Zašto Partizanova publika zviždi Milošu Jojiću?

Rezultat odzvanja u istoriji – zvižduci u ušima. Kao da se u Humskoj 1 snimao horor film. Scene strave i užasa svaki put kad bi se Fajenordovi fudbaleri zaleteli ka kaznenom prostoru crno-belih zamenila je jeza onog trenutka kad je Miloš Jojić napuštao teren. Toliko neprijatno da su čak Holanđani u čudu posmatrali scene po kojima navijači vređaju „rođenog“ igrača.

To nije u skladu sa njihovom, jeste i te kako sa našom kulturom. Ili odsustvom iste. Koncertom psovki sa tribina je počašćen i Saša Ilić na istom mestu zato što je promašio zicer protiv Reala, Nenad Milijaš kad nije iskoristio penal protiv Černomoreca, a u pitanju su džentmelni, legende večitih rivala, znakovi raspoznavanja, što ilustruje da ovdašnja publika nema sluha i strpljenja čak ni za takve asove. Nije Jojić u rangu bivših kapitena, ali nije ni zaslužio da samo prema njemu publika usmeri odijum zbog najubedljivijeg Partizanovog poraza u Beogradu još od Makabija iz Petah Tikve 2005.

Od početka sezone Jojić nije na istim talasnim dužinama sa delom navijača. Deluje da su pojedinci samo čekali povod da ga, kako reče Dragomir Okuka, uzmu na zub, a posle skromne partije u večitom derbiju i razočaravajuće u Ligi konferencije im se „nacrtao“. Krenuo je jedan, prihvatio drugi, podigla glas još desetorica, cela tribina, onda kompletan stadion i momak školovan u klubu od malena vidno uzrujan je seo na klupu. U međuvremenu je Lazar Marković u svojstvu kapitena tražio od Zapada da „smanji doživljaj“, Aleksandar Stanojević ljutito pokazivao Grobarima grb u želji da podseti na emociju koju često poteže kao obrazloženje kako funkcioniše svlačionica. Deluje da je tako samo dirnuo u osinjak, jer gledaoci baš i ne vole kad im se neko suprotstavi. Makar to bio trener. Ne prvi put ove sezone.

U ovom dualizmu svi su u pravu i niko nije (do kraja).

Skupo školovanje brucoša na Institutu za opštu i fizičku hemiju

Daleko je Miloš Jojić od najlošijeg igrača Partizana da bi mu se zviždalo. Tačno, grešio je, gubio lopte, u verovatno najtanjoj partiji otkako se vratio nije ličio na sebe. Baš kao njegov saborac u veznom redu Saša Zdjelar, štoperski tandem Igor Vujačić-Siniša Saničanin, desni bek Marko Živković, kapiten Lazar Marković... Kojim to kriterijumom su oni amnestirani od negodovanja, ako je za užasnim reakcijama uopšte i bilo potrebe u sezoni kad je Parni valjak najdalje dogurao još od ere kad je za komandama sedeo Vladimir Vermezović u prvom mandatu? Osnova navijanja trebalo bi da bude bodrenje, makar na semaforu pisalo 1:6, kao protiv splitskog Hajduka 1976, kad su Grobari pevali kao da je obrnuto.

Utisak je da publika rasuđuje samo na osnovu poslednjeg utiska, da poseban pik ima na izdamnke škole (pšitajte samo Marka Šćepovića, Nikolu Ninkovića, Aleksandra Miljkovića ), da ju je zahvatio efekat kratkog pamćenja, jer nije bilo u preistoriji kad je baš Jojić vratio Partizan u život protiv Sočija ili centrirao na glavu Saničanina za prolaz Santa Klare. Najbolji je asistent ekipe i prvi u toj kategoriji kad je Superliga u pitanju, u pojedinim statističkim parametrima u vrhu rang liste crno-belih na međunarodnoj sceni.

Miloš Jojić je napravio „problem“ u prvom mandatu. Tad je odlučio večiti derbi, dao gol Tunu, sa pozicije ofanzivnog veznog i(li) napadača postao najbolji fudbaler lige, obezbvedio višemilionski transfer u Borusiju i tako sam sebi natovario breme velikih očekivanja. Otkako se vratio od njega očekuju da maltene reši svaku utakmicu, iako je baš Mozzart Sportu letos obrazložio kako nije taj tip igrača.

Što ga ne opravdava. Vezista takve biografije, dete kluba, povratnik mora bolje u onim mečevima koje šira javnost posmatra posebnim očima. Evropskim i susretima sa Crvenom zvezdom. Njegov prvi derbi po povratku odlučen je skrivljenim jedanestercem, drugi tako što nije skočio i pokušao da osujeti izjednačenje u režiji Akleksandra Kataija, u međuvremenu je loše pucao u penal-seriji tokom finala Kupa Srbije. Urezale su se i te sekvence u moždanu koru navijača, baš kao kad je onomad savladao Bobana Bajkovća i trasirao put ka tituli.

Jo-jo sistem.

Pet petica u karijeri Aleksandra Stanojevića: Jedan poraz teži od Fajenorda

Navijači bi trebalo da razumeju da će se struka uvek opredeliti za tempaša (pretrči više od 11 kilometara po meču), mekane lopte, sposbnog da zapreti iz prekida, da od njega neće videti uklizavanje „a la Zdjelar“ niti egzekucije poput Rikardovih, ali bi i Miloš Jojić morao da shavti da publika ište više nego što pruža u poslednje vreme. Već dugo čeka da je razgali potezom vrednim pažnje, iskoči iz šablona, uradi nešto vanredno. Takva mu je reputacija. Na kraju krajeva, od Vujačića, Živkovića, Holendera, Lutovca se i ne očekuje da rešavaju. Od Jojića zbog svega što je nekad bilo – da.

Sezona je ušla u osetljivu fazu. Na sve nevolje (kadorovski problemi, približavanje večitog rivala, igre u grču), Partizanu nije potreban front na relaciji navijač-igrač, samo mu je potreban igrač kome će navijače podići s nogu, umesto zvižduka ih naterati na – aplauz.