Idealnih 11 Milojka Pantića: Zvezdina navala bez Pižona i Piksija, Miloš iznad svih partizanovaca

U half liniji Crvene zvezde Vladimir Jugović, Miodrag Belodedić i Nemanja Vidić...
“Vlada Jugović je bio igračina! Nisu u pitanju samo trofeji, a osvojio ih je onoliko. Verovatno da je i u ovom trenutku jedan od najtrofejnijih igrača naše zemlje. U Zvezdi, Sampdoriji, Juventusu, gde god je igrao - ključni šraf. Dvostruki prvak Evrope, pa ona partija u Tokiju, dva gola, prvak sveta. Vidić poput Siniše - velika karijera. Kapiten Mančester junajteda, dečko koji je podigao toliko pehara”.

A sad Mile Belodedić... Da li je i po vama bio karika što je nedostajala da bi Zvezda postala najbolja u Evropi?
“Reći ću ti ovako: da je Belodedić imao pravo da igra godinu dana ranije, kad je Šeki bio trener, Crvena zvezda bi išla makar do finala UEFA kupa. Ona sezona sa Kelnom, 2:0 u Beogradu, 0:3 tamo. To je bio gotovo isti tim, čak jači za Piksija. Jedino što si umesto Belodedića imao Drizu, plus nesreću da se povredi Dika Stojanović. Tad je 17-godišnji Miloje stao na gol... Nije on ništa bio kriv, suština je da je Zvezda sa Belodedićem dobila daleko, daleko sigurniju odbranu. I ne samo to. Došao čovek sa iskustvom, prvak Evrope sa Steauom, znao kako se ide do kraja”.         

Dođosmo i do navale: Savićević, Mitić, Pančev, Šekularac i Džajić. Strah u kosti, kako se to obično kaže...
“Jeste, ali vidiš, tu fali jedan igrač. Nemam ga gde”...

Pižon?
“Ne Pižon! Bora Kostić! Bora je najbolji strelac u istoriji Crvene zvezde. Gledao sam onu čuvenu utakmicu kad je dao gol Jašinu sa 30 metara. Mislim da Lav Jašin nikada u karijeri nije primio takav gol. Bora je, u stvari, bio Zvezdina zvezda. Biralo se tada između njega i Šekija, nisu mogli obojica iz iste generacije, a Šeki je ipak bio veći superstar. Proglašen za najboljeg igrača Mundijala u Čileu, dobio ocenu 11 za utakmicu protiv Urugvaja, ušao u idealni tim Svetskog prvenstva”... 

Milojko Pantić i Dejan Savićević

Gužva u sredini zaista ogromna, nema mesta ni za Pižona ni za Piksija?!
“Ukoliko bih ga ubacio, Piksi bi morao da zauzme mesto Rajku ili Šekiju, nema druge. Da se malo našalim: njemu je dovoljno što je proglašen za petu Zvezdinu zvezdu. Kud ćeš veće priznanje? A kad smo već kod toga, znaš li kako je Piksi postao Zvezdina zvezda? Tako što mu je taj status maltene garantovan kad je dolazio iz Niša. Njega je jurio i Partizan. To obećanje je u dobroj meri presudilo da se privoli crveno-belima. Pa ko bi mogao da odbije da se nađe uz rame Rajku, Šekiju, Džaji i Pižonu? ”

Kako danas gledate na tu divnu, veliku tradiciju krunisanja najvećih igrača u Zvezdi? Mnogi su stava da je pre petnaestak godina napravljena velika glupost proglašavanjem čitave generacije iz Barija za šestu Zvezdinu zvezdu. Individualna nagrada otišla u ruke kolektivu - kao kada bi Zlatnu loptu dobio čitav tim. Deluje kao loša ideja...
“To je bila velika budalaština, nema šta. Glupo skrnavljenje tradicije”.

Ipak, nijedna naredna uprava nije poništila tu odluku...
“Nažalost. Da su je promenili, pa dali Savićeviću, ili nekom drugom iz te ekipe - u redu. U krajnjem slučaju, da su je samo poništili bilo bi bolje nego ovako”.

Da se vratimo pravim Zvezdinim zvezdama: nije lako obrazložiti izostavljanje Vladimira Petrovića iz idealnih 11, zar ne?
“Veliki igrač, nema govora, jedan od najvećih, ali kad pogledaš... Dobro, možda je i ravan ovima koje sam odabrao u vezi, e sad, da li je bolji... Nisam siguran. Kako da izostavim Rajka Mitića koga su svi zvezdaši zvali Rajko majko? Nosio čovek Zvezdu godinama, i u napadu i u odbrani. Generator svega. Pižon je imao svoje blistave trenutke, kao recimo na onoj utakmici protiv Reala, kada je debitovao kao 17-godišnjak. Da je Zvezda sa njim osvojila UEFA kup ‘79, morao bi da se nađe u idealnih 11. Jer njegov doprinos bio je ključni na putu do finala. Ovako... On trofeje ima samo sa Zvezdom, a ne treba zaboraviti da je Rajko i olimpijski viceprvak u ono slavno vreme, kad su najbolji igrači igrali za svoje reprezentacije na Olimpijskim igrama”.

Zvezdin tim zaključujete s Draganom Džajićem na levom krilu. Da li ste imali još nekoga na umu za tu poziciju?
“Sve i da jesam, Džaja je bio stvarno poseban. Sve te velike utakmice za Zvezdu i reprezentaciju Jugoslavije, treće mesto u trci za Zlatnu loptu, reprezentacija sveta, igrao na Peleovom oproštaju... Nemam ni najmanju dilemu: u svoje vreme najbolje levo krilo na planeti! I to ne kažem samo ja, to će vam reći mnogi. Pjerino Prati bio je opak igrač, prvak Evrope sa Milanom, reprezentativac Italije, ali u Fifinom timu igrao Džaja, ne Prati”.

Čuvena je i toliko puta ispričana priča da mu je kapiten Real Madrida Hento predao dres s brojem 11 na svom oproštaju, da ga je maltene proglasio za svog naslednika. Pa ipak, do transfera nije došlo. Sećate se tog događaja?
“Kako da ne. To je nerazjašnjena priča. Istina je da je njega Real Madrid želeo, zato je i pozvan na Hentov oproštaj. Međutim, posle toga dolazi Miljan za trenera Reala i sve na čudesan način propada. Mislim da mu Džaja to nikada nije oprostio, mada ga javno nije prozivao”.

Kako vam sve izgleda sa ove vremenske distance?
“Ni dan-danas ne verujem da je postojala neka zadnja namera s Miljanove strane. Džaja je, koliko se sećam, imao i neke teže povrede, tokom ‘73. služio je vojsku, tako da... Na sve to već je bio zagazio u 29. godinu. Mislim da je Miljanić samo procenio kako to više nikada neće biti onaj stari Dragan Džajić i da ga zato nije odveo sa sobom”.               

Miljan kod vas nije imao konkurenciju kada govorimo o najboljem treneru Crvene zvezde svih vremena?
“Miljan Miljanić bio je prvi predsednik Udruženja trenera Evrope. Dakle, ako su se najbolji treneri kontinenta okupili, osnovali Udruženje i za prvog među sobom izabrali Miljana, onda to nešto znači”.

Ukoliko biste morali da odaberete jedno ime zbog kog vam je najžalije što mu niste pronašli mesto u idealnih 11? Pomenuli ste već Boru Kostića, da li je on taj?
“Jeste. Bora ne samo da je najveći golgeter, nego je doneo trofeja i trofeja Crvenoj zvezdi. Uvek odlučujući golovi. Kad nije išlo, znalo se, padaj u zoni šuta, Bora će iz slobodnjaka da reši. To je i Šeki više puta pričao. Njih dvojica su se stalno začikavali. Šeki je umeo često kaže Bori kako mu je namestio polovinu golova, da ga je idealno gađao u tu čudesnu levicu. A Bora odgovarao: aha, gađao si me, ali si mi i ljubio tu istu nogu, sećaš se? I zaista, Bora se bio naljutio u jednom trenutku na Zvezdu, da li beše zbog stana ili ne znam čega, hteo da pređe u Partizan, da bi Šekularac kad je čuo za to kleknuo ispred njega pred svim igračima i molio ga da ostane. Naravno, sve je to brzo rešeno, a taj događaj ostao da se prepričava. U svakom slučaju, do pojave Siniše Mihajlovića Zvezda nije imala takvu levicu. S tim da je Bora Kostić bio veći strelac, razume se”... 

Toma Milićević, Bora Kostić i Miljenko Mihić

Kada je Partizan u pitanju, u vašem timu tandem bekova ispred Milutina Šoškića čine Bruno Belin i Fahrudin Jusufi...
“Samo bih rekao još reč-dve o Šoletu: mislim da bez njega, njegove energije, talenta i karaktera, ne bi bilo ni Partizanovih beba i svih tih uspeha. Nažalost, mislim da ga u Partizanu nisu cenili koliko treba”.

Bekovski par?
“Julka spada u prve igrače u našem fudbalu koji je igrao kao bek-krilo. Sada je to normalno, u ono vreme nije bilo. Ukratko, majstor fudbala”.   

U half liniji imate Čajkovskog, Miladinovića i Vasovića. Kako ste upamtili Zokija Miladinovića, jednog od najživopisnijih sportista s ovih prostora?
“Mislim da je Zoki spadao u najtalentovanije igrače te čuvene Partizanove generacije koja je išla do finala Kupa šampiona. Uživo sam ga gledao kao veterana, jednom prilikom kad su igrali Jugoslavija i Mađarska. Tada sam video i Puškaša... Ali nije bilo potrebno nekoga gledati isključivo uživo da biste shvatili kakav je as bio. Zokija Miladinovića sam upoznao i kroz TV prenose, radio prenose. Zvali su ga Partizanova lokomotiva, špartao je od šesnaesterca do šesnaesterca, i pritom znao da igra. Nažalost, imao je problema s alkoholom, zbog toga nije napravio koliko je mogao. Sećam se, Šeki i on bili su nerazdvojni, veliki drugari. Zajedno su izlazili, viđao sam ih u čuvenom Romanitaru na Terazijama. To je bilo nešto između noćnog kluba i restorana, u podrumu gde je sada Mekdonalds. Umeo je da im se pridruži i Branko Zebec. Inače, Šeki je na utakmicama protiv Partizana bežao od Zokija. Više je voleo da napada Vasketa”.   

Koga izdvajate kao udarnu iglu iz navale: Milutinović, Kovačević, Galić, Bobek, Zebec?
“Miloša, bez dileme! Plavu čigru. Njega je, nažalost, klub ostavio na cedilu kada se razboleo. Čini mi se da mu je Bajern iz Minhena platio operaciju. Tako je bilo u Partizanu. Oni su tamo svi bili ustrojeni kao vojska. I kao igrač moraš da slušaš naređenja. Igraš i kad ti se ne igra, kad si bolestan. Njega su terali da igra s nezalečenom upalom pluća, umesto da ga pošalju na lečenje. To je dovelo do velikih komplikacija. Da nije bilo toga, Miloš bi bio najbolji igrač Jugoslavije svih vremena”.   

Šta vas je oduševljavalo kod njega?
“On je pre Johana Krojfa driblovao u dubinu, u trku radio mnogo toga. Šekularac je, na primer, driblovao u širinu. Miloš je osvajao prostor driblingom. I imao je te pokrete telom kojima je izbacivao protivnika iz igre”. 

Na ‘osmici’ vam je Vladica Kovačević, kao centarfor Milan Galić...
“Onaj nadimak Poslovođa sve govori: kad je Partizan igrao, to je bilo zato što je Kovačević organizovao igru. Imao je sjajan osećaj da gurne pas u prazan prostor, upravo za Galića. A Gale svojom hitrinom prolazio čuvare u pet-šest koraka. I što je mnogo važno - umeo je da postigne gol. Dobro pamtim kad je u derbiju dao tri komada Zvezdi. Tada još nisam bio novinar, zaljubio sam se u njega... Puno godina kasnije, dok je radio kao pravnik u Fudbalskom savezu, rekao sam mu: Gale, ti da si iz Zrenjanina došao u Zvezdu, umesto u Partizan, bio bi Zvezdina zvezda”.

Bobek?
“Mislim da niko do pojave Šekularca nije tako dobro i elegantno igrao štiklom kao Štef. Za 90 minuta umeo je i po deset puta da udari petu. I to nije bilo besmisleno, da fascinira publiku, tek tako, nego je to bila štikla u funkciji igre, pravljenja prednosti. Uz sve to bio je veliki strelac”.

Zebec?
“Najbrži i najkompletniji igrač te velike generacije Partizana iz pedesetih godina. Proslavio se kao levo krilo, u Zvezdi igrao centarhalfa. Osvajao titulu i sa jednima i sa drugima. Legenda postao i kao trener u Nemačkoj. Velika ličnost jugoslovenskog fudbala, jedna od najvećih”.

Za trenera ste izabrali Ilješa Špica…
“Nisam imao prilike da ga upoznam, rano je preminuo, međutim pričao mi je o njemu kolega Zvonko Mihajlovski, pošto je kao omladinac igrao u Partizanu. Špic nije bio samo rodonačelnik Partizanove škole fudbala, nego je imao uticaja i na sve ostale trenere kod nas. Mnogi su kopirali njegov stil rada, koncepciju igre”.

Za razliku od Zvezdinog, u Partizanovom timu nemate igrače iz novijih generacija. Da čujemo makar ko je konkurisao?
“Imao je Partizan tokom devedestih godina odličnu ekipu. To mu je bila jedna od boljih generacija. Moguće da bi u nekim kombinacijama mogli da se nađu Peđa Mijatović, Savo Milošević, Slaviša Jokanović... Ipak, najbliži ovom mom idealnom timu jeste Moca Vukotić, možda i najvoljeni fudbaler Partizana u njegovoj istoriji”, zaključio je Milojko Pantić.