Buongiorno Italia: Italija drhti od žreba, a trebalo bi od Gatuza

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Italijanski reprezentativni fudbal proživljava šekspirovsku dramu! Šanse da se Azuri ne kvalifikuju na treći uzastopni Mundijal toliko su porasle da u Italiji strahuju od žreba za plej-of na programu u četvrtak. Situacija je toliko dramatična da bi naša rubrika mogla da promeni ime u "Buonanotte Italia".

Fudbal praktično monopolizuje pažnju javnosti i prostor u medijima, i pored toga što Azuri postižu daleko slabije rezultate od drugih sportova, počev od kolektivnih poput odbojke, košarke i vaterpola, a da ne govorimo o pojedinačnim, gde su Italijani napredovali koracima od sedam milja, od tenisa preko plivanja do atletike.

Malo vrede Sinerovi uspesi, rekordni brojevi medalja plivača i atletičara, dominacija italijanske odbojke, buđenje italijanskog basketa. Prazninu koju ostavljaju neuspesi fudbalske reprezentacije ništa ne može da popuni.

Ruku na srce, i sami Italijani su pomalo licemeri kada se priča o Azurima. Na vagi ljubavi prema klubu i reprezentaciji, prevagu imaju klubovi, pogotovo veliki, ali kada nacionalna selekcija doživljava debakle, oni se pretvaraju u kolektivnu dramu.

Italija nema toliko lošu reprezentaciju kako poslednji rezultati sugerišu. Naravno, Azuri ne raspolažu generacijom fudbalera rođenih sedamdesetih godina prošlog veka (Del Pjero, Toti, Vijeri, Nesta…), ali svakako imaju kvalitet da se bez većih problema plasiraju na Mundijal. Drugi par rukavica je potencijal za ostavljanje dubljeg traga na sledećem svetskom prvenstvu.

Motivi kraha italijanskog reprezentativnog fudbala su endemski. Škole fudbala u rukama tzv. piotara (piottaro), koji za par stotina evra favorizuju decu onih koji mogu da ih podmite, u odnosu na klince koji imaju stvarni talenat. U klubovima, treneri mlađih kategorija ne shvataju da njihov zadatak nije da osvoje titule, već da proizvedu nove igrače, otkriju talente ili izbruse već otkrivene.

Veliku odgovornost snosi i predsednik FS Italije, Gabrijele Gravina. Njegova glavna teza je da klubovi u Seriji A daju prednost stranim fudbalerima i da Italijani ne mogu da dođu do izražaja. Reč je o klasičnoj zameni teza. Francuska reprezentacija je već godinama sastavljena od igrača koji igraju u drugim šampionatima, da ne govorimo o drugim manjim nacionalnim selekcijama.

Problem Italije se sastoji u tome što ne proizvodi više dovoljno velik broj kvalitetnih igrača, a iz tog kvantiteta bi se iznedrio i poneki fudbalski velemajstor.

Žaliti se na klubove Serije A što u njima nema više Italijana je čist populizam, imajući u vidu trend nakon čuvenog Bosmanovog slučaja. Da su Italijani toliko dobri, igrali bi u Premijer ligi ili španskoj Ligi ako su diskriminisani u Seriji A. Uostalom, oni najtalentovaniji su napravili ili prave karijere u inostranstvu, od Veratija do Donarume i Kalafjorija.

Međutim, kako je ksenofobija uzela maha, najlakše je optužiti strance, između ostalog i jer to funkcioniše uvek u širokim narodnim masama. Umesto što optužuje Seriju A, Gravina bi trebalo da objasni šta treba da se dogodi da on podnese ostavku ili zašto je napravio dva apsolutno pogrešna poteza u izboru poslednja dva selektora: Lučana Spaletija i Đenara Gatuza.

I vrapci na grani znaju da Spaleti nema adekvatne karakteristike da bude selektor. Jednostavno nije skrojen za taj posao. Koliko god je dobar trener da radi u klubu na konstruisanju tima, toliko je skroman u selekcionisanju i improvizaciji, a to su ključne osobine za dobrog selektora.

Rino Gatuzo je bio solidan igrač, klasičan vezista u dresu Milana i reprezentacije Italije, ali kao trener nema nijednu referencu koja bi ga kvalifikovala da predvodi Azure. Da sve bude gore, Gravina je oko Gatuza postavio velika imena italijanskog fudbala, ali bez odgovarajućeg iskustva i znanja za pozicije koje zauzimaju, počev od Đanluiđija Bufona do Leonarda Bonučija.

Gatuzo je trener sa kojim Milan i Napoli se nisu kvalifikovali u Ligu šampiona, a iz Valensije, Marseja i Splita je bukvalno najuren jer je, osim loših rezultata, uspeo da se zavadi sa svima.

Danas izgledaju groteskno hvalospevi dvorskih komentatora koji su pisali o fantastičnom startu Gatuza na klupi Italije: pet utakmica, pet pobeda. Bili su toliko ubedljivi da je i sam Rino poverovao da je bogom dan, pa je delio lekcije novinarima koji su ga kritikovali zbog loše igre i činjenice da je normalno, a pohvalno, da Italija pobedi Moldaviju, Estoniju i Izrael.

Onda je došla Norveška, solidna reprezentacija sa par odličnih igrača, ali i selekcija koja pripada drugoj liniji evropskog fudbala i potopila je Gatuzovu Italiju.

Selektor Italije nije samo pogrešio formacijsku postavku (3-5-2 umesto odbrane sa četiri defanzivca), već i izbor igrača i, još gore, tempizam i tip zamena u drugom poluvremenu.

Di Lorenco i Politano su van forme već nekoliko nedelja. Nije slučajno što je Napoli doživeo krah u poslednjih mesec dana. Fratezi u Interu ne samo da nije prvotimac, nego nije ni prva, ni druga, već treća rezerva, posle Sučića i Zjelinskog. Da sve bude gore, Gatuzo je, da bi napravio mesto Frateziju, pomerio Barelu sa njegove prirodne uloge u veznoj liniji. Diskutabilan je i izbor Lokatelija. Režiser igre Juventusa u ovom momentu je slabije rešenje od Kristantea. Izmene su bile zakasnele i pogrešne i samo su doprinele debaklu protiv Norvežana.

U nedelju veče je pao i glavni motiv zbog kojeg je Gatuzo doveden na čelo selekcije, budući da su italijanski fudbaleri redom priznali da su imali psihološki pad nakon primljenog gola od Norvežana. Podsetimo, obrazloženje za imenovanje Gatuza baziralo se na njegovoj sposobnosti da motiviše igrače i da ih drži stoposto koncentrisanim i spremnim da ostave srce na terenu. Niti su bili koncentrisani, a kamoli da su ostavili srce na terenu.

Italiji je potreban vrhunski selektor, a ne Gatuzo. Potreban je trener koji će aktuelnom kvalitetu igrača Azura dati pravu dimenziju i uliti ideju da oni nisu sada prosečna reprezentacija koja ne može sebi da dozvoli luksuz da igra “ko će da postigne gol više” ili da po primljenom golu doživi krah kao na San Siru u nedelju.

Potreban je selektor “rezultatista”, pragmatičan, sa nogama čvrsto na zemlji, smiren, lucidan. Stručnjak koji koristi Okamovu britvu, to jest opredeljuje se za jednostavna rešenja i ne stidi se da se brani čak i protiv timova koji nisu blazonati. Današnja Italija mora da igra kao “provincijski” klub ako želi da južno od Alpa ne stasa generacija punoletnih Italijana koja nikada nije videla Azure na Mundijalu.