Idealnih 11 Manja Vukotića: Galić bi i danas bio moderan napadač; Zvezda mora bez centarfora

Nemali broj vaših ispisnika diže ruku za Bobeka, pojedini čak tvrde da je bio daleko bolji igrač...
„Ne, ne bih mogao da kažem da je bio daleko bolji. Umeo je više sa loptom, to je činjenica. Rajko je, opet, bio jedan fini gospodin, džentlmen i velika radilica. Imao je karakter vođe. Pravi kapiten. Nikad se nije predavao, nikad nije prestajao da trči. Bobek je bio pomalo i razmažen, umeo je da stane, da se podboči, ali zato kad dobije loptu... Rajko je, inače, čestio dolazio kod nas u Novosti. Voleo je da uzme novine, poneku knjigu... Divan čovek“.

Vama sportske teme nikada nisu bile prioritet u karijeri, ali ni takvih izazova nije manjkalo. Pogotovo na početku karijere. Izveštavali ste sa više sportskih događaja. Kako pamtite te akcije?
„Kad je batalio fudbal, čuveni krilni napadač Crvene zvezde - Nikola Stipić, počeo je da se bavi novinarstvom, bio je na sportskoj rubrici Novosti. Sećam se dobro, zahvaljujući njegovom strahu od letenja avionom, dva puta sam ga zamenjivao. Jedna od tih utakmica bila je u Podgorici, igrali su Budućnosti i Čelik iz Zenice. Ko pobedi ulazi u Prvu ligu... Izvađena karta, sve, Nikola neće da ide. Mene zove Raša - Mihailo Rašić, dugogodišnji urednik sportske u novostima - i šalje me u Crnu Goru. A tamo prekid, Budućnost gubila pred kraj, flaše poletele ka igračima... Ludnica. Ovi iz Podgorice probali da me ubede da ne pišem o tome. Nikada neću zaboraviti tu utakmicu“.

Sa Ilijom Petkovićem i Nikolom Stipićem

Ranije je bila praksa da sportisti po okončanju karijere rade kao novinari. Stipić nije bio jedini slučaj, zar ne?
„Tako je. Ljuba Lovrić, čuveni golman Zvezde, reprezentativac, radio je kao novinar u Sportu, bio i glavni urednik. Rajko Mitić je slao neke izveštaje sa takmičenja za Tempo, pa Čane Đorđević, bivši igrač BSK-a, isto je radio u Sportu. To sam video i kod Italijana, dok sam bio dopisnik iz Rima. Korijere dela Sera je, recimo, za komentatora imao Omara Sivorija, legendu Juventusa. U tom period boravka u Italiji, redovno sam slao izveštaje za Sport“.

Imali ste sreću da na delu vidite sve te stare asove i pre negi što ste postali novinar. Kako pamtite to vreme?
„Bio sam gimnazijalac u Podgorici... To je neka ’54, čini mi se... Mislim da je bilo pred Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj. Reprezentacija na pripremama u Podgorici. Protiv Budućnosti igraju Čajkovski, Horvat i društvo, a za Budućnost Laza Radović, kasnije igrač Partizana, i Vučina Vasović. Stanovao sam blizu stadiona Budućnosti, bežali smo sa časova samo da bismo videli sve te igrače izbliza, na treningu. Sećam se, Horvat onoliki koliki je bio skoči, a Vučina Vasović mu skoro prođe kroz noge“.

Čika ste birali u vaš idealni tim Partizana. Half liniju te ekipe crno-belih kompletirali ste sa Brankom Zebecom i Veliborom Vasovićem. Reklo bi se, triling snova. E sad, pošto ste imali priliku da gledate i reprezentativnu half liniju sa Olimpijskih igara u Helsinkiju ’52, Čajkovski - Horvat - Boškov, šta kažete, koja je bila bolja?  
„Boškov je bio inteligentniji, tehnički bolji od Vasovića. Ali Vaske je imao snagu, postao evropski igrač u Ajaksu. Nije mi lako da se odlučim. Pritom, Zebec je ovde kod mene prinudno na centarhalfu, da bih oslobodio jedno mesto gore. Znate da je njegovo pravo mesto levo krilo. Kad je Bobek bio leva polutka, a Zebec krilo - Zebec je onda bio bog“.

Sve dosadašnje izbore novinara možete da pronađete OVDE.

Užu odbranu čine vam Šoškić na golu, te Jusufi i Belin kao bekovi. Da li je bilo nekih dilema ovde?
„Šole je neprikosnoven na golu. Sjajan sportista, sjajna ličnost. Pre njega samo sam u Bearinim odbranama tako uživao. Što se Belina tiče, bio je veliki gospodin. Tako je i igrao, gospodski, bez faula. Branka Stankovića iz Zvezde zvali su Ambasador zbog držanja van terena, a Bruno je bio lep za oko na terenu, lepo ga je bilo gledati. Kada je Julka u pitanju, mislim da se radi o preteči savremenog beka u smislu ofanzive. Savršena tehnika, pojavljivanje na krilu“...

Iz generacije što je išla do finala Kupa šampiona ’66. imate još samo jednog igrača - Milana Galića.
„Mislim da bi on i danas bio moderan centarfor. Inteligentan, leva noga, desna noga. Ne znaš šta bolje igra, kao paker, ili kao devetka“.

Kako ste podneli taj poraz od Reala na Hejselu? I kako sa današnje distance gledate na sve što se izdešavalo? Imate li neku svoju teoriju - zbog čega je došlo do raspada sistema kad je bilo najvažnije?
„Bilo je razloga za sve to, a ima i zdravorazumskih obrazloženja, mada mi danas sve to izgleda glupo. Da Vaske onako pusti Amansija da mu pobegne, da ga ne saplete, ne povuče, to nije moglo da se dogodi ni na utkmici domaće lige, protiv Zenice ili bilo koga drugog. Bio je poznat po tome, po beskompromisnoj igri. Nisi mogao da mu pobegneš, nije bilo šanse. I onda se ono desi“...

„Imate te priče kako je ekipa rasprodata pred finale, kako su se pitali razni menadžeri, generali... Greh je to što je urađeno tim momcima, toj generaciji. A taj tim mogao je da bude još jači. Za iduću sezonu trebalo je dođu Paja Samardžić i Joška Skoblar iz OFK Beograda. Da su svi ostali i da su ova dvojica došli, Partizan bi igrao sigurno bar još jedno evropsko finale“.  

Na krilne pozicije birali ste igrače kojima to baš i nisu prirodne pozicije, Peđu Mijatovića i Mocu Vukotića. Postoji neki poseban razlog?
„Pa mogao sam i Zebeca na levo krilo, kako sam već rekao, ali onda je to manje zvučan sastav. Zato sam Zebeca povukao na centarhalfa, što je igrao u Zvezdi, a Mocu prinudno na levo krilo, jer nisam mogao da mu nađem mesto u sredini, pored Bobeka i Miloša Milutinovića“.  

Obrazloženje za desno krilo?
„Prvo da kažem da sam obožavao Zeku Čebinca, bio je strašan. Samo gurne loptu i pretrčava, nisi mu mogao ništa. Jedini bolji od njega na toj poziciji - Paja Samardžić. A drugo klasično desno krilo koje sam voleo bio je Zlatko Vujović iz Hajduka“.

Na kraju, vaš izbor pao je ipak na Mijata...
„Morao sam Mijata. Bio je veći igrač od Zeke, ako gledamo ukupnu karijeru. I veći majstor. Snašao bi se on i na krilu“.

Kada je Crvena zvezda u pitanju jedan ste od retkih novinara što su ispoštovali igračku veličinu i trajanje Vladice Popovića, koji će kasnije, kao trener, crveno-belima doneti Interkontinentalni kup. Ovde imamo još jednu sjajnu half liniju: Mitić - Popović - Jugović.
„U ona vremena halfovi su bili mnogo važni, oni su hranili polutke. Vladica je bio jedan od tih, s velikim radijusom kretanja. Razbijač i trkač. U Zvezdi 10-12 godina. Ovde je silom prilika petica, više je igrao šesticu“.

Uspeli ste da ’ugurate’ svih pet Zvezdinih zvezda u tim, zbog toga je morao da ispašta - ko?
„Nije bilo mesta za klasičnog centarfora, šta da radim. Znam da će Dule Savić da mi se naljuti... Šalu na stranu, mislim da sam odabrao veće igrače“.

U ovoj konstalaciji, najlogičnije je da najistureniji bude Dejan Savićević, je l’ tako?
„Jeste. Uz malo više ozbiljnosti bila bi to mnogo veća slava nego što je danas ima. A i ovako je ogromna. Doduše, zbog te specifičnosti driblinga, gde ni on sam nije znao na koju će stranu, dolazilo je do mnogo povreda. To su i lekari konstatovali. S takvim pokretima moraš nešto u najmanju ruku da iščašiš, izvrneš“.  

Za vas Dragan Stojković nije bio sporan?
„Sad pričaju svašta za Piksija. Te svaka čast za karijeru, bila je dobra, ali ovo, ali ono... To su gluposti. Piksi nije bio dobar igrač, nego evropska klasa. Uzmite malo neke snimke pa pogledajte. Njegova jedina greška je što je otišao u Olimpik“.

Trenere ste lako odabrali?   
„Manje više. Špic zbog te Partizanove škole čiji je utemeljivač, a Miljan jer je prvi naš trener što je uveo nauku u fudbal“.