MOZZART ANALIZA: Antiklimaktičko finale i Zvezdina timska pobeda

(Od stručnog saradnika Mozzart Sporta)

Da li je ova sezona mogla da se završi ikako drugačije nego neočekivano? Ne mislim tu konkretno na trijumf Zvezde nego na način na koji je ostvaren. Pisao sam i prošle godine o skoru domaćih i gostujućih ekipa u ABA plej-ofu i kako se disproporcija samo povećava u finalu. Da se poslužim rečnikom Majami Hita sa čuvene inauguracione konferencije Velike trojke, ne pet, ne četiri, već tri. Da, serija koju su svi željno iščekivali kao melem za evroligaške veće i manje rane završena je nekako prebrzo, antiklimaktički, pre nego što smo se svi i osvestili.

Poslednja ABA finalna serija koja je završena het-trikom bez odgovora protivnika desila se pre sedam godina, a protivnik šampionskoj generaciji Zvezde bila je Cedevita. Još samo jednom se isti skor dogodio, opet Zvezda, samo protiv Mege godinu dana ranije, ali to je bila mlada ekipa koja je napravila senzaciju izbacivanjem favorizovane Budućnosti u polufinalu uprkos tome što su Podgoričani imali prednosti domaćeg terena.

Očekivao sam seriju od pet utakmica. To se nije dogodilo. Očekivao sam da Partizan bude bliži trijumfu. Ni to se nije dogodilo. Očekivao sam da Kevin Panter i posebno Zek Ledej povuku celu ekipu barem u Areni i da načnu promenu momentuma. To nije bilo ni blizu da se dogodi. Mislio sam da je nemoguće da Zvezda i trener Janis Sferopulos naprave veću seriju pobeda u derbijima ove sezone, a trenutno je taj broj stao na neverovatnih šest sa potencijalnim uvećanjem u Superligi.

Ne znam za vas, ali meni je neizvesnost glavni faktor za držanje pažnje. Kada igram neku igricu, ona postane dosadna kada postane prelako. To važi i u sportu, protiv nedovoljno jake konkurencije. Tako mi je i sport toliko opčinjavajući element života jer uz konstantno razmišljanje, praćenje, gledanje, analizu i potrebu da razumem i objasnim uzročno-posledične veze, nikada ne znaš šta će da se dogodi i uvek postoji mogućnost da te neko ili nešto iznenadi potpuno i ostavi bez komentara. Igrom slučaja i zbog profesionalnih razloga ne pamtim da sam u jednoj sezoni toliko pomno pratio večite rivale kroz sve njihove mečeve i takmičenja.

Da smo prstom uboli u bilo koji deo sezone naišli bismo na potpuno druge utiske i očekivanja kako od ekipe tako i pojedinačno od igrača. Akcije su rasle, padale, stagnirale, a doživljaj navijača se menjao i ta konačna percepcija sezone je stala u derbi utakmice. Teško je reći da je Zvezda imala uspešnu sezonu kada se uzme u obzir Evroliga, a još teže je reći da je bila neuspešna kada u kontekst stavimo titulu u regionalnom takmičenju i obezbeđeno mesto u Evroligi bez opterećenja vajld kartom i ne malim troškovima iste, a nije ni kup kao trofej faktor za zanemarivanje.

Ne bi ova sezona bila najluđa koju pamtim da se na jednu takvu nedorečenu sezonu nije nadovezala dominacija nad Partizanom koji je kroz evroligašku godinu izgledao kao tim koji je znatno bliže pobedničkoj formuli. E sad, problem je što nijednog trenutka Partizan nije uspeo da do kraja uhvati taj klik i preokret. Jako su blizu bili krajem regularnog dela sezone Evrolige i moglo bi se reći da su tada zaista bili na korak ali je neizboreni plasman u plej-in vratio ekipu unazad i kao da ABA liga cele sezone nije bila dovoljan motiv. Kako drugačije objasniti poraze na domaćem terenu od Splita i Igokee gde je razlika u kvalitetu prevelika čak i kada se uračuna umor?

Došao majstor iz Valjeva i vratio titulu na Mali Kalemegdan

Trener gospodskih manira i Zvezdino rešenje na duže staze

Možda je i ta na kraju nesrećno završena četvrtfinalna serija protiv Real Madrida cele sezone stajala nad glavom igračima koji kao da nisu u svojoj glavi raskrstili sa propuštenom prilikom, a novi igrači nisu doneli neophodni nivo energije i zanosa, iako kvalitet nije bio upitan. Zvezda je tu uspela da se resetuje, potpuno orijentiše ka eventualnom finalu sa Partizanom i da na taj način okrene doživljaj sezone. Tu je važan faktor Miloša Teodosića. Skoro sam pričao o jednoj velikoj prednosti Luke Dončića, a to je kratko pamćenje praćeno neverovatnim nepokolebljivim samopouzdanjem. Kada je takva glava u ulozi glave tima onda možeš znatno lakše da navigiraš nemirnim vodama sezone.

Ekipa je uspela da na utakmice sa Partizanom gleda izolovano od svih drugih dešavanja u sezoni i da se u potpunosti koncentriše na stil igre i uloge igrača koji mogu da budu presudni. Tu zaista treba odati priznanje stručnom štabu Zvezde. Trener Sferopulos je mnogo ekperimentisao tokom sezone pokušavajući da pronađe pravu dobitnu kombinaciju, a dodatni otežavajući faktor su bile povrede. Najbolja stvar koju je uradio u pripremi derbi finala je finalizacija uloga i minutaža. Prošao je period kastinga i jasno je određeno ko je u rotaciji, a ko ne i u kojoj meri. Tako je na kraju čak i izgubljeni Smart znao svoje mesto i u ovoj poslednjoj utakmici ostao unutar svoje trake, koja mu sigurno individualno ne prija ali je napravio žrtvu za viši cilj inspirisan ostalim saigračima. Svako je doprineo makar malo, ali značajno i taj timski zbir je na kraju bio presudni faktor jer je Partizanu najviše falila kohezija i klik koji su imali prošle sezone. Strpljenje sa Tompkinsom se isto isplatilo, a nije izgledalo da će se srećno završiti. Glavni utisak je da se Partizan cele sezone spremao za svoju igru nevezano za rivala, koju nisu uspeli do kraja da ostvare, a Zvezda se spremala isključivo za Partizan.

Što se same treće utakmice tiče, ovo je bila taktički najzrelija utakmica Zvezde u sezoni. Potpuna kontrola meča od podbacivanja. Smirenost i fokus okus odneli su prevagu. Fokus na Partizan kao tim, na prednosti i mane, kao i fokus na pojedinačne karakteristike i navike igrača. Stiče se utisak da su igrači Zvezde čitave sezone studirali igrače Partizana, a da su igrači Partizana imali stav da im je to ispod nivoa i da su potcenili protivnika verujući da ih deli samo pravovremeni prekidač u glavi, a to je teška i pipava rabota i češće se obije o glavu nego što donese uspeh. Pravo pitanje je kako bi se serija razvijala da je Partizan pobedio u prvoj utakmici.

Kako bi se to odrazilo na Zvezdu i pritisak u drugoj utakmici, ali i selidbu u Arenu? Nemamo mogućnost da se poput Eštona Kučera vraćamo u prošlost i proizvodimo efekat leptira, ali ne možemo da prenebregnemo tu paralelnu stvarnost. Kao što je na kraju krajeva Zvezda mogla da igra sa ovim nivoom fokusa i samopouzdanja zbog oslonca na već postojeću prednost i znanja u podsvesti da u najgorem slučaju imaju u ruci majstoricu pred domaćom publikom. E, sad, najbolja šansa je bila da se pobedi u prvoj utakmici protiv grogiranog Partizana. Da se otišlo u četvrtu, samopouzdanja bi se iznivelisala, a za majstoricu bi momentum bio drugačiji.

Treća opcija postala glavna na putu ka povratku ABA krune

Pomračenje Kevina Pantera - kapiten koji je nestao

Da budem potpuno plastičan, najbliže poređenje koje imam je polaganje vožnje. Kada prvi put polažeš rasterećeno imaš veću verovatnoću da završiš uspešno, a drugi put je već znatno teže jer ti stoji tu negde u glavi crv, a ne daj tek Bože da odeš na tri plus. Poenta je da onda tu sve što je naučeno i rutinirano prestane da važi u praksi jer se sa instinktima i znanjem igra glava i nesigurnost promoli svoju ružnu glavu i tera te da zakasniš u svemu za pola sekunde, sekund i to je u dinamičnom sportu poput košarke više nego dovoljno za poraz.

To je bio ključni faktor loše partije igrača Partizana. U svakom trenutku se osećala ta nesigurnost i neodlučnost. Zastoj u tranziciji, nesporazumi oko uloga u ranom napadu, kratki uzdasi i nenapadanje obruča. To su simptomi nesigurnosti koji su isti i kod dece i kod odraslih. Suština je da nije kvalitet upitan, ima ga i za prelivanje, ali nema potpune aktivacije, koncentracije i samopouzdanja i tada se dešavaju ona čuvena navijačka pitanja. Pa kako sad ovaj ne može ovo, a mogao je ili znao itd.. Timski sport je slagalica čiji se delovi stalno menjaju u veličini i bojama i poput živog organizma ili reke, ne možeš ih pronaći dva puta u potpuno istom obliku.

Sferopulos je uspeo da obezbedi kvalitetne minute i bez Teodosića koji je ušao tek na dva minuta pre kraja prve četvrtine. Jago, koji je na kraju zaradio i MVP nagradu, uspevao je da se iskontroliše i da energiju usmeri isključivo u pozitivnom smeru. Interesantno je da ni rani problemi Bolomboja sa penalima nisu poremetili ekipu, što je direktno zasluga Fredija Gilespija. Standardno je bio preagresivan i van kontrole na iskakanjima ali je doneo važnih sedam skokova uz dva pogotka i dobru energiju, ali to nikada nije ni bilo upitno. Treba pomenuti Rokasa Giedraitisa koji se ove sezone nametnuo kao važan šraf trenera Sferopulosa čak i kada ne pogađa. U trećoj utakmici je njegov šut postao važniji faktor i isporučio je neophodno.

U trenucima kada je izgledalo da Partizan nema odgovor pojavio se FIBA Aleksa. Na uobičajenu energiju dodao je odlučnost i prvi je koji je počeo da stvara viškove za Partizan insistiranjem na prodoru čak i kada je izgledalo kao da je sve zatvoreno. Pridružio mu se Džejlin Smit i ekipa je prodisala dovoljno da na poluvreme odu sa podnošljivih minus četiri. Problemi sa ličnim greškama i sitne dekoncentracije su uslovile nemogućnost Zvezde da u potpunosti valorizuje odličnu igru i tako su doveli sebe u opasnu poziciju što je posebno došlo do izražaja odličnim otvaranjem treće četvrtine Partizana.

Trojka Pantera je nagovestila buđenje kapitena i ekipe što se i dogodilo dok Ledej nije utakmicu ponovo vratio na Zvezdin volej koji je Branko Lazić odmah pretvorio u gol i vratio kontrolu Zvezdi u ruke. To kao da je razbudilo igrače Zvezde koji su se vratili dužim napadima i lajtmotivom iz završnice druge utakmice, eksploatacijom reketa nakon preuzimanja u odbrani Partizana. Taman kada je razlika ponovo uvećana Jago je ponovo započeo svoj ples na ivici žileta gde se smenjivao u dobrim i lošim potezima, ali su dve trojke bile izuzetno važne. Promašio je Partizan tu mnogo polaganja i šuteva blizu koša. Bili su to flouteri, skok šutevi, pogačice i sve što čovek može da zamisli, ali je lopta igrala i igrala i uporno izlazila. Ta nesigurnost koja se uvukla je pratila ekipu do samog kraja meča, samim tim i finala.

Promašaji velikog Partizanovog projekta - Željkova neuspešna sezona na svim frontovima

Ne da, ne da, Zvezdu njen Neda!

Delovalo je početkom odlučujuće četvrtine da je Zvezda na putu mirne završnice a onda je niotkuda novi potencijalni preokret nagovestio trojkom Uroš Trifunović. Upravo je iznenađujuća petorka sa njim, Doužerom, Anđušićem, Smailagićem i Ponitkom dovela meč u ravnotežu, ali je nesporazum u odbrani otvorio prostor za neometan šut Teodosića za tri poena koji on nije propustio da realizuje. Signal je bio jasan. Partizanu je bila neophodna veća vatrena moć da se potpuno vrati što je značilo i povratak kapitena na teren, a nešto kasnije i Alekse Avramovića. Panter nije bio u pravom ritmu kroz čitavu seriju pa je to potvrdio i u trećoj utakmici a poslednji trzaj ekipe je bila neverovatna trojka Alekse Avramovića. Međutim, nije ovo bila noć Partizana pa je promašaj Smita sa penala omogućio Nedoviću da sa dva pogođena odvede svoju ekipu na nedostižnih dva poseda razlike.

Ključ za Zvezdu u seriji je bio tim. Nijedan pojedinac nije iskočio previše, a uvek je tu bio neko da pokrije greške saigrača. Teodosić je bio voda, Jago vatra, Giedratis zemlja, a Nedović vetar. Branko Lazić je pogađao kad je bilo važno, Dejan Davidovac bio heroj prve utakmice (možda i najvažnije) a čak je i Tompkins uradio ono što treba kad treba. Luka Mitrović je kroz celu sezonu faktor stabilnosti iako nije na nivou partija iz prošle sezone.

Ključ za Partizan je bio nedostatak produkcije od dva igrača koji su glavni nosioci u ovoj eri trenera Obradovića. Panter i Ledej nisu bili na očekivanom nivou, a posebno je iznenađenje što krilni centar nije bio ni na uobičajenom energetskom nivou i konstantno je nedostajala ta inicijalna kapisla za pronalazak pravog ritma. Nije do kraja pronađeno rešenje za plejmejkerski komitet i prateće uloge, a Kaminski nije imao dovoljno volje i koncentracije u odbrani da sačuva svoje mesto na parketu za napadački doprinos. Pi Džej Doužer je bez ikakve dileme igrač najvišeg kvaliteta ali sa energijom i pristupom koji nije kompatibilan sa onim što je bilo potrebno ekipi Partizana.

Pred nama je i plej-of Superlige, takmičenje koje sa sobom potencijalno donosi još jednu derbi borbu za trofej, ali i limit broja stranaca koji nije bio prisutan u regionalnom i evropskom takmičenju. Teško je u ovom trenutku prognozirati sastave, ambijent i ritam večitih, ali nadamo se još dobroj derbi košarci pre nego što se u potpunosti okrenemo glavnom događaju sezone, Olimpijskim igrama u Parizu.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ