partizana po volji 'sedme sile', na scenu stupaju bivši asovi, treneri, funkcioneri. Vrhunac cele priče predstavljaće glasanje publike putem klasične ankete na Mozzart Sportu. Pre toga, izbor će biti sužen na osnovu glasova struke, a igrači klasifikovani po pozicijama.

U ranoj mladosti maštao je da postane vatrogasac, kako je ispričao u jednom davnašnjem intervjuu za Mozzart Sport. U školi mu je dobro išla matematika, a nakon srednje odlučio se za medicinu, koju je završio i kojom se nikada nije bavio. Jer rešio je da krene očevim stopama i postane novinar.

Miloš Šaranović (54) spada u najprepoznatljivija TV lica na ovim prostorima. Pisao je za brojne časopise (Vreme, Daj gol, Grobari, Kop), spada u novinare-utemeljivače portala B92, međutim u potpunosti se afirmisao i profilisao kao TV komentator. Prenosio je utakmice Lige šampiona, Lige Evrope, izveštavao sa najvećih takmičenja, poput Olimpijskih igara u Atini 2004, ili Svetskog prvenstva u fudbalu 2006.

Zahvaljujući ocu, dugogodišnjem uredniku Partizanovog vesnika iz najslavnijih vremena (kada je taj list po broju prodavao i do 50.000 primeraka), zavoleo je crno-bele. I to ne krije.
„Bio sam mali kada sam shvatio da je ćale bio na Hejselu ’66. Prvi put smo razgovarali o tome i sećam se da sam ostao potpuno zatečen i tužan, jer se u stvari njegova priča svela na to da je Partizan imao ekipu koja je bila najbolja u Evropi, ali da Partizan nije bio klub koji je bio u stanju da postane prvak Evrope u tom trenutku. Pričao mi je da su oni tamo bili danima bez treninga, sedeli po hotelima s kojekakvim menadžerima, mešetarima, čudnim ljudima. Kao klinac razmišljao sam koliko je sve to strašno i da li će se još koji put ukazati takva šansa. Kako starim, sva ta sećanja postaju na neki specifičan način velika i važna“, počeo je Šaranović svoje emotivno izlaganje.
„Sa ćaletom sam voleo da pričam o fudbalu dok god je on to pratio. Malo su me nervirala stalna poređenja igrača, veličanje prošlog vremena. Kao što sad isto to nervira mog sina... Otac je voleo Vladicu Kovačevića kao igrača. Pričao mi je o Miladinoviću kao čarobnjaku, kao fudbaleru koji je bio nestvaran. Voleo je ljudskost Branka Rašovića, to je često pominjao... Smatrao je da je Ivan Ćurković imao nesreću da bude vrhunski golman u trenutku dok je Šoškić bio na golu, pa je tek kasnije dobio priliku. Na kraju krajeva, to se lepo videlo kada je postao legenda najvećeg francuskog kluba do ere Liona i Pari Sen Žermena“.

Ivan Ćurković i Zlatko Škorić, golmani reprezentacije Jugoslavije 1964. godine; u pozadini je Paja Samardžić

„Imao sam u kući posebno izdanje ’Partizanovog vesnika’, posvećeno finalu iz 1966, naslovnu stranu ’Idemo dalje’ na dan utakmice sa Spartom... I sećam se njegove priče da su ga tada strašno grdili, ko je već bio nadležan... Zvali su ga na razgovor i rekli mu da je to užasno neozbiljno, da će se svi smejati. Kako može da bude naslov ’Idemo dalje’ kad je Partizan izgubio prvi meč sa 1:4?! On je bio potpuno siguran da taj Partizan prolazi Spartu. I prošao ju je. Ćale je išao redovno na utakmice sve negde do druge polovine osamdesetih, do poznih godina“...

„Pričao mi je i o tom Mančester junajtedu u Beogradu kao čudu nebeskom, o Partizanovoj igri kao najzrelijoj i najčvršćoj,  najmodernijoj i najbržoj ikada. Pričao mi je o tom famoznom nepriznatom golu Hasanagića Sparti, kao najvećoj čaroliji koju je doživeo na JNA. U to vreme, kada ja te priče slušam, kao mali, snimak tog gola ne mogu da vidim. Pa mi onda bude još misteriozniji... Ta sezona uvek mu je bila u fokusu, iako je gledao Partizan i mnogo ranije. Eto, nije prisustvovao prvom derbiju, na primer, pošto je morao da oslobađa zemlju“...

Koliko su očeve priče pomogle da izabereš svoje idealne timove? Da li si ih uzimao u obzir?
"E, znači, svaki put je isti problem. S jedne strane, mislim da je objektivno oceniti samo one ljude koje si imao priliku da vidiš. A s druge strane, onda to ispada bez veze, jer diskredituješ svakoga ko je mlađi od tebe. Onda sam nekako sabrao u glavi i priču, gde ima mita, sigurno, ali i ono što sam gledao, odnosno ono što sam čuo od onih koji su gledali, a čije mišljenje sam uvažavao. Na kraju krajeva, dosta je pomoglo što se poslednjih godina pojavljaju snimci koje ranije nismo imali priliku da vidimo. Tako da su neka majstorstva, na svu sreću, ostala sačuvana“.

Pa da krenemo...
"Počeo bih od Zvezde. Pet zvezda, po logici stvari, trebalo bi da budu tu. Ipak, nemam Pižona, jer bilo bi previše ofanzivno. Kad voliš fudbal, mnogo lako prepoznaš gomilu majstora napred, a ovi mučeni ljudi koji odrade svaku utakmicu do kraja, od golmana do defanzivnih veznih, njih nekako zaboraviš. Eto, da ne bude baš formacija koja ne bi mogla da izađe na teren, onda 'igram' bez Pižona, koji mi je vrlo simpatičan i drag čovek".

Najistureniji su ti Rajko i Bora, nijedan klasičan centarfor. Iza njih prave 'aždaje'...
"Bora Kostić, kažu ljudi, bio je velemajstor kakav se ne pamti. I to malo što može da se vidi sa snimaka, zaista tako deluje. Slična je priča sa Rajkom Mitićem, samo što je on još stariji, pa je i teže doći do podataka. Savićevića, Stojkovića i Prosinečkog sam gledao, i to u ranoj fazi, u Budućnosti, Dinamu i Radničkom iz Niša, pa u Zvezdi i posle Zvezde do kraja karijera. Bili su veliki svaki na svoj način: Stojković možda najbolji igrač s primenjenom tehnikom koga sam gledao. Savićević kao... Sad, paradoksalna je možda paralela, ali meni je Zuba Ronaldo najdraži svetski fudbaler svih vremena, jer nekako mu na to što je uradio, gledam i sve ono što je mogao da uradi, da je samo bio zainteresovan. Imam utisak da je kod Savićevića slična situacija, da smo gledali jednog istinskog majstora koji da je hteo, ili da je iz nekog razloga morao više, bio bi još bolji. I Prosinečki je bio zaista genijalan igrač".

Šeki?
"Prevelika priča, iako ga nisam video na terenu. Ali sam ga slušao mnogo puta, čitao stvari o njemu što su prenosili novinari kojima verujemo. I drugo, po tome s kim se družio i s kim je o fudbalu pričao, rekao bih da je fudbal suštinski potpuno razumeo".

Mihajlović i Vidić nisu se dugo zadržali u Zvezdi, što će reći da si u obzir uzeo čitavu karijeru, bitnost u evropskim okvirima, ili?
"Siniša Mihajlović je jedna od najneobičnijih priča ovdašnjeg fudbala, ispala je na kraju na tužan način veća nego što bi možda ovako bila, a bila je ogromna u svakom smislu. Nemanja Vidić takođe, dva ozbiljna ambasadora Crvene zvezde".

"E sad, kako je neko velikan ako je tu ostao godinu dana? I obrnuto: kako nije velikan neko ko je 11 sezona igrao za neki klub? To je strašno teško izvagati. Imaju Englezi čitav niz tih metodologija: broj trofeja, značaj trofeja, utakmice koje su igrali, broj golova ili odbrana, međunarodna scena, reprezentacija, kakvi su van terena... Mislim da niko tu pravu formulu još nije našao".

Odbranu si zaključio s Ikom Najdoskim...
"Pamtim ga kao igrača koji sigurno nije bio najplemenitiji, najšarmantniji i najfudbalskiji, ali je bio dimenzija fudbala koja je neophodna svakom timu. Pa eto, njega sam izabrao pored Ambasadora Stankovića, Nemanje Vidića i Siniše Mihajlovića, koji je samo formalno-pravno bio defanzivni igrač u većem delu karijere".

Oko trenera nije bilo dileme?
"Miljan Miljanić je simbol jednog vremena. Odrastao sam kada je taj čovek bio nešto preveliko, mnogo važno, i kada je bio jedini trener Reala s ovih prostora“.

Binić i Miljanić

S Partizanom je bilo mnogo teže, je l' tako?
"Prvo, to mi je bilo emotivno, jer neki igrači koje sam mnogo voleo nisu u 11. Ta generacija iz 1966. toliko je velika da bi mogla sama po sebi da bude idealni tim Partizana, bez jedne izmene. Verovatno nisam objektivan, ali na kraju krajeva, ne moraš uvek u životu da budeš objektivan".

"Da krenem od Šoškića... Najveća figura koja je branila za Partizan. Bilo je sjajnih golmana, strašnih, ali ovo je neuporedivo koji god kriterijum da uzmeš, pa mislim da tu nema šta da se brani. Blagoje Punović između ostalog i zbog toga što sam ga upoznao, iz ljudskih razloga, zbog jedne fotografije čoveka u odelu, sa masnicom na oku, koji je igrao za Partizan iz sve snage, do kosti, ne trošeći nikada manje od maksimuma. Imao je nesreću da igra u periodu kada nije mogao da upiše sebi gomilu srebrnina, nego prosto samo veliki broj nastupa".

"A što se Branka Rašovića tiče, ako su engleski novinari napisali da je najbolji štoper koji je ikada došao na Old Traford, ko sam ja da to osporavam"...

Bekovski par Jusufi - Miladinović?
"Jusufi iz dva razloga: jedan je taj što mu je igračka karijera bila takva kakva jeste, drugi je što mi je ostao žal za vremenom njegovog trenerskog boravka u Partizanu i odlaska. Tad sam imao dovoljno godina da sam njegovu smenu smatrao ličnim armagedonom. Mislio sam da više nikada ništa u mom životu i praćenju sporta neće biti ni slično, a kamoli isto. I Miladinović kao čovek za koga su mi mnogi istinski zaljubljenici u fudbal - ljudi koji su fudbal doživljavali na način na koji mislim da bismo svi morali da ga doživljavamo: kao igru šarma, veštine i nadmudrivanja - govorili da je bio čudesan. Pa ako tako kažu - bio je".

"Isti je rezon za čoveka koji je u ovom slučaju formacijski blizu, ispred njega - za Miloša Milutinovića. Jer sam prečesto imao priliku da čujem kako je bio najbolji svih vremena i da je zbog te nesreće s bolešću praktično u 24. godini završio karijeru".