Ne da, ne da, Zvezdu njen Neda!

Skupi se u čoveku mnogo toga. Red tuge, pa radosti, malo bola i na kraju euforija. Ima tu verovatno i pregršt, u trenutku nedefinisanih emocija koje te na kraju savladaju ili im se jednostavno prepustiš kada znaš da si konačno uspeo.

Nemanja Nedović je verovatno prošao kroz pravu buru osećanja u trenucima kada su televizijske kamere uhvatile njegove suze, ali shvatio je i momak iz Nove Varoši da je dosanjao ono što je kao dete verovatno hiljadu puta zamišljao – da Crvenoj zvezdi donese šampionsku titulu!

Ima ona čuvena izjava Nemanje Vidića kako “nije sanjao da Mančester ili Real, već Zvezdu, kapitensku traku i gol Partizanu“. Tako je verovatno i sa Nemanjom Nedovićem. Dres Crvene zvezde je nosio u najtežim i sada u najboljim vremenima za klub, a dao je svoj doprinos u tome da se sa kamatom vrati Partizanu milo za drago posle prošlogodišnjeg izgubljenog finala i osvoji titula pred 20.000 navijača protivničkog kluba.

Posle druge utakmice se još jednom zavrtela priča o tome koliko je važna uloga domaćih igrača i zašto oni dres osećaju kao niko drugi, a posebna je priča kada si dete kluba. To se videlo kroz suze beka koji Crvenu zvezdu oseća i voli kao svoju kuću. U nju je stigao kao dečko od 15 godina, postao juniorski šampion i onda proživeo istinski rolerkoster, od Zvezdinog pokušaja da se suprotstavi večitom rivalu, do trenutaka koji prosto ostaju urezani u sećanje, kada klub ostaje grba, koševa, umalo i života...

Nedovićeve suze su odraz svega što je prošao od momenta kada je prvi put kročio na Mali Kalemegdan, do jučerašnjeg grandioznog spuštanja zavese na Jadransku ligu. Povrede su ga često sprečavale da pokaže najbolju verziju sebe, a kada je igrao nalazio se maltene uvek na tankoj liniji, rastrzan između želje da pokaže najbolje partije u životu baš u crveno-beloj opremi i realnosti koja je bila takva, kakva jeste, obojena kroz izgubljenu titulu i loše rezultate u Evroligi.

Mnogi će se verovatno setiti kako je zaokružio finale Jadranske lige prošlog juna, uz zaključak “Meni titula stvarno ne treba“. Sada se ipak pokazalo da je i te kako bila potrebna! Da veza iliti ljubav između Zvezde i njega konačno pređe na viši nivo. Da ostanu vezani ne samo kroz utakmice, nego i titule. Imao je on sa Zvezdom i pre nedelje uveče dva Kupa Radivoja Koraća i Superligu, ali je Jadranska liga bila ono što je nedostajalo... Sada će imati motiv više - da u (bar trenutno) poslednjoj sezoni njegovog ugovora sa Crvenom zvezdom pokuša da napravi nešto više, značajnije u Evroligi. I da se održi kontinuitet osvajanja trofeja. 

Pošto je podigao trofej i stavio prsten na ruku, osetio je veliko olakšanje. Shvatio je da je san postao java. Da je ostvario dečački san, da je bio protagonista u vreme kada je najveći sportski rival počeo da hvata zalet ka novom usponu. Učinio je da se to ne dogodi, već da Zvezda bude i ostane vodeća sila regiona.

Nedović: Slaviću uz "Dušmani hoće da nas unište"

Branko Lazić: Incident od jutros nam dao dodatnu snagu i motiv

Valjda je iz tog razloga posle utakmice i izjavio da će tokom proslave naručiti navijačku preradu čuvene pesme sa stihovima “Dušmani hoće da nas unište...“

Možda je uz tu, mogao da naruči još jednu pesmu, još jedan čuveni hit, pa da je u slavlju sa saigračima malo doradi...

“Sat noćas neću naviti,

Do jutra ćemo slaviti...

Ne da, ne da, Zvezdu njen Neda“.