Ne igra se više za čaj i devojčice, ali bioskop „Dobanovci” još radi!

Njegovo nekrunisano veličanstvo - Kup. Nikada na tronu, večito u zapećku u odnosu na prvenstvo i borbu za titulu, a rukavi uvek puni. Ne kečeva, već neispričanih priča i potvrda da fudbal nije samo ono što gledamo u Madridu, Barseloni, Londonu, Mančesteru, Milanu, Parizu, Minhenu, ono što čekamo sredom i subotom. Potvrda da fudbal nisu samo pompezni prelazni rokovi, transfer rekordi, večiti rivali… Čim se izmestite i na dvadesetak kilometara iz prestonice, shvatite da lopta budi emociju u loži Bernabeua, i na prljavoj plastici u Dobanovcima. Ona će pamtiti i prepričavati senzacionalno pododne kada je srpskoligaš na penale izbacio člana srpske elite.

Kada se budu ispredale priče, manje će se pričati o duplom kontaktu Damjana Daničića, zbog kojeg je prvi penal trebalo da bude ponovljen. Pamtiće se panenka Nemanje Subotića i odbrana Davida Mijokovića koji je u petoj seriji zaustavio Sašu Markovića i odveo Budućnost među 16 najboljih timova. Ali krenimo redom.

Šesnaestina finala Kupa Srbije, OFK Beograd gost dobanovačkoj Budućnosti (1:1). Jedna tribina, 200 gledalaca, karta košta 200 dinara. Prodaje ih Voja Stamenković, penzioner, invalid, ozaren kad čuje da je novinar došao da piše o njegovom klubu, srpskoligašu. Kaže 60 godina je u Budućnosti, bar pola tog vremena prodaje karte.

Tri četvrt sata pre početka, u kartonskoj kutiji samo 200 dinara. „Vidiš kako ide“, kaže Voja, „ali doći će ljudi“, dodaje. Neusaglašen sa redarom na ulazu, Voja negoduje što prolaze ljudi i ne plaćaju karte. „Prolaze članovi kluba, treneri, maseri, čudaci“, galami redar dok ga policajac opominje da obrati pažnju na unošenje alkohola i pirotehnike!?

Petnaestak minuta pre početka, baš kao što Voja reče - na prozorčetu male, improvizovane blagajne, stvorio se red. Novca sve više, Voju nerviraju ovi što nemaju sitno, ali je kutija sada već puna novčaninca. Hvali se blagajnik kako njegova Budućnost ima se kategorije, od petlića do seniora, provuče koju sa klincima iz kluba što ulaze na biciklama, i polako odlazi na tribinu da uživa.

Tamo je stara garda, Čika Steva, Dragan i Janko. Čekaju još društva, dok postavljaju „podguzne” podmetače na stolice. Sećaju se kako pre pedesetak godina u Dobanovcima nije bilo nemačkih fabrika.
„Dok je bilo selo, krava, seljaka, čitavo bi se selo skupljalo da gleda utakmicu. Nije bilo tribina. Ljudi su donosili stolice. Imali smo tada i bisokop u Dobanovcima. Vidiš ovaj čovek (pokazuje na donji red tribina je bio glavni za bioskop).“ Ispostavilo se da je Voja blaganjnik sedamdesetih bio i kinoperater, pre pestnaestak, 20 i dopisnik lista Sport. U 83. godini života i dalje živi ua sport u svom mestu.

Trio Stevan, Dragan i Janko čeka početak: „Samo da ne primimo mnogo” pričaju i komentarišu kako OFK Beograd danas ne bi bio gde jeste bez pomoći Zvezde. A onda dobijaju informaciju da je špic OFK-e, Ugo Alba došao iz Barselone. Prvi put čuju. „Kako taj u Zvezdi nije došao“.

Utakmica počinje, Dragan dobacuje: „Daj da vidimo kakav je igrač pa da ga kupimo ako je dobar.“

Janko se pomalo ogorčeno priseća „Nekad smo igrali za čaj i devojčice... Sad samo lova.“

Četvrtina utakmice „početnog ispitivanja snaga“, bez udarca, a onda – Dobanovci na nogama. Finta Đurkovića udesno, idealan centaršut i nebeski skok Alekse Stoisavljevića Rikija! A koji sekund ranije priča kako Riki nije trebalo da počne, kako je trebalo da startuje neki mali što bi bolje igrao.