P. DučićDon Vito – Srbin iz Surdulice što je dotakao zvezde igrajući sa Peleom, Bekenbauerom, Krojfom...
_Cropped.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Vreme čitanja: 23min | pon. 02.01.23. | 08:06
I 'oskar' za najbolju sporednu ulogu u uzbudljivoj storiji o tri najluđe godine u istoriji zabave i američkog džet-seta...
Puno je tih pripovesti o fenomenu Njujorka sedamdesetih godina. Oni što su samo slušali i čitali bili su ubeđeni – predimenzionirane uobrazilje, retoričke vratolomije njujorških kuloara, nalik nadaleko čuvenim holivudskim ekstremima s druge obale; oni što su doživeli, opet, ni pola veka kasnije ne mogu da veruju da su imali tu sreću i privilegiju, te katkad umeju i da posumnjaju u sve što su videli sopstvenim očima.
Bilo je vreme epskog procvata grada čiju je 'smrt' predsednik Ford – prišivaće mu to decenijama - prizivao samo dve godine ranije, a sve usled prezaduženosti, kolapsa javnih službi, nezapamćene epidemije kriminala i korupcije. Bilo je vreme uskrsa duha i heterodoksnih umetnika rasutih po čitavom Menhetnu; vreme reafirmacije pop kulture – disko muzike, noćnih klubova. Bio je početak 'ere slavnih', utemeljivača selebriti statusa što su prezreli soaree u grdnim saloncima Park Avenije, s obaveznim svilenim 'leptirušama' i uštegljenim plesnim tačkama.
Izabrane vesti
Karnegijevi, Rokfelerovi, Vanderbiltovi – simboli 'mrtvog grada', relikt prošlih vremena. Industrija zabave iznedrila je novu američku aristokratiju.
Bili su Vudi Alen, Al Paćino, Šer, Salvador Dali, Paloma Pikaso, Lajza Mineli...
U istom gradu, na istim eminentnim mestima.
Bio je jedan dalekovidi biznismen po imenu Stiv Ros. I bio je jedan fudbalski klub u povoju. Nazvali su ga Kosmos. Bili su Pele, Bekenbauer, Karlos Alberto, Kinalja. I sa njima jedan Srbin. Srbin iz Surdulice. Oni igraju, sa tribina za njih navijaju Mik Džeger, Dastin Hofman, Stiven Spilberg, Robert Redford.
Bio je Showtime pre nego što će Medžikovi i Džabarovi Lejkersi taj termin implementirati u univerzalni sportski rečnik i etablirati ga kao onaj što oslikava vrhunski spektakl.
A bio je i taj čuveni Studio 54, nastao na zgarištu starog brodvejskog teatra: neponovljiva kombinacija glamurozne sofisticiranosti i besramnog hedonizma, kako je jednom prilikom opisan u magazinu Rolling Stone; jedina tačka na celoj planeti gde ste u isto vreme mogli da sretnete sve najveće svetske face, sav taj novouspostavljen džet-set.
Bile su svakonoćne žurke, uvek 'do koske', kao da će sutra kraj sveta...
I bile su tri najluđe godine u istoriji planete i zabave.
"Kako sam dospeo tamo? Pojma nemam. Imao sam valjda ono nešto, bog me pogledao, sreća, šta li je... Pa ni sebi ponekad ne verujem kad se prisećam svega što sam doživeo tih godina, a ne ti da mi veruješ kad ti ovako pričam. To što sam ja radio – to je čudo! Zamisli još da sam znao jezik".
Vitomir Dimitrijević, za prijatelje i Amerikance Vito, za Mozzart Sport govori o svojim prekookeanskim danima, priseća se družbovanja sa velikim Peleom i ujedno skicira vijuge sopstvenog životnog putešestvija začetog u srpskoj provinciji.
Stariji ga verovatno pamte kao prvotimca niškog Radničkog: stameni vezista moćnog udarca i 'duplih pluća', za sedam sezona na Čairu pet golova na 166 ligaških utakmica; standardni član niškog sastava što je u sezoni 1973/74. bio jesenji prvak.
Posle će doći Olimpija i Ljubljana, pa čudan splet okolnosti i specifičnog karaktera, što će mu omogućiti da na 'raskrsnici sveta' dodirne zvezde.
"Rođen sam u Surdulici, tu sam i počeo da igram fudbal, u Radniku. Znate kako je bilo u to vreme – nije bilo ni patika, bosi smo igrali. Ali uporedo sa fudbalom krenuo sam i sa muzikom. Svirao sam saksofon, gitaru i pevao. Moja prva ljubav bila je ustvari muzika. Fudbaler sam postao jer nisam mogao da se bavim muzikom".
"Imao sam trenera koji mi je bio i nastavnik fizičkog u školi. On mi je rekao ovako: Vito, ako hoćeš da budeš fudbaler, moraš da prestaneš sa muzikom. Odbrusio sam mu: ako nisam dovoljno dobar, možete da me sklonite iz ekipe. A on će opet: ne, nije u tome stvar, govorim ti za tvoje dobro. Nisam odustajao, hteo sam da budem to što jesam – voleo sam i fudbal i muziku".
Dimitrijević i DžajićKako sam kaže od malena je uvek znao tačno šta želi. Mogla je da ga zaustavi samo 'viša sila'...
"Kad sam završio osnovnu školu tražio sam od roditelja da me upišu u muzičku. U ono vreme znate kako je bilo: sinko, s velikim zadovoljstvom, ali mi para za to nemamo. Trebalo je da se iz Surdulice preselim u Niš. Ali ja ko ja, kad sam video da ne ide, kažem im kako ću da upišem vojno-muzičku školu. Tako se to zvalo u tom periodu. Ništa nije moralo da se plaća u toj varijanti... Majka ni da čuje: sinko, samo mrtva te šaljem tamo! Nema šanse! I tu na kraju prelomim, odlučim se definitivno za fudbal. Upisao sam i završio srednju tehničku".
Uslediće prvi koraci na velikoj jugoslovenskoj sceni. Kajase u svoje ruke uzima rođeni brat – čuveni Pera Dimitrijević.
“Burazer je bio veoma poznati pevač u Sloveniji. Pametan čovek, inteligentan, nisam ni deset posto na njega... Tokom leta proveo on mesec, dva u Bugarskoj, zaradio lepu lovu, ja u međuvremenu završio sa školom i on mi predloži: ideš sa mnom u Ljubljanu. Da probamo da te ubacimo u Olimpiju”.
Namere su jedno, sudbina drugo. Vazda bilo...
“Krenuli smo kolima iz Surdulice za Sloveniju. U Niš svratimo na doručak... Obavimo sve po redu, kad mi brat kaže: 'ajde da odemo do Radničkog, da vidimo da li bi oni možda bili zainteresovani da te vide. U tom momentu imam 18-19 godina... Ja ga ubeđujem da krenemo odmah, put je dug, trebaće nam vremena. Ne, ne i ne, hoće da pita Nišlije. On vodi igru, takav je bio... Odemo tako do generalnog sekretara Radničkog, predstavi se on, kaže ko je, pokaže na mene, predstavi me. Kad onaj čovek kaže: pa mi smo baš hteli za vikend da dođemo do Surdulice po njega! Ja u tom trenutku igram za prvi tim Radnika već neku godinu, napravili mi lažne papire, kao da sam stariji, da bi mogao da igram za seniore"...
Krenuo u Ljubljanu, završio u Nišu...
“Sedam narednih godina igrao sam za Radnički, s prekidom zbog služenja vojnog roka baš u Ljubljani".
Sa selektorom Piksijem StojkovićemDimitrijević ne krije da će se kasnije i Slovenija i Amerika dogoditi slučajno, neplanirano, zahvaljujući ljudima s kojima se nije slagao. Zahvaljujući principima od kojih nije želeo da odustane.
"Poenta cele moje američke priče bio je čuveni golman Radničkog Knežević. Miodrag Knežević Knez. To niko ne zna... Sa njim sam igrao pet godina, a za preostale dve moje godine u Nišu on je bio generalni sekretar. Vodio sve u klubu"...
Dakle?
"Priča ide ovako: znalo se, petak ili subota pred utakmicu, karantin u hotelu u Sićevu. A Knez maltene svako veče sa svojim društvom - jedu, piju... On se samo potpiše - račun plaćen. I vidim ja to. Nedelju ili dve kasnije igramo kod kuće. Pošaljem teksi po tri, četiri moja drugara iz Surdulice. Da se malo družimo. Isti taj hotel, Sićevo, normalno. Opazi to Knez i zove me jedan dan u klub. Šta je problem? Pita on koje ti je ono društvo. Kažem mu ja: moji drugari, studenti, nemaju para, pozvao sam ih na večeru. Lep gest, kaže on. A ko je platio? Kako ko je platio, pa ja! A kako si platio. I ja ni pet ni šest: isto kao i ti, potpisao sam se! Pa ti to ne smeš! Zašto, ne smem?! Ti si generalni sekretar Radničkog, ja sam Vitomir Dimitrijević, fudbaler Radničkog! On će: ali ja to nisam radio dok sam bio igrač. A ja: šta ja da ti radim, to je tvoj problem".
Beše to prvo 'ili-ili' što će često koristiti krož život kao sredstvo da dođe do onoga što želi, iliti prvo izazivanje sudbine da malo bolje podeli karte...
"Sutradan odmah pozovem predsednika kluba i postavim uslov: predsedniče, ili Knez ili ja! Kaže on: Vito, to ne dolazi u obzir, pa ti znaš ko je Knez! Znam ja dobro ko je on, pet godina sam igrao sa njim - legenda, čudo, najpopularniji u gradu. Ali znam i ko sam ja. Više ne igram za Radnički ako on ostane generalni sekretar! Pozovem brata Peru u Ljubljanu: burazeru, 'ajde vidi je l' su možda Slovenci zainteresovani za mene. On isti dan ode u Olimpiju. Javlja mi: jedva čekaju da dođeš. Radnički nekako pristane da me pusti, znali su da neću više da igram za. Tako potpišem za Olimpiju na četiri godine”.
Ljubljana grad iz snova, stara, vojnička ljubav, međutim...
“Posle godinu i po dana u klub dolazi Bebule Milošević. Poznati trener, natprosečno inteligentan, veliki govornik, ubedi te u šta hoćeš. I šta se dešava... Voleo Bebule u svlačionici da ide od jednog do drugog i da priča neke viceve. Svi se smeju, jedino ja ne. Nije mi bio interesantan... Ne događa se to jednom, nego više puta. Zasmeta to njemu i on da bi pokazao ko je glavni, ko se za sve pita, iz subote u subotu, kad daje sastav tima, mene kobajagi ostavlja na klupi. Ja sutradan prvi na terenu, igram, ali on se sve vreme ponaša kao neću igrati. Tako izjavljuje i za novine... Mene to počelo ozbiljno da pogađa, da mi smeta. I onda ista situacija kao sa Knezom – ja pravo kod predsednika Egona Konradija: predsedniče, ili ja ili Bebule! A do tog momenta nijedan trener nije ostvario tako dobre rezultate sa Olimpijom kao Bebule Milošević. Neka mu je laka zemlja, da njega nije bilo nikada ne bih otišao 'gore'... Na polusezoni mi prvi na tabeli, svi su ga cenili, ja ga cenio... Nikad konflikt među nama. Eto, samo taj detalj, što je hteo da mi pokaže ko je ko i da moram da se smejem kad se svi smeju. Ubeđuje mene Konradi da nije to ništa, sitnica, vidiš kakve rezultate s njim pravimo, ti si nam najbolji transfer... Ne slušam ga ništa. Ili Bebule ili ja! Meni trener iz nedelje u nedelju zabada nož u srce! Tako sam ja to video. Imali smo i sastanak utroje, predsednik Bebule i ja - nije vredelo. On svoju priču, ja svoju. Nisam hteo da popustim”.
Posle tog sastanka sa predsednikom i trenerom, razočarani ali odlučni Vitomir Dimitrijević kreće prema obližnjem lokalu. I posle toliko godina pamti svaki detalj:
"Na stepenicama osetim ruku na ramenu. Okrenem se, ono prijatelj iz Niša. I sa njim još jedan čovek. Takođe iz Niša. Pozovem ih na kafu i ispričam u kakvoj sam situaciji. Supruga samo što se nije porodila, nezgodan momenat; kud ću, šta ću, rešio da više ne igram za Olimpiju... Govorim ja to njima, kad mi se obrati taj drugi čovek iz Niša kog nisam poznavao: Je l' moga ja, Vito, nešto da ti predložim? Ajde, izvolite... I pita on: da li bi ti možda voleo da igraš sa Peleom? Kako je on to izgovorio, ja počnem da ga psujem! Pa piz..a ti materina, mene si naš'o da zajebavaš! Ja u problemima do guše, ne znam gde mi je dupe, gde mi je glava, ti mi tu pričaš bajke! On pocrveneo k'o rak. Kosa mu se digla na glavi. Nije mu prijatno"... Ustane čovek, izvini se, i kaže da mora do toaleta. Ostanem nasamo s ovim mojim drugarom i on mi objašnjava: Vito, nije lepo kako si reagovao. Naš čovek, Nišlija, menadžer, živi u Americi, oženjen Amerikankom, ozbiljan čovek. U ono vreme nije bilo menadžera kao sad. Retki su se time bavili... Rade se zvao, prezime sam zaboravio... Vrati se on za sto i kaže mi: Vito, još jednom te pitam, bavim se menadžerstvom, radim 'gore', mogu da ti pomognem – je l' hoćeš u Ameriku? Tu shvatim da je čovek ozbiljan. I brzo se dogovorimo. Kaže mi šta sve dobivam - kuća, stan, novac, sve po redu; Olimpija prihvati ponuđeno obeštećenje”.
Ali kad se sve to završilo ispadne da ima još jedna stvar što mora da se oposli pre puta. I opet kamen spoticanja...
“Moraš, kaže on meni, da ideš u Minhen. Proba. Ma ne dolazi u obzir! Neću da idem. Zašto oni ne dođu da me vide – Beograd, Ljubljana, Split. Bilo gde. Opet problem. Objašnjava mi Rade: vidi, Vito, ti si sitna riba u Jadranu da bi oni dolazili tebe da gledaju. U Ameriku možeš samo preko Minhena. Uzmi ili ostavi”.
Dimitrijević rešen da ostavi. Da zaboravi sve. I Nišliju neznanca i Ameriku i 'avione i kamione'. Međutim Rade nije. Vodio se svojim očito dobrim menadžerskim njuhom. Od onog prijatelja Nišlije dobio savet da ode kod Vitovih roditelja, u Surdulicu. Ispostavilo se da je majka imala pravi savet.
“Kaže ona njemu da sam težak tip, poseban, ali da imam jednog drugara kog uvek poslušam. Grca se zvao. Drug iz detinjstva. Ode Rade kod Grce i ovaj mu kaže: ako hoćeš da prihvati nemoj da spominješ više ni Pelea, ni Kosmos, ni novce. Ništa. Kaži mu samo: Vito, idemo u Minhen da se provedemo. Daj mu nešto sitno, dve, tri hiljade dolara, obećaj luksuzan hotel i dobro zezanje. Voli on da potroši. Vrati se Rade u Ljubljanu, sretnemo se ponovo i kaže mi: razmišljam nešto, ko šiša i Pelea i Kosmos. Idemo ti i ja do Minhena onako, da se provedemo. Ti apartman, ja apartman. Od mene imaš 2.000 dolara. I prihvatim ja na keca".
U međuvremenu pao je i ključni dogovor, prostanak na probu.
"U Minhenu smo igrali u dvorani. Nešto kao mali fudbal. Ne znam ko sve, rekli su mi da su to uglavnom fudbaleri Bajerna. Igrači pomešani u dve ekipe. E sad, s kim sam tačno igrao i protiv koga – ne znam. Završi se sve to, ulazim u svlačionicu, a tamo neki Bosanac: zemo, svaka čast, položio si ispit! Šta, bre, položio? Kako znaš? Videli Amerikanci da si pravi čim si izašao na teren. Gotovo. Oduševio si ih. Družićemo se mi u Americi. Tako mi kaže i ode”.
Tek kasnije Dimitrijević će saznati da je konačnu reč imao Franc Bekenbauer. Zbog njega je ta 'audicija' i organizovana. Bio je potpisao predugovor sa Kosmosom, trebalo da na kraju sezone ode u Njujork, kroz šest meseci, no imao je uslov da prethodno sam sebi izabere partnera u budućem veznom redu. Bez mnogo premišljanja prstom je pokazao na neobično nadahnutog Surduličanina.
“Ko zna šta im je sve Rade napričao o meni, kakvo sam čudo, kad su oni pristali da samo radi mene naprave te dve utakmice. Ono što znam sigurno, Bekenbauer je presekao i rekao Amerikancima da hoće mene. Njegova je bila pika na i, kako kažu Slovenci. I tako ti ja odem 'gore'.
Početak, kao po pravilu, težak. Amerika nije samo druga zemlja, Amerika je drugi svet.
“Teško bilo, reč nisam znao engleskog, oko mene se okupili sve neki Jugovići... Ali krenem da igram i napravim veliki bum. Niko me nije znao, ništa nisu očekivali od mene. A ja dobio neku ludačku energiju, snagu. Nije to bio onaj Vito iz Radničkog ili Olimpije. Kao buldožer! Ma svemirski Vito! O meni pisale sve novine. Jer ja sam iznenađenje. Svi su znali šta ume Pele, šta zna Bekenbauer, za mene nikad čuli. Gazda Stiv Ros me obožavao baš zato što sam bio niko i ništa, pa onda odjednom zvezda".
Stiv Ros bio je medijski mogul, gazda Vorner grupacije i jedan od najmoćnijih ljudi Njujorka sedamdesetih godina. Prepoznao Vito koliko mu je prirastao za srce, pa se nije libio ni pred svim tim svetskim frajerima da istera svoju volju. Čuvena je sada već izjava Mostarca Jadranka Topića za Slobodnu Dalmaciju: 'Sa mnom je te 1977. u Kosmosu igrao Vito Dimitrijević iz Surdulice. Imao glas da je to divota slušati. Ja bih mu držao tercu, a on bi pjevao kao slavuj. Tako smo jednom u klupskom autobusu nas dvojica počeli pjevušiti “Skalinadu”. Onako, za svoj gušt. Kad, nije prošlo malo, eto ti Pelea, rukama počeo lupati po staklu u ritmu našeg pjevušenja, pa je onda netko počeo lupati po koljenima, a treći po sedištima i ubrzo se čitav autobus pretvorio u ritam sekciju da je to urnebes bio. Onaj deo: tu se penje, tu se pada... Sećam se, to je Peleu bilo genijalno'.
Beše to inicijalna kapisla za ono što će uslediti...
“Mnogo sam voleo Skalinadu, pesmu Olivera Dragojevića. Tako mi dođe u jednom momentu da bi ta pesma trebalo da ide sa razglasa na poluvremenu naših utakmica kad igramo kod kuće. Pozovem neke naše ljude i kažem im da idu u klub da to predlože. A oni iz kluba odgovaraju: to nikad nije bilo i neće biti! Neće? Sad ćemo da vidimo. Oproban recept: idem kod gazde Rosa. Na prvoj sledećoj utakmici išla je moja pesma. Pevala se svuda, baš svuda gde smo išli. A evo i koliko me je gazda cenio: ona fotografija gde sam sa Peleom i Bekenbauerom uoči jedne utakmice... Trebalo je da budu samo njih dvojica na slici. Ros je lično tražio da ja budem u sredini. Kaže: ne može bez Vita, Vito mora da bude treći tu! Evo koliko godina je prošlo i dalje sebi ne mogu da poverujem da se sve to meni događalo”.
Tu je i fusnota o Ćeli Topiću...
"Dok sam bio u Minhenu na probi, kad su mene već uzeli, Amerikanci me pitali da li imam da preporučim nekog napadača. I ja kažem: Jadranko Topić, Mostarac. Tako on dobije ugovor bez probe, ode pravo u Ameriku zahvaljujući meni".
Upoznavanje, a onda i druženje sa fudbalskim kraljem u Njujorku – privilegija za sva vremena, privilegija retkih srećnika.
"Kao ličnost, kao osoba, Pele je nešto jedinstveno. Znaš kakva dobričina... Mislim da se tako nešto teško ponovo rađa. Po igračkim kvalitetima Mesi ga je možda dostigao, ali ne znam kakav je čovek, o tome ne mogu da govorim. Pele je bio neverovatno skroman za svoju veličinu i značaj. Pred svaku utakmicu, pred svaki trening, prilazio je svakom od saigrača i potapšao ga po ramenu, progovorio reč, dve. Kako si, šta ima novo, je l' imaš kakvih problema. Svaki put! Imaš problem? On odmah do predsednika, a ovaj ga je toliko voleo da bi mu sve svoje bogatstvo dao. Sve rešava u sekundi".
I onda vas jedna takva veličina oslovljava sa 'gazda'. Za Pelea, Vitomir Dimitrijević bio je Don Vito!
“Istina, zvao me je gazda. Ali zato što sam prvo ja njega nazvao tako. Znaš kako je dolazio na trening? Šofer i telohranitelj napred, on sam pozadi, u velikoj američkoj limuzini. Kad ga vidiš kako izlazi - pravi gazda. Tako da sam prvo ja njemu rekao to 'gde si, gazda', pa je onda on nastavio mene da oslovljava za 'gazda'”.
A u Kosmosu je zapravo gazdovao neko treći – Đorđo Kinalja. Probisvet inspirisan Kopolinim gangsterima iz 'Kuma', dok je nosio dres Lacija, umeo je da vitla pištoljem po rimskim bulevarima i noćnim klubovima. Boravak u Njujorku video je kao priliku za nadogradnju svog imidža opasnog momka.
“E, vidiš, Kinalja... On je ustvari vodio Kosmos. On i Stiv Ros bili su veliki prijatelji i partneri. Zajedno su se bavili građevinom. Sad, da li je bio mafiozo ili ne – ne možeš da znaš. Ali teško si mogao toliko para od fudbala da imaš. Tek kad je ušao u dil sa predsednikom obogatio se. Sve u svemu, Đorđo je odlučivao ko će da bude trener, ko igra, gde je čije mesto... Lopta uvek njemu, on je morao da bude prvi strelac. Međutim bio je zaista dobar golgeter, dobar igrač. Ali istina, on je sve odlučivao. Ne trener, ne predsednik. Đorđo. Jednostavno, bio je glavni. Skoro da je bilo situacija da nisi smeo da šutneš – moraš da mu dodaš loptu. Ali brz, jak u duelu, visok. Moderan napadač. Bili smo jednom gosti kod njega, pozvao ceo tim. Da vidiš tu kuću... To je kao pola Menhetna"!
Bekenbauer?
“Hladan čovek. Nemci su to što jesu. Prema meni uvek korektan. Što se tiče igračkih kvaliteta neosporna najviša klasa. Igračina. Karlos Alberto isto tako... Kapiten Brazila, šampion sveta 1970. Strašan”.
Marka do marke, ali marka je i naš Don Vito.
“Jedini sam mogao bilo koga da uvedem bilo gde. Pele se, naravno, nije time bavio. Ni on ni ove ostale velike face. Kao sitna ribica ja jesam, nije mi bio problem. Znaš kakvi su likovi dolazili na naše utakmice... Od Kasijusa Kleja do Henrija Kisindžera. Svi se slikali sa njima. Ja nisam. Sad me kritikuju zbog toga. Ali jednostavno, to me nije zanimalo. A zbog koga sve to? Pa sve zbog Pelea”.
Priče se lako nadovezuju jedna na drugu...
“Igramo u Tokoju čini mi se... Ne znam tačno odakle je bila avio kompanija što nas je prevozila... Dolaze pilot, kopiolot i dve stjuardese – hoće na parti posle utakmice. Tamo 2.000 ljudi, ali sve odabrani. Biznismeni, političari iz cele države. Probaju oni kod jednog, pa kod drugog, trećeg. Ne ide. Moraš da imaš propusnicu sa svojim imenom i prezimenom. Znalo se ko može da uđe. Ne znam kako je do toga došlo, ali neko im pokaže na mene: samo on može da vas uvede. Znam ja odmah šta je, hoće da se slikaju sa Peleom, nikog drugog od nas igrača ne fermaju... Odem do mog prevodioca i kažem mu: idi i reci tamo da su to moji prijatelji. Prijatelji Vita Dimitrijevića. Uđu oni, zahvaljuju bogzna kako i pitaju za njega. Ni piće, ni hrana. Ništa. Vidim da su nestrpljivi da ga vide. A Pele ide od jednog do drugog, zadrži se po minut, dva i tera dalje. Mora sve da obiđe. Kako se približio nama, ja počnem da mu mašem. Traje to desetaak, petnaest minuta i evo ti ga. On i telohranitelj. I sad, kakav je džetlmen bio, i koliko je voleo žene, prvo se poljubi sa njih dve stjuardesice. Ovu dvojicu zagrli. Padne i slikanje, naravno. Izvinjava se on posle što mora da ide dalje i čim je malo odmakao ovi sve četvoro skočiše na mene! Hoće da me udave. Ljube me, grle. Onda ovaj pilot govori mom prevodiocu: recite gospodinu Viti da može da bira – mesec dana bilo koja tačka na planeti, sve ja plaćam”.
Fudbaleri Kosmosa imali su status rok zvezda, družili su se sa istim, svi su ih želeli za svojim stolom u svom restoranu ili klubu.
“Sećam se da sam jednom našem Hrvatu učinio... Imao je lepu kafanu. Doveo sam mu i Pelea i Bekenbauera. Došli na moju molbu. Do smrti mi je bio zahvalan. A ovako, da se oni negde pojave, to bez 10.000 dolara nije moglo. Najmanje. Za slikanje da ti ne pričam. Ma sve se plaćalo”...
Kraj sedamdesetih u Njujorku obeležio je razuzdani noćni život čija je žila kucavica tukla u pomenutom Studiju 54. Miks poluanonimnih lutalica i holivudskih obesnika upotpunile su najveće sportske zvezde predvođene Kosmosovim fudbalerima. Na vratima, kao bogotac, nemilosrdni stvoritelj najčuvenijeg trendseterskog hrama Stiv Rubel, iza svakog ugla na Tajms skveru izvorište mitomanije od koje zastaje dah.
(Posle će se ispostaviti da je u svemu i te kako bilo istine i najrazličitijeg ljudskog sunovrata)
Ključ uspeha Studija 54 bila je diktatura na ulazu i demokratija na podijumu za igru, pisao je Endi Vorhol. A među urbanim legendama posebno se izdvojila ona o devojci što je inspirisala Bjanku Džeger da na svoj rođendan ušeta u klub na belom lipicaneru. Originalna ideja jedne noći nije prošla pored Rubela. Devojka se pojavila gola na konju u želji da 'slomi' vratara, međutim njegov odgovor bio je surov: Konj može da uđe, ti ne možeš!
Fudbaleri Kosmosa nisu imali takvih problema. Imali su rezervisana mesta uz pokretača disko revolucije - Travoltu, zatim Grejs Džons, Ričarda Gira, Dajanu Ros, Bjorna Borga, Frenka Sinatru, Sidnija Poatjea, Tinu Tarner, Silvestera Stalonea...
'Sve je bilo toliko drukčije od onoga što sam mogao da doživim u Brazilu', govorio je Pele pre petnaestak godina za Vanity Fair. 'U Njujorku nisam izlazio iz Studija 54. Prošlo je bilo tri meseca kako sam došao u grad kada sam rekao sebi: došao si ovde da igraš fudbal, šta dođavalo radiš svako veče u noćnom klubu'.
Pele je tu i upoznao Vorhola koji će potom ispaliti onu čuvenu 'da se radi o jedinom čoveku na planeti koji neće imati 15 minuta slave, kako je svima u budućnosti predvideo, nego 15 vekova'.
Vitomir Dimitrijević dobro se seća i tih 'ludih' trenutaka...
"Parti je uvek bio, neizostavno! Lično najbolje pamtim veliko slavlje nakon prve naše titule... Hotel, da l' beše deseti ili dvadeseti sprat, nije važno; na samom vrhu zgrade bazen, a u bazenu šampanjac. Pun bazen šampanjca! Pili, jeli, ma svašta se radilo... To što smo mi doživljavali sa Kosomom je nešto neverovatno. Žao mi je što ne mogu sve da ti ispričam. Biće prilike”...
Jezik mu je predstavljao veliku barijeru. Vremena za kajanje uvek na pretek, zar ne?
"U roku od dva-tri meseca, čim sam napravio taj bum, predsednik me je pozvao. I poručuje mi preko prevodioca da imam sve plaćeno, da imam na raspolaganju vozača, njegov auto, samo da krenem na usavršavanje engleskog. I ja to odbijem. Zamisli ti mene... Kakav kiks. Ništa me nije zanimalo. Samo da igram i da su oni zadovoljni onim na terenu. Žao mi je što nisam bolje naučio engleski, tada bih više komunicirao sa njima, saznao više".
Bez obzira na sve, Don Vito je Najvećem ostao u lepom sećanju. Da ga nenadmašni Brazilac smatra prijateljem, potvrdu je dobio dobivši pozivnicu za njegov 50. rođendan u Milanu. Bila je velika žurka, a kako drugačije.
“Šta još da ti pričam o njemu... Nije pušio, nije pio. Ni kap alkohola. Jedino što je voleo žene. Samo je Pele, kad smo išli na turneje, imao pravo da vodi suprugu sa sobom. Pardon, Pele i Bekenbauer. Niko drugi. Čak ni Kinalja! A tamo gde je Pele bio, ceo sprat bio samo za njega i njegovu gospođu. Onda ženu pošalje u šoping, a on dovede drugu u sobu. Čudo jedno koliko je voleo ženske”.
Na Peleovom 50. rođendanu u Milanu
Šampionski prstenOstaje za sva vremena i taj njegov definitivan oproštaj od fudbala. Kosmos protiv Santosa.
“Spektakl za pamćenje. Sad vraćam film, kad mi to kažeš... On je prvo poluvreme igrao za Kosmos, drugo za njegov Santos. Nikad to neću da zaboravim. Kad je on na poluvremenu prešao da igra za Santos, ja sam ušao na njegovo mesto”.
Kao i kad je napuštao nacionalni tim Brazila, ostao je nepokolebljiv u odluci da je vreme da se podvuče crta.
"Njemu je Ros nudio da ostane još dve godine, davao mu još 10.000.000 dolara. Nije hteo. Nije hteo zbog Kinalje. Ovaj je mnogo bio ljubomoran na njega. Pele je to video i nije želeo probleme. A da je ostao, Kosmos bi, mislim, postao najpopularniji klub na svetu. I tada su bile velike zvezde, ali dolazile bi nove i nove i nove. Na tim turnejama, po svakoj utakmici klub je dobijao 50.000 dolara. Pokloni, čudesa... Mi u hotelu, spavamo, probudiš se ujutru, oko tebe brdo poklona. Evo sledeća godina, na primer: on je bio otišao u penziju, ostali Bekenbauer i ja, došao Bleki Bogićević; svako gostovanje 10.000, retko gde 15.000. Eto kolika je to razlika bila. Sve zbog njega. Igrački možda će neko i da ga nadmaši, rekao sam već, Mesi ga je verovatno dostigao, ali gledajući kompletnu ličnost, teško da će tako nešto ponovo da se rodi”.
Stiv Ros imao je dobar plan, trebalo je da Pelea u Kosmosu nasledi Johan Krojf - nije se moglo. Ahmet Ertegun vodio je duge pregovore i zapisao ovako u svojoj autobiografiji: 'Imao sam posla sa prilično teškim ljudima, poput menadžera Led cepelina i Mika Džegera, ali nikada sa nekim tako teškim kao što je taj Johan Krojf'.
Don Vitu se posrećilo da upozna i tog fudbalskog kolosa. I ne samo to, zaigraće sa njim na drugoj obali, u Los Anđeles Acteksima, kad je ovaj napokon popustio pred ubeđivačkom moći američkog dolara i kamare novčanica s Frenklinovim likom.
“Gazda Ros me ubeđivao da ostanem, nudio veće pare. Rekao sam mu da idem nazad u Ljubljanu, zbog majke i oca, pre svega. Olimpija je prihvatila da mi plati 100.000 maraka i da nađe stan za roditelje kad dođu u Sloveniju. To je bila ogromna para za naše uslove"...
A onda?
"Poslednju utakmicu za Kosmos odigrao sam u Turskoj. Pravo odatle trebalo je da letim za Ljubljanu. Međutim tu nastaje problem. Dok sam bio na toj poslednjoj turneji Olimpija promeni trenera. Taj novi što je došao, Dušan Varagić, neće mene. Tu ponovo ostanem ni na nebu ni na zemlji. Još mlad, 30 godina, mogu da igram... I rešim da pozovem prijatelja iz Los Anđelesa. Na 'drugoj strani žice' Mihalj Keri, bivši igrač Crvene zvezde. Kažem mu otvoreno: situacija takva i takva, zeznuo sam se debelo, ne mogu nazad u Sloveniju. Daj vidi je l' bi me uzeo Acteks. Javi se on odmah sutra: Kreći"!
Krojf i DimitrijevićGospodin Johan? Zaista je bio tako težak čovek?
"Nisam uspeo dobro da ga upoznam. Odigrali smo dvadesetak utakmica zajedno. Šta pamtim? Jedan gol u Kaliforniji što je postigao. Uzeo je loptu od našeg golmana, jednog, drugog trećeg, četvrtog. Nije ni šutnuo na kraju, ušetao se s loptom u gol. Nikad pre nisam video tako nešto".
"A čovek je toliko pušio, da je to čudo jedno! U svlačionici, pred utakmicu, posle utakmice... Imam utisak da bi pre bio bez vode nego bez cigarete. Ma, niko ništa da mu kaže. Ali kakav igrač! Ne možeš da ga fauliraš, kao zec skače".
Bližio se kraj jedne velike storije. Nagrada za najbolju sporednu ulogu: Don Vito! Srbin iz Surdulice.
Vorner grupacija i Stiv Ros na jedvite jade preživeće tokom 1980. pokušaj preuzimanja od strane Ruperta Mardoka. Epilog – ostaće smrtne rane za američku NASL ligu. Fetus fudbalske groznice koja će kulminirati 1994, tokom Mundijala u Americi, nestao je. Pojava AIDS-a i Rubelove finansijske malverzacije u isto vreme, označiće početak kraja najvećeg bastiona demokratije i hedonističkog kraljevstva što je ikad postojalo na brodvejskoj kaldrmi. Neko će reći i na kugli zemaljskoj.
Analiziraće kasnije mnogi s fenomenološke tačke gledišta: za Rosov projekat i čitavu tu novu šou-biz ideju, Amerikancima je nedostajala ključna fudbalska sirovina - strast. Ono što čega je u Studiju 54 bilo previše. Glineni gigant imao je plastične temelje.
Napokon, nakon trogodišnje američke pustolovine, Vitomir - Vito Dimitrijević, rešio je da se vrati u domovinu. Kao da je znao da je kraj, da više nema šta da se proživi ili propusti.
Sa najmlađom unukom Lanom"Meni se desilo da mi pukne mišić posle dvadesetak utakmica u Los Aneđelesu. Pauza oko šest meseci. Kad sam se oporavio definitivno sam rešio da se vratim u Jugoslaviju. Tražili su me neki klubovi iz Francuske, Nemačke i Austrije – nisam hteo. Idem kući. Imao sam puno prijatelja u Ljubljani. Vratio sam se i počeo da igram za Svobodu. To je bio Merkatorov klub. Nije mi bilo baš pravo da iz Njujorka i Los Aneđelesa dođem da igram drugu ligu, ali prihvatio sam. Pre svega zbog prijateljskih odnosa. Svoboda je bila druga ili treća kad sam došao. A na kraju sezone mi postanemo prvaci, obezbedimo ulazak u Prvu ligu Jugoslavije. Kao što sam ja uz Pelea i Bekenbauera bio bolji nego što jesam, tako i ovi momci uz mene. Nažalost, posle nije bilo dovoljno novca da se igra Prva liga i tu rešim da završim s fudbalom".
P.S.
Znaš onu fotografiju gde sam sa Peleom i Bekenbauerom, kad me grle? Ona sa utakmice... Nisam je imao. Platio sam 2.000 dolara jednoj veletrgovini u Tokiju da je skinu sa svog izloga. Stajala je kao poster, kao najava neke naše utakmice. Sećam se, do nje me dovezao sin ambasadora Jugoslavije u Japanu, na motoru. Nikad ništa od ovoga u životu ne bih pričao. Do smrti. Nego zbog najmlađe unuke. Stalno me zapitkuje. Neka zna ko je bio deda Vita...
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.png.webp)