Idealnih 11 Brade Jovanovića: Svi pravi navijači znaju da je Dejo šesta Zvezdina zvezda

Spadaš u one ljude što tvrde da se u neka davna vremena fudbal, to jest sport generalno, daleko više voleo...
„Apsolutno! Znaš šta su ti nekad bili fudbaleri... Ma ne možeš ni da zamisliš kakva je to popularnost bila. Navijači  su na ‘lopovske’ preskakali ograde samo da vide te igrače. Ona stara baraka Zvezdina... Kešaju se i deca i stariji samo da ih vide kako izlaze na teren. E sad ti vidi kakvu sam ja sreću imao, da mi maltene cela šampionska ekipa Partizana iz ’66. dođe na noge. To je bilo pre finala. Čak imam jednu zajedničku fotografiju s njima. Desilo se da sam bio kod babe i dede, Partizan došao da igra prijateljsku u Ivanjici. Tu svi oni: Bobek kao trener, Vladica, Šole, Julka... Pošto sam Ivanjičanin rodom, Vladica Kovačević mi je bio draži od ostalih. Poznavao sam ga dobro. Kasnije, dok sam pisao o Partizanu, vodio sam mali miliona razgovora sa svima njima. I sve ih upoznao, naravno“.

Partizan u Ivanjici sredinom šezdesetih

Tu ekipu maksimalno si ispoštovao. Čak osmorica igrača iz ’66. nalaze se u tvojih idealnih 11 crno-belih. Koga bi posebno izdvojio?
„Možda Velibora Vasovića... Vaske je bio težak čovek, ali neverovatno inteligentan, bistar. Znaš i sam kako je sa sportistima, ne ide u novine sve što izjave. Središ neke rečenice, doteraš... Vaske daje intervju, trening ide, on prati sve i govori... Pazi, sve što ti je potrebno za tekst ti imaš. Kako je ispričao, tako je odštampano. Neverovatno. Nikakve korekcije nisu bile potrebne. Ali nikakve. Kao da je znao šta je potrebno ljudima što vole fudbal. Obavezno ti da i dva-tri štosa. Takav je bio i Osim“.

Gde si imao dileme?
„O levom beku sam dosta razmišljao. Branko Zebec ili Ljuba Mihajlović... Odlučio sam se na kraju za Ljubu, ipak to nije prirodna pozicija za Zebeca. Više je igrao levo krilo“.

Miloš Milutinović jedan je od trojice starijih u ovoj ekipi...
„Šta da ti pričam o njemu. Čudo od igrača. Njega sam, doduše, uhvatio tek pred kraj karijere, kad je sa Šekijem igrao u OFK Beogradu“.

Moca Vukotić?
„Moca je bio fantastično stvorenje, vođa. Taj status nije stekao samo na terenu, svojim majstorstvom. Nego je umeo sa svima u svlačionici da pronađe neku relaciju. U njega su ljudi gledali kao u boga, kako na terenu tako i van njega. Autoritet čak i za trenere. Svi su mu prilazili s ogromnim respektom. On je čovek kome praktično niko ništa nije smeo da kaže. A nije ni bilo neke potrebe“.

„Vidi, Moca čita knjigu pred derbi sa Zvezdom, noć, tri-četiri sata ujutru. Ne gasi svetlo. Trener Toma Kaloperović... Isto tako sjajan čovek, isto tako autoritet. Ali čak ni on nije imao snage da mu zameri. To je bilo u karantinu, na Avali, ono studentsko odmaralište Radojka Lakić“...

„I sad, Toma razmišlja kako da mu kaže da je vreme za spavanje. Prolazi vreme, tek, u neko doba zakuca mu na vrata“:

- Moco?
- Reci, Tomo?
- Samo da ti kažem nešto... Ovde su komarci kao rode, je l’ znaš?

„On to zbog svetla, normalno, da bi ovaj ugasio. Stari lisac, šmekerski mu skrenuo pažnju, a ne ona varijanta: Gasi svetlo, spavaj“!

Sa Stjepanom Bobekom

Sa Darkom Kovačevićem i Batom Mirkovićem

Kad smo se već dotakli trenera, ko je bio najveća konkurencija Ljubiši Tumbakoviću za tvoju klupu?
„Biće Mladinić je bio veliki trener, ali utakmicu je na pravi način video Zoki Miladinović. Oni su bili idealan spoj. Biće priprema utakmicu, Zoki je vodi sa klupe. Divni ljudi, i jedan i drugi“.

Još neko?
„Razmišljao sam i o Tomi. Pamtim neke dogodovštine sa njim...  Zove me on jedan dan na redakciju, u Sport. Brado, šta radiš? Ništa, reko, Tomo, evo spremam se da krenem kući. Kaže: Svrati do Maka. A Mak je bio kafić na Senjaku, kod pijace, prekoputa Sajma... Meni usput, na putu do kuće. ’Ajde važi, svratiću“...

„Pijemo kafu, pričamo, kaže on: Sad će snajka da mi dođe. Šta će snajka? Kaže, vozim je nešto da obavi do Inđije, a ti bi mogao da kreneš sa mnom, da pogledamo jednu utakmicu, ako imaš vremena. Počinje u šest. Dolazi snajka, krećemo, ona izlazi čim smo ušli u Inđiju. Mi produžavamo dalje i nailazimo na Zlatarića, čuvenog igrača Mačve. On tada sportski direktor... Otvara Toma prozor: Zdravo, Zlatko, samo da te pitam nešto... Da li vam igra danas Kuletov sin? Kaže ovaj: Igra, igra. Dobro je, da nismo za džabe dolazili... Zatvori Toma prozor, okrene se prema meni i kaže: Brado, pa nas ne interesuje Kuletov sin, mi smo ovde zbog Voje Budimirovića”.

Na stranu Tomin ’švindleraj’, u pitanju je detalj koji govori koliko su novinari nekada bili poštovani od strane trenera, koliko se cenilo njihovo mišljenje. Prilično je nezamislivo da se danas tako nešto dogodi, takav odnos...
„Ne mogu te stvari da se porede, pre svega ovo i ono vreme. Novinari su bili neuporedivno cenjeniji“.

Kada je Zvezdina klupa u pitanju retko ko je zaobišao Miljana Miljanića, nisi ni ti.
„Čiča je umeo da priča, da drži pažnju. Nikad mu reči nije falilo. Imao takta, znao da izabere tim, da preseče gde treba. I na sve to veliko poznavanje fudbala, plus autoritet. Na kraju krajeva, trener Real Madrida“.  

Njegova konkurencija (od naših) u evropskim okvirima - ima li je?
„Radomir Antić! Bio sam jednom prilikom na Visente Kalderonu pred početak sezone. Atletiko igra, Antara trener... Došli im Argentinci, ekipa u kojoj je nekada igrao Dijego Simeone. Čini mi se Velez. Pored mene sede Vera, supruga, Dule, Antarin sin, i pojavljuje se jedna devojka, nosi bebu u naručju. Beba tri-četiri meseca... Kažu mi to je Čolova žena“...

„Posle utakmice odlazimo u neki restoran blizu Kalderona. Kasno, ne sećam se koliko je bilo sati... Bio Milinko Pantić sa nama... Pojavljuje se šef restorana, grljenje, ljubljenje s Antarom. Kad kažeš Antić u to vreme u Madridu - čudo. Ozare se. Pita Antara je l’ možemo nešto da pojedemo. Ovaj kaže, kuvar je otišao pre jedno pola sata, ali sad ću da ga pozovem“...

„Zove on, čovek se vraća trčeći, kez od uva do uva. Slušaj, ja srećnijeg čoveka što se vraća na posao u životu nisam video. Normalno, pozdravio se s Antićima, spremio klopu... Veliki je bio Antara. Šteta, mlad je otišao“.

Sa Draganom Džajićem

Idemo na Zvezdu. Deluje da je bilo više muke, ‘igraš’ bez klasičnog špica, Dejo kao lažna devetka.
“Tako nekako... Ali nije to njegova pozicija. Razmišljam sad, neće ipak moći ovako”...

Koga onda žrtvuješ iz veznog reda?
“Ma ne mogu nikoga da žrtvujem, kako... Koga da žrtvujem“?!

Ko onda ispada, Dejo?
„Neee! Nema šanse! Svaki idealni tim bez Dejana Savićevića je pogrešan“.

Je l’ to onda znači da nemaš dilemu ko je trebalo da bude šesta Zvezdina zvezda?
„Ni najmanju. Dejan, normalno. To što je on radio u Mančesteru, po onakvom terenu - to se viđa jednom u ko zna koliko godina. Pored igračkih kvaliteta, čovek je koji zna svaki red u životu, ne zaboravlja prijatelje. Nema tu rasprave, Dejo je šesta Zvezdina zvezda. To svi pravi navijači znaju“. 

Pamtiš li neku sličnu partiju od igrača sa ovih prostora, poput te Savićevićeve na Old Trafordu?
„Posle njega partiju u tom rangu pružio je još samo Dušan Tadić, ono protiv Reala u Madridu. Kad je falilo samo loptu da pojede. Samo to nije uradio”.

Da se vratmo na ’popravku’ Zvezdinog idealnog tima - gde će Savićević i ko je centarfor?
„Ovako ćemo, idemo sa trojicom pozadi. Belodedić ispada. Dejo se spušta na polutku, pored Šekija, i onda tražimo devetku“...

Ni tu izbor nije lagan.
„Kakvi lagan! Vojin Lazarević, strašan igrač, dobar čovek. Nije to bilo samo ‘Džaja ga gađa u glavu’. Pa Dule Savić, Zoran Filipović, Bora Kostić. Ali Boru nisam gledao. Znam samo iz priče da je bio veliki strelac, bombarder“.   

Na kraju ipak?
„Na kraju Darko Pančev! Doneo je titulu prvaka Evrope. Sa penala, ali ju je doneo. Kraj priče“.

Ima li potrebe da se obrazlaže - Džajić, Šekularac, Mihajlović, Vidić?
“Kad se kaže Dragan Džajić, staješ mirno. Isto važi i za Šekularca. Igračine. Nema šta tu mnogo da se piča. Vidić najviše postigao napolju, kapiten Mančester junajteda. To mora da se poštuje. Siniša isto, velika karijera. Rajko i Piksi Zvezdine zvezde. Možda suviše ofanzivno, ali to je to. Koga da izbacim? Ne može niko, čak mi fali još jedno mesto. Mogao bih komotno sa 12 da igram, pa leteće izmene“.  

Važiš za novinara što navijačko opredeljenje krije kao zmija noge. Ne odstupaš i dalje?
“Volim i Zvezdu i Partizan, imam puno prijatelja i na jednoj i na drugoj strani. Glupo je da se izjašnjavam. Proveo sam više godina u Partizanu, prateći klub, ali to nema nikakve veze. Pogotovo kad radiš posao pošteno“.

„Sećam se, jednom su se opasno bili naljutili na mene u klubu. Igrala se neka prijateljska, i Partizan užasan. Ja napišem da bi bolje odigrao Partizanov tim sponzora, kojih je tada bilo tačno 11. To svi pročitali, frka se podigla. Tad nema interneta, telefona... Ono što izađe u Sportu, Novostima, Politici - to ti je to. Sport ponedeljkom izlazio u 200.000 primeraka“.

Sa Dragišom Kovačevićem (SOS kanal), Draženom Petrovićem i Jovanom Cigom Sekulićem

Čovek si iz štampanog novinarstva, šta mu predviđaš?
„Prođi uveče pored Politike, baci pogled gore. Ne svetle oba slova “i” i “a” na kraju. To ti sve govori”.

Naš fudbal danas? Koliko detaljno pratiš?
„Nema publike, nema interesovanja. Kaže: Igra Zvezda. Kad? Kaže: Danas. A danas... Dobro, Zvezda je još i zadržala neku vezu s publikom, ima desetak hiljada u proseku, ali za dvomilionski grad to je malo. Zvezda u proseku mora da ima oko 25.000 ljudi na stadionu. A znaš kako može da dođe do toga? Tako što će utakmice da budu zanimljive. Tako što će ljudi da se vezuju za igrače kao nekada. Toga više nema i ne deluje da će biti. Iskreno govoreći, u poslednje vreme više gledam utakmice jednog beogradskog košarkaškog kluba u Evroligi“.

Nećeš reći kog?
„Naravno da neću, nije to ni bitno. Nego, šta sam hteo da ti kažem... Sve sam radio u novinarskoj karijeri, baš sve, jedino fotoreporter nisam bio. Razmišljam skoro o tome, odem jedan dan po akreditaciju za utakmicu tog kluba, uzmem je, krenem kući, pogledam u onaj karton - znaš šta piše? Pa foto“!

Sve dosadašnje izbore novinara možete da pronađete OVDE.