MOZZART ANALIZZA: Daum stara škola i ima svoj specijalitet, Kodi kao 'pejsmejker'
Vreme čitanja: 8min | sre. 04.09.24. | 09:23
Mekintajer donosi fizikalnost na prodoru nauštrb šuta, a Daum šut i skorersku opasnost naspram atletskih nedostataka
(Od stručnog konsultanta Mozzart Sporta)
Da li je čaša do pola ili od pola puna ili prazna? Da li od limuna koji vas snađu u životu napravite limunadu i koliko ubedljivo ponavljate svoje dnevne pozitivne informacije?
Izabrane vesti
Od odgovora na ova pitanja direktno zavisi da li na dugogodišnji projekat Evrolige gledate kao poluzatvoreni ili poluotvoreni, možda sada već i tri četvrtine zatvoreni. Nema brige, nećemo o pravnom poretku unutar lige evropskih profesionalaca, već o tržištu. Taj košarkaški "merkato" za razliku od takmičenja nema nikakva pravna ograničenja za promet ljudi, ali kako to obično biva u životu, nepisana pravila se neretko ispostave kao jača od pisanih, pa je tako teže igraču da uđe u Evroligu nego što je klubovima.
Mnogo stvari mora da krene u pravom smeru za igrača da bitisanje u nacionalnim, regionalnim i evropskim poljima druge kategorije zameni evroligaškim pašnjacima. Osim dobrog statističkog učinka, mora da pogodi i određenu igračku nišu, a nekada ni to nije dovoljno nego moraju pre toga sve evroligaške i NBA opcije da otpadnu. Razlozi mogu biti i prizemnije nesrećnije prirode poput povreda. Imali smo nekoliko primera igrača koji su se silom prilika vrlo dobro snašli a nisu bili član evroligaša ili NBA kluba u tom trenutku. Džerijen Grent je bio izuzetno važan defanzivni šraf za šampiona Evrope, Efes je morao da 'pronalazi' Vilisa, Oturua, Džonsa, a Olimpijakosu je Mozes Rajt doneo sjajnu energiju i minute. Nisu to bili jedini patenti Pivara.
Jedan od njih je debitovao baš protiv svog sada već sadašnjeg tima i to na najbolji mogući način. Majk Daum je igrač koji je do Evrolige morao da ide težim, zaobilaznim putem kako je uglavnom i išla cela njegova karijera. Nikada on nije spadao u elitne prospekte niti su se oko njega tukle regrutne jedinice eminentnih visokoškolskih američkih ustanova. Potiče iz porodice farmerske provenijencije iz malog mesta. Grad, ako se tako može nazvati, je Kimbol, a država Nebraska. Populacija po poslednjem cenzusu nije prešla trećinu kapaciteta Hale Pionir.
Roditelji sportisti, s tim što je majka bila uticajnija i odvela ga na svoj sport, mada moram da priznam da bih voleo da vidim kako bi se Dauminator snašao na očevoj poziciji tajt enda unutar američkog fudbala sa svojih 206 centimetara i rasponom ruku jednakim visini Bobija Marjanovića. Nije majka za džabe bila najbolji strelac i skakač u istoriji Vajoming univerziteta pa je njenu sklonost ka rekordima nasledio i sin, s tim što treba istaći da je veliku ulogu u tome odigrao i Ti Džej Ocelberger, tadašnji trener Južne Dakote Stejta, malog univerziteta kojem je Daum ostao veran uprkos velikom interesovanju za transfer.
Majka Mišel ga je trenirala od ne baš tako malih ruku pa ne treba da čudi što je prepoznala da njegova najveća mana leži u nogama, tačnije nedostatku eksplozivnosti i agilnosti. Upisala ga je na krosfit program, a pošto je put do pakla popločan najboljim namerama, trening metode tamošnjih trenera su dovele do cepanja slezine i jetre. Traka koju je nosio oko struka je vremenom gurala rebra ka unutrašnjim organima i rezultat je bio gotovo fatalan po život.
Kakav je tačno igrač Majk Daum? Stilski pripada gotovo u potpunosti staroj školi sa pokretima svojstvenim više igračima kakve smo nekada gledali. Primera radi, mehanika njegovog šuta je takva da su je često poredili sa Lerijem Birdom. Naravno, podrazumeva se da ne govorimo o talentu, niti preciznosti Legende, već samo o načinu na koji odapinje loptu ka košu. Lopta je visoko sa visokom tačkom izbačaja, a nategnuta malo iza glave. Tu razloge možemo tražiti i u ogromnom rasponu ruku i nemogućnosti da ruke spakuje drugačije. Opet je tu majka umešala prste jer je ona sa njim radila na tome onako kako je nju naučio njen otac.
Za svaku streč opciju izuzetno je važan procenat šuta za tri poena, a tu je kada gledamo evropsku karijeru mahom na 36+ posto. Primera radi, prošle sezone u Efesu je u Evroligi šutirao sjajnih 41 odsto, a obruči u turskom prvenstvu mu nisu toliko prijali pa je pao na 22 procenata sa gotovo identičnim brojem šutnutih lopti po utakmici, nešto preko četiri. Ima jedan specijalitet, a to je finta šuta na tri poena praćena kratkim driblingom, pomeranjem i šutem, pogađate, opet za tri poena.
Interesantna stavka u njegovoj karijeri je stabilnost i zadržavanje u sredinama. Pre istanbulskog velikana, nosio je dres Obradoira i Dertone po dve sezone s tim što je u Italiji započeo i treću. U svakoj narednoj sezoni je pružao partije bolje nego u prethodnoj da bi u devet utakmica treće sezone u Dertoni došao do 14 poena i sedam skokova u Palakanestru. Najbolja stvar za Zvezdu je što nije klasičan volumenski skorer jer ume da se ograniči i na manju ulogu. Nije mu problem i da 'ćoškari' po potrebi, a isto tako ne beži od odgovornosti i voli da je protagonista. Spada u grupu zapaljivih igrača koji kada im je pravi dan mogu da strpaju svakom trideset i kusur poena, mada to ne treba očekivati u crveno-belom dresu, posebno ne u Evroligi. Biće jako interesantno videti način na koji tačno planira da ga upotrebi trener Sferopulos jer daje notu skorera sa četvorke kakvu Zvezda nije imala, a može da bude više nego zanimljiv u kombinaciji sa Bolombojem.
Dovedeni plejmejker, još jedan iz plejade igrača koji nisu odmah na izvol'te dobili evroligaški status, je Kodi Miler Mekintajer. Ima li boljeg primera za igrača koji je za relativno kratko vreme napravio ogroman skok u akcijama na evropskoj tržišnoj berzi. Uvek je tu postojao određeni potencijal, samo bez pravog usmerenja. Propagira strpljenje Miler Mekintajer svuda i stalno, često uzrokujući potpuno suprotan efekat kod protivnika, a nekad i saigrača. Vrlo specifičnog mentaliteta, a i senzibiliteta, Mekintajer nije šoljica čaja za svakoga, kako svi vole da pozajmljuju sada iz engleskog jezika poštapalicu, iako se još čeka na našeg čoveka koji bi istu ispio, a da ga nije već stegla neka prehlada.
Želeo je da bude lider uvek i to mu je negde polazilo više, negde manje za rukom, ali je uvek imao izrazitu veru u sebe i samomotivaciju. Ne mora se baratati insajderskim informacijama da bi se stekao takav dojam. Dovoljna je i analiza njegovog bivstvovanja na društvenim mrežama. Konstantno je u potrazi za nekom vrstom izazova, načinom da izvuče maksimum iz sebe i stvaranju narativa u okviru kojih će da napravi iskorak. Evropska karijera je išla od Levena preko Parme, Olimpije iz Ljubljane do Partizana odakle je dalje nastavio put Andore, Gazijantepa i na kraju Baskonije. Baš je taj čuveni baskijski klub poslužio kao dokaz evroligaškog kapaciteta, iako je on zaista svuda gde je igrao beležio dobre brojke. Nisu procenti uvek bili sjajni, pa ni očni test ali je on svojim izvanrednim motorom i intenzitetom uvek donosio dobre brojeve.
Vrlo je specifičan igrač koji nije klasičan 'pass first' plejmejker kako to brojevi sugerišu, već je u stvari jedan kombo bek koji više naginje ka jedinici, a svoje i šanse za druge kreira iz prodora. Dakle, radi se igraču čija je najbolja osobina pre svega mogućnost da fizikalnost izrazi kroz otvaranje dubine i da onda nađe pravo rešenje dodavanjem otvorenom saigraču. Iako je na momente beležio nestvarne, pa čak i rekordne partije u Evroligi po pitanju asistencija, on nema magični dodir i pregled igre poput novog saigrača Teodosića već se proigravanja dešavaju iz pomenutog napadačkog instinkta. Treba imati u vidu da je Baskonija bila idealna sredina za takav stil, posebno pod palicom trenera Ivanovića koji kroz svoj trenerski opus često afirmiše takav tip igrača.
To su po pravilu fizički potentni bekovi, spremni da na sebe preuzmu veliki teret potrošnje i da kroz konstantni intenzitet i visoke obrtaje motora kupuju dozvolu za najviši oblik košarkaškog postojanja na terenu, slobodu. Tempo, brza igra, čista i instinktivna čitanja i lomljenje protivnika velikim brojem udaraca su sve do jednog preduslovi iz snova Kodija Milera Mekintajera, a pomaže kada pored sebe na terenu imaš Markusa Hauarda, Vanju Marinkovića ili Čimu Monekea. Protiv Vanje će sledeće sezone voditi bitke u derbijima, a ono što će biti pod najvećom lupom jeste šut. Kroz karijeru se uglavnom vrti oko 30% i to je segment igre u okviru kojeg se ne oseća komforno. Da se razumemo, to ne znači da nije sposoban da pogodi trojku, ali to nije jača strana i ne treba očekivati od njega kontinuitet na tom planu. Pretpostavka je jasna, Zvezda i trener Sferopulos u njemu potencijalno vide pejsmejkera, igrača koji će sa pucnjem da istrči na čelo kolone i da signal ostalima da povuku, a ako u određenom trenutku zafali finese, ima ko će da preuzme. Zvezda je u protekloj sezoni dosta kuburila sa intenzitetom i atletikom, pa i fizikalnošću spolja, što su sve glavni kvaliteti bugarskog naturalizovanog reprezentativca.
Važno je da je gladan. Možda takva slobodno nazovi prizemna karakterizacija zvuči banalno, ali je daleko od toga. Više puta su navijači Zvezde na delu mogli da vide evroligaške igrače van svog sjaja i želje za daljim dokazivanjem, tako da je taj kvalitet jako važan. Takođe, dolazi tu sa ogromnom željom da dokaže da mu je u Evroligi mesto. Naravno da to ne znači da će se iz želje roditi i produkcija ali je dobar indikator spremnosti da se ide do i preko zahteva. Kao takav može da postane i miljenik navijača, ali za takvu prognostiku je rano.
Jasno je da Zvezda pokušava da odgovori na minuse iz prošle evroligaške sezone popunjavanjem konceptualnih rupa, a u praksi je to jako teško raditi bez žrtvovanja nečeg drugog. Primera radi, jasno je šta Zvezda dobija i gubi sa obojicom predstavljenih igrača. Sad, dalje je na stručnom štabu da pronađe međusobno komplementarnih i za dati mečap efikasnih pet igrača. Mekintejar donosi fizikalnost na prodoru nauštrb šuta, a Daum šut i skorersku opasnost naspram atletskih nedostataka.
Obojica su tek ušli na željeno tržište i kao takvi voljni su tu i da ostanu, te stoga treba očekivati ekstra napor. Videli smo ih na startu pripremnih mečeva, a kako će sve to tačno da ukomponuje štab, ostaje još da vidimo.
PIŠE: Miloš Vujaković