Lučina posveta fudbalu - volim te! Priča najvernijeg fudbalera Srbije

Prepostavljamo da se u Budućnosti iz Dobanovaca i ne igra radi para?
“Pa da. Više iz zadovoljstva nego što su to neke ozbiljne pare. Jeste, nešto se zaradilo, ali ne toliko da mi ostane sa strane. Nije baš preživljavanje, međutim u suštini nema tu novca koji će da ti ostane kad završiš karijeru”.

A kad ste bili u Prvoj ligi Srbije? Jeste li u tom momentu bili profesionalci?
“Nemaš drugi posao, moraš da se posvetiš fudbalu. Pripreme, dva treninga dnevno… Ali i pre nego što smo ušli u PLS bilo je slično. Svi traže profesionalizam, da igrači ne rade druge poslove, a zapravo smo amateri”.

Kada si zaradio prvi novac od fudbala?
“Bili smo klinci, imali 16-17 godina, nas trojica bonusa pozvani smo za lokalni derbi protiv Surčina. Poziv je značio da dobijamo po 1.000 dinara. Premije su bile po 50 evra, što je tada bilo oko 4.000 dinara za one koji igraju. Ja sam jedini od nas trojice igrao, pobedili smo i to mi je bila prva zarada. Nas trojica smo podelili tu premiju”.

Koja je to liga bila?
“Treća. Kad sam ušao u prvi tim, bili smo tri sezone Srpska liga. Onda smo ispali u Zonu, gde smo proveli četiri ili pet godina, pa smo se vratili na četiri-pet godina u Srpsku ligu. Potom smo igrali Prvu ligu Srbije šest godina, pa opet ispali u Srpsku, a posle dve tri godine i u Zonu. Ekspresno smo se vratili prošle sezone. Sada opet pokušavamo da dođemo do PLS. Kiksnuli smo dve kod kuće, ali ne odustajemo”.

Kako Budućnost preživljava i funkcionise sve te godine otakako si tu?
“Mane Smiljanić. Predsednik kluba već 40 godina”.

Ko je on?
“Biznismen iz Dobanovaca, ima svoju firmu. On je glavni finansijer, zaslužan za sve. Da on nije tu, verujem da klub ne bi preživeo. Mane je odgovaran za sve što se dešava poslednjih decenija”.

Koliko često vas gleda?
“Stalno je tu. Gleda svaku utakmicu, dolazi i na treninge. Stvarno voli klub. ‘Ne radi ga’ kad smo u sredini tabele. Više voli da se bori za nešto. Ili za opstanak ili za ulazak, ali samo da nije sredina tabele. Sigurno ne bi bio toliko dugo tu da ne voli klub. I on je retkost u našem fudbalu. Malo je ljudi koji su tako dugo u nekom klubu, što je za svaku pohvalu”.

Kako je sa njim, ima li premija, kažnjava li?
“Nije bilo kažnjavanja. Premije daje često. I to je lepo sa njegovo strane. Da je klub privatizovan, da su te neke stvari papirološki regulisane, verujem da bi sve ovde bilo još mnogo bolje, lepše, sređenije”.

Možeš li da zamisliš Budućnost posle toliko godina bez njega?
“Kad smo bili u PLS dolazili su neki ljudi i muvali se okolo, jer smo blizu Beograda, na dobroj lokaciji… Ali nema toga više. Iskreno, mislim da bi bez Maneta Smiljanića sve ovo krenulo nizbrdo i da ne bi dugo potrajalo”.  

Da li mu se makar nešto isplati? Da li je bilo nekih transfera?
“Pa i ne baš. Teško možeš da prodaš igrača iz PLS, a kamoli iz nižih rangova. Otišlo je nekoliko naših igrača u neke jače klubove i Budućnost je dobila po nekoliko hiljada evra trening kompenzacije, to je sve. Možda su bili neki procenti u priči, kao kada je Subotić odlazio za džabe u Vojvodinu, međutim na kraju nije bilo ništa od toga. Ne mogu ovakvi klubovi da žive od transfera”. 

Odete li nekad na pripreme? Ili toga nema u nižim ligama?
“Retko. Prošao sam 40-ak pripremnih perioda u klubu i možda smo četiri ili pet puta otišli negde izvan Dobanovaca. Uglavnom odradimo pripreme ovde, ili smo išli na Adu, na ‘veštak’, ako je loše vreme. Pripreme su bitne zbog hemije i atmosfere. Svi smo skupa, živimo zajedno desetak dana, redovno se jede, spava… Dobre su zbog tog kolektivnog duha. Nebitno gde su, samo da je ekipa zajedno”.

Čime se ti privatno baviš?
“Igram fudbal, radim kao trener i pravim “highlightse” za fudbalere. Dakle, samo fudbal. Treniram decu ovde u Dobanovcima. Direktor Aca Vasiljević me ništa nije pitao, samo mi je rekao da počinjem da radim. Imamo veštački teren, školicu fudbala sa oko 200 dece i to baš lepo izgleda. Počeo sam pre tri, četiri godine”.

Jesi li u međuvremenu neke licence završavao?
“Završio sam zimus B licencu. Voleo bih da imam i A. O profi licenci i trenerskoj karijeri ne razmišljam. Ne vidim sebe kao nekog glavnog trenera. To je za baš posvećene ljude. Sa A licencom bih mogao da budem pomoćnik, ili da vodim samostalno do Srpske lige. I dalje sam najviše fokusrian na igračku karijeru. Jeste da imam godina, ali mi je igranje i dalje na prvom mestu. Za licence sam polagao usput”. 

Kad uporediš vreme kada si ti počinjao i ovu danas decu…
“Mi smo imali sedam lopti kad sam ušao u prvi tim. Ova današnja deca imaju sve. Od terena sa veštačkom podlogom do opreme. Mi smo bukvalno trčali po njivama. Ipak, ono što je glavna razlika, čini mi se, jeste naša veća želja i veća ljubav prema fudbalu nego što ih imaju današnji klinci”.

Očekuješ li da bez obzira na sve možda iz tog kvantiteta izađe više igrača za prvi tim nego u tvoje vreme?
“Teško, ne deluje da će tako biti. Do generacija ’93, ’94, ’95, u Dobanovcima smo uvek imali četvoricu, petoricu omladinaca koje smo mogli da priključimo prvom timu. Sada je to baš teško. Eventualno jedan, dvojica da se priključe. Pored toga što ne vole fudbal kao mi, deca su nekako mekanija. Mi smo non-stop igrali. Na ulici, ispred škole… Danas to ne možeš da vidiš. Mnogo više vremena se provodi na telefonima”.

Da li ti deluje da roditelji sve više teraju decu da treniraju, samo da bi reda radi bila uključena u sport?
“Ima i toga sigurno… Ma, ima svega. Neki roditelj dovede dete samo da bi ono tu provelo sat i po vremena. Ili dovedu dete od šest, sedam godina i već razmišljaju o Mančester sitiju. Polako, pusti ga da se igra, nemoj da mu nabijaš pritisak”.

Do koje godine fudbal treba da bude igra i zabava, a kada da mu se ozbiljnije posvetiš?
“Sad već rade taktiku u petlićima… Mi to ništa nismo imali. Mnogo se gleda na rezultat. Sputavaju decu. Treba ih pustiti da se do pionira igraju fudbala”.

Pričaš li nekad sa mlađim saigračima o svojoj karijeri? Pitaju li te kako ti nije dosadilo?
“Pitaju me nekad ‘kako možeš više?’. Šta da ti kažem... Volim. Pokušavam savetima da im pomognem, da isprave odmah neke stvari, da im bude lakše. Da ne osete na svojoj koži. Neki poslušaju, neki neće”.

Da li si nekada za sve ove godine poželeo da odeš iz Dobanovaca? Kada ti je bilo najteže?
“Sezona kada smo ispali iz PLS. Počela je dobro, imao sam četiri asistencije i dva gola u 12 kola, kao bek, a onda sam dobio koronu. Tu se nešto bilo iskomplikovalo, dobio sam napad gušenja kad smo počeli pripreme. Otkriju da sam imao astmu. Tada su me sklonili u stranu. Iako sam se fizički vratio, ostao sam vam ekipe. To je bilo veliko razočarenje. Nisam osetio poštovanje koje sam zaslužio i hteo sam da idem”.

Gde? Da li je bilo nekih atraktivnih ponuda?
“Bilo je. Superliga, PLS. Najtraktivniji je bio neki grčki prvoligaš, zaboravio sam mu ime. To je bilo prve sezone kad smo ušli u PLS. Imali smo dužu zimsku pauzu i drugar koji je menadžer me zvao da idem u Grčku. Nisam bio spreman, oklevao sam i to se izjalovilo. Bio sam u još jednom klubu iz Superlige, čije ime ne bih da spominjem. Kad sam došao i video, samo sam molio boga da se vratim kući. Niti je to bio veći fudbalski kvalitet od Dobanovaca, niti sam se osećao lepo. U Budućnosti sam bio blizu 400. utakmica. Taj motiv me vukao da se vratim i nastavim”.

Retkost je da neko u srpskom fudbalu odirga 400 mečeva za isti klub... 
”Vidi, da igram u nekoj od engleskih nižih liga, imao bih preko 1.000 utakmica. A ovako… Malo je utakmica kada igraš treći ili četvrti rang. Imaš 14 klubova, 26 kola u sezoni, poneka kup utakmica… Dvadesetak utakmica u sezoni - to je maksimum koji možeš da odigraš, jer uvek treba računati na neku povredu ili kartone. Povrh svega toga stigao sam skoro do 600, što je jaka brojka. I velika satisfakcija. Ponavljam, ne igram zbog para, volim fudbal, dobro se osećam i igraću dok me služi zdravlje”.

Fudbaleri uglavnom kukaju na preveliki broj utakmica, kod tebe je obrnuto...
“Meni su te duge pauze katastrofa. Premalo klubova, premalo utakmica, preduge pauze... To je veliki minus u nižim ligama. Pogotovo što su te lige zamišljene kao razvojne. ‘Ajde ok, da kažemo da su u neka druga vremena tereni bili lošiji, nije ni moglo da se igra, ali sada je već drugačije. Ne znam, trebalo bi pauze da se smanje. Posebno što zime poslednjih godina nisu kao nekad. Skoro da ih ne osetiš. Ako se teži kvalitetu, treba ti manje klubova, to je jasno, ali to se odnosi na Superligu, možda i na Prvu ligu Srbije. Ovo ostalo... Sve je tu negde. Nema nekih velikih razlika. U krajnjem slučaju, ne mora da bude više klubova, neka bude više utakmica, da se igra trokružno, plej-of, plej-aut... Stvarno je premalo 26 utakmica za celu sezonu“.

Da li bi igrači iz Zone ili Srpske lige mogli da izdrže taj pojačani ritam, sreda-nedelja?
”Zašto da ne, pa mi treniramo maltene kao profesionalci. Samo jedan dan je slobodan u nedelji. Utakmica i pet dana treninga. Manje-više većina nas živi i radi kao da smo profi. Što u neku ruku i jesmo. Meni lično ne bi smetalo da igram dva puta nedeljno. Nemaš jake treninge tokom nedelje, više se diže atmosfera, radi na finesama... Spremnim igračima nema šta tu da smeta. Ko nije spreman - ima problem. Sečam se, kad su bile one poplave u Obrenovcu prvenstvo je kasnilo, jednu nedelju, pa drugu nedelju. I mi smo onda igrali celu polusezonu vikend-sreda, vikend-sreda. Meni je to bilo milina“.

Svedoci smo da naši klubovi čim krenu kvalifikacije za Evropu jadikuju i odlažu zutakmice...
„Pa da, pogotovo mi nije jasna Zvezda, koja ima 30 igrača. Može da sastavi tri tima, tri klase je iznad svih. Nije mi to jasno“.

Da se vratimo na tebe: Kako je izgledao taj jubilej, kad si igrao 500. meč?
“U Surčinu smo igrali, 0:0 je završeno. Nisam mogao ni da zamislim da ću dogurati do te brojke. Tek kasnije sam postao svestan. Sećam se, posle 16 godina karijere, otvorim Transfermarkt i vidim tamo u onoj rubrici “najlojalniji igrači” moje ime ispod Mesijevog. Ja i Mesi jedan pored drugog?! On iz Barselone, ja iz Dobanovaca. Sad sam baš skoro gledao gde bih stajao na listi po broju sezona u jednom klubu. Bio bih treći, ispred mene neki sa Gribraltara i Akinfejev iz CSKA. Ali mene sada Transfermarkt ne vodi više na toj listi pošto računaju samo profesionalni rang, a ja nisam u njemu”.

Da li te je zanimalo da kroz karijeru pratiš te igrače koji su ceo život u jednom klubu?
“Nije ih nešto puno ni bilo. Gigs i Skols u Junajtedu, Maldini i Toti u Italiji... Džerard i Del Pjero su bili dugo u svojim klubovim. Malo je takvih igrača, baš malo. Toti i Maldini su po 25 sezona odigrali, oni su mi simboli te vernosti”.

Očekuješ li i ti da doguraš do 25 sezona u Dobanovcima?
“Bar 25! Ranije sam govorio ‘još par godina, još par godina’… Ali kada vidiš da se osećaš dobro i možeš, zašto da ne? Ne vidim da fizički zaostajem za saigračima i rivalima. Verujem da bih i sada mogao da igram Prvu ligu Srbije. Kad može Pepe sa 40 i kusur da igra Mundijal, što ne bih ja mogao PLS sa 38?”.

Da li se osećaš kao legenda kluba?
“Nikad to nisam nešto posebno potencirao i koristio, iako mi kažu da sam legenda i srpskog fudbala, ne samo Budućnosti. Gledam da svi budemo jednaki i da nam bude dobro”.

Šta si dobio od kluba za tu 500. utakmicu?
“Isto što i za 400. Ništa”.

Je l’ moguće da to nisu ispratili?
“Saigrači su mi poklonili sliku”. 

Znaš li za sličan slučaj u Srbiji, da je neko tako dugo u klubu? 
“Znam za jednog momka iz Sinđelića iz Ugrinovaca, koji je ceo život u klubu. Bane se zove, ne mogu da se setim prezimena”.

Da li igrači u trećoj ligi mogu da računaju na sigurne plate?
“Neki klubovi redovno plaćaju. Naš klub, na primer, dobro plaća”. 

Šta znači to dobro? Koje su to cifre?
“Da ne moraš da radiš u magacinu, ha-ha-ha. Budućnost dobro plaća, stvarno. Neki igrači u Srpskoj ligi imaju prvoligaške ugovore od oko 2.000 evra mesečno. Ovi klubovi s podrškom lokalnih vlasti imaju mnogo para i to su baš ozbiljne plate. Recimo, Hajduk iz Divoša daje i po 10.000 evra za šest meseci igranja. To su ozbiljni novci i za PLS. Uglavnom ti klubovi bliski strankama najbolje plaćaju”.

A u Zoni?
“Mi smo bili slično plaćeni u kao u Srpskoj ligi”. 

I vi ste malo ‘boli oči’ dok ste bili u PLS, jer ste relativno nepoznat klub, bez velike tradicije u tim višim rangovima…
“Zato nam je valjda bilo još slađe. Jer mi to nismo napravili na veliki budžet ili moć. Naša situacija je tada bila slična kao sada. Potcenjivali su nas u stilu: ‘Igramo protiv onih seljaka, gde od njih da izgubimo’. Sećam se da smo bili Srpska liga i igrali protiv Teleoptika. Miroslav Radović nekoliko dana ranije igrao evropski meč za Partizan u Portu, a onda došao da igra za Teleoptik protiv nas. Znam da je rekao: ‘Gde sam ovo došao, šta je ovo…’ Što je i realno kad dođeš sa tepiha na Dragau na ovu našu ‘grbavicu’ u Dobanovcima. Naš teren jedan je od lošijih u ligi”.

Kada je u Dobanovcima bila najveća fudbalska euforija?
“Prva sezona kad smo ušli u PLS. I sledeće kad smo igrali kup protiv Voždovca. Mislim da ih je trenirao Ilija Stolica i da su izveli baš ozbiljnu ekipu. Pune tribine u Dobanovcima, oni povedu 2:0, mi izjednačimo na 2:2. Oni ga u 90. daju za 3:2, na tribinama muk… I mi u sledećm napadu izjednačimo na 3:3! Izbacimo ih posle na penale. To je bila utakmica za pamćenje. Oni su tada bili u vrhu Superlige, možda čak i treći, odmah iza Zvezde i Partizana. Tek sad iz ove perspektive vidi se koliko je bio veliki uspeh da malo mesto poput Dobanovaca igra u istom rangu sa gradovima kao što su Kruševac, Kragujevac, Pirot, Vranje… Oni imaju velike gradske budžete, mnogo veće od nas, ali na terenu vidiš da možeš da se boriš protiv njih, da budeš čak i bolji”.

I u sredu (danas) bi moglo da bude zanimljivo, čeka vas kup okršaj protiv OFK Beograda. Šta se u vašim životima menja kada igrate meč protiv superligaša?
“Sve je isto. Nema tu neke razlike u odnosu na utakmicu Srpske lige. Bude neka analiza i to je to. Mlađi treneri malo više vremena posvete video analizi i oporavku, pokušaju neke inovacije, tim bilding… Poslednji put smo protiv superligaša igrali sa Radničkim u Nišu. Pre toga smo izbacili Mokru goru i Novi Pazar, ali smo u Nišu izgubili 1:4”. 

Osetio si igranje u tri ranga, u kojoj ligi si najviše uživao?
“Najlepša je bilo u PLS. Lepši je celokupan ambijent. Što je rang viši, to je fudbal brži, igrači su školovaniji, klubovi organizovaniji… I lepše je i lakše igrati viši rang poput PLS. Većina ekipa izjednačenog kvaliteta. Pogtovo ovih sedam, osam što se bore za opstanak. Minimalne razlike. Kad smo prošle sezone igrali Zonu, bilo je samo pitanje koliko golova ćemo da damo. Bili smo mnogo jači od drugih”.

Da li si imao strah ili tremu kada ste došli do PLS?
“Nisam. Dugo smo imali istog trenera dok smo bili u Zoni i Srpskoj ligi. On je otišao i jedva smo ostali u trećem rangu. Onda je došao Ivica Šimičić koji nas je spasao ispadanja i sledeće sezone nas uveo u PLS.  Nismo znali šta da očekujemo od, ali uz dobrog trenera to nije neka prevelika razlika”.

Znači ovako - jedne sezone ste se borili za opstanak u Srpskoj ligi, a sledeće ušli u PLS?! Šta se tu toliko drastično promeni za tako kratko vreme?
“Što je najjača stvar, mi skoro da nismo menjali ništa u ekipi. Dobar trener, naporan rad, igrači da slušaju i to je to. Većina nas iz tog tima bila je baš iz Dobanovaca. Imali smo porodičnu atmosferu. Došao dobar trener, koji nam je odgovorao. U svim ligama i timovima atmosfera je uvek veoma bitna. Kad god smo imali dobru atmosferu, takvi su bili i rezultati”.

Da li i dalje dalje važi ona politika kad se uđe u viši rang da dolaze pojačanja sa strane koja se bolje plaćaju, a domaće igrače iskorišćavamo za manja para?
“Tako je u većini klubovi. Uvek se više plaća i ceni onaj sa strane. Neki prave razliku, neki baš i ne. Može biti pojačanje, a i ne mora. Pola-pola”.

Gde ti je bilo najvrelije gostovanje u karijeri?
“Prve godine kad smo ušli u PLS, gostovali smo u Pirotu. Njihov golman je trebalo da obori neki rekord i mi dobijemo 2:0. Pred kraj utakmice ceo stadion grmeo: ‘lopovi, lopovi’, a mi ih čisto pobedili. Imao sam imao osećaj da je ceo Pirot na tribinama koliko je grmelo. Ne znam ni sam koliko je ljudi bilo na tribinama, sigurno nekoliko hiljada”.

Imaju svoju čar i ove niže lige. Bude zabavno na tribinama…
“Da, da, da… To što može da se čuje u nižim ligama na tribini, to ne može nigde. Nekad prisustvujem kad odem da gledam nekog drugara. To je baš cirkus”. 

Gde je najvrelija atomsfera na malim beogradskim terenima?
“Verovatno PKB u Padinskoj Skeli. Gostovanje da ne odeš. To su uglavnom Partizanovi navijači, ume da bude baš vrelo. Ali to je samo dok traje utakmica. Pre i posle utakmice su najnormalniji, gostoprimstvo na nivou”.

A gde sudije najviše guraju domaće?
“Tu nema pravila. Zavisi od sezone do sezone. Skoro uvek se zna na početku ko su pretedenti za ulazak u viši rang. Uglavnom su to i dobro sastavljene ekipe. Još kada im suđenjem dodaš vetar u leđa…”

Šta je sa nadaleko čuvenim ‘trećim poluvremenom’, postoji li i dalje? Praktikuju li se druženja posle utakmica?
“Postoji, postoji, kako da ne. Skupimo se, odemo zajedno u izlazak, na piće. Posebno je lepo kad se pobedi. Hemija i atmosfera - to je najvažnije za uspeh, posebno u nižim ligama“.  

Može li danas da se igra u nižim rangovima s nesportskim načinom žuvota kao nekada?
„Teško. Odmah se to vidi. Možda neki kraći period, eventualno... Čim ne treniraš dobro, oseti se na utakmici. Ja nikad nisam živeo nezdravo, tako da i nemam neka iskustva te vrste“.

To se vidi. Koliko vodiš računa o telu, a koliko je do genetike?
”Vodim više računa neko ranije, to je neminovno, ali da sad nešto posebno pazim šta ću da pojedem ili da popijem - to i ne baš. Ima verovatno dosta i do genetike. Uz to, ne jedem puno, volim da treniram, radim individualno. Tako da stvarno nemam problem sa fizičkom spremom. Dobro se osećam. A to je najvažnije. Dokle god je tako - igraću“.

Za 20 i kusur godina i ko zna koliko protivnika, ko je bio najbolji igrač protiv kojeg si igrao?
“U poslednje vreme me najviše oduševio mali Gavrić što je bio u Grafičaru, pa u Zvezdi. I ovaj mali Lučić što je sada u Zvezdi, a bio je u IMT-u. Sad ima pehove sa povredama, ali sjajan igrač. Za Gavrića se videlo kada je ušao u prvi tim Zvezde da je jedan od boljih… Da li zbog politike kluba ili čega već, nije se dugo zadržao. I Nikola Čumić je baš odskakao u Metalcu i Nišu”.

A lokalni majstori po trećoj ili četvrtoj ligi?
“Ima takvih, kako da ne. Skoro svaki klub ima nekog svog lokalnog majstora. Njihovo fudbalsko znanje nije sporno, nego verovatno nisu imali želju da se ozbiljnije posvete treninzima… Evo, recimo Đorđević iz Obrenovca je ozbiljan majstor. Ranije je igrao za Zvezdaru i Zemun. Pa Mladenović iz Komgrapa. Vidi se da je fudbalski znalac. Verovatno nisu želeli da se toliko posvete fudbalu, ko će ga znati.”

Da li si nekada rekao sebi kad gledaš reprezentaciju, Zvezdu ili Partizan da bi neki igrač iz treće lige mogao da igra?
“Talenat nije dovoljan. Disciplina je verovatno ta koja pravi razliku. Džabe što si talentovan ako nećeš da radiš na sebi. Fudbal je mnogo napredovao u poslednjih dvadesetak godina. Kad sam ja počinjao nije bilo personalnih trenera, treninga oporavka… Dođeš na trening, odradiš šta ti kažu i to je to. Sada se jasno vidi ko radi dodatno da bi ispravio nedostatke. Bez rada nema ništa”.

Dejan Lekić je nekada preko treće lige došao do Crvene zvezde. Čini se da više nema takvih slučajeva?
“Retko… Recimo, naša “desetka” Nemanja Subotić je došao u Dobanovce kad smo bili zona, pa smo ušli u Srpsku ligu, u PLS… I on je otišao u Vojvodinu. Preozbiljan je transfer da odeš iz Dobanovaca u Vojvodinu”.

Na primeru Srđana Blagojevića vidimo da i treneri mogu da se probiju. On je krenuo iz Posavca i dogurao do Partizana.
“Da, sećam ga se i iz Žarkova, Jakova… Tačno se vidi kada dođe trener sa nekom novom vizijom. Mnogo može da utiče na ekipu. Kod Srđana su se videli plan igre, detalji, prekidi, ulaz u igru… A imaš trenere čije ekipe izgledaju kao kad pustiš decu na teren i baciš im loptu da se igraju. Kod Blagojevića se tačno znalo ko šta radi na terenu. Tako je i nama bilo sa Šimičićem. Iako je predsednik dovodio najbolje igrače iz Beograda, to nije funkcionisalo kako treba. Sa pravim trenerom jeste. Ja i dalje mislim da je trener glavni i odgovorni za izgled ekipe”.

Koliko u niželigaškom klubu utiče trener, a koliko gazda kluba?
“E, to zavisi od kluba do kluba. Ima trenera koji dođu i zahtevaju da se za sve pitaju. A ima i klubova gde predsednik kaže da mora da igra taj, taj i taj. Mada, tako vam je i u višim rangovima”.

Kako izgledaju transferi među malim klubovima, kako se dovode igrači?
”Uglavnom je preporuka u pitanju. Ili si sa nekim igrao ranije, ili si ga video u nekoj drugoj ekipi protiv koje si igrao, ili se neko dopao treneru, predsedniku”.

Jesi li ti nekad ’izmenadžerisao’ nekog igrača, tražio da ga dovedu? Poslušaju li u klubu?
„Nekad da, nekad ne. Zavisi. Bilo je i toga. Nekad ispadne dobro, nekad ne ispadne kako si očekivao”.  

Da li voliš više tradicionalniji trenerski pristup ili kada se više pažnje posvežćuje protivniku?
“Iskreno, više volim da trener gleda svoj tim. Ne volim da se u Srpskoj ligi prilagođavaš svakom rivalu posebno. Šta me briga za njih, dobri smo i mi, pa neka gledaju oni nas. Razumem da obratiš pažnju ako kod njih ima neki baš dobar igrač, ili su možda dobri u prekidu, ali generalno više volim da gledam svoju ekipu”.

Dešava li ti se da su ti nekadašnji igrački rivali sada protivnički treneri? Ili da igraš protiv njihove dece?
“Bilo je i toga. Pre dve godine smo igrali protiv Studentskog grada, za njih je igrao sin mog nekadašnjeg saigrača. Ima svačega. Dosta bivših saigrača i rivala su sada treneri. Zezam se nekad sa ovom decom koju treniram da ću ih dočekati u prvom timu, pa ću onda da razmislim o penziji”.

Verovatno znaš i svakog sudiju, da li te gledaju malo drugačije?
“Generalno, uvek imaju poštovanje od mene. Nisam neki kavgadžija. Mislim da sam u karijeri dobio samo dva crvena kartona. I to baš davno. Drugi žuti protiv Balkan Mirijeva i crveni u derbiju protiv Surčina, jer sam gurnuo igrača. Nisam od onih koljača”. 

Koliko godišnje odmaraš od fudbala?
“Retko, baš retko. Na primer, sezona traje do kraja novembra, a sa decom radim do kraja godine. Usput radim individualno i treniram. Uvek se to sve preklapa, tako da nemam dan bez sporta. Kada su pauze, tada radim te “highlightse”. Drugar je počeo sa tim, ja mu radim video montažu. Samouk sam u tome, ali sam sam uvek voleo kompjutere, išlo mi je. Ima slučajeva da neko baš hoće video materijal da bi video nekog igrača, mada te video kompilacije igrači više rade zbog svojih uspomena”.

Fudbal ti, dakle, još nije dosadio?
”Nikako! Mislim da nikad i neće. I danas idem srećan na svaki trening”.

Postoji li žal što se nisi okušao u najvišem rangu?
”Možda pomalo. Lepo bi bilo da sam odigrao nešto u Superligi. Mada je i ovo mnogo lep osećaj, da sa svojim klubom, iz ovako malog mesta, doguraš do Prve lige Srbije. Igrao sam protiv nekih superligaša, izbacivali smo ih Kupu, imali smo finih rezultata kad se sve sabere“.

O odlasku verovatno ne razmišljaš? U Dobanovcima ćeš završiti karijeru?
„Ne znam stvarno šta bi moralo da se desi pa odem negde“.

Kako se dogavaraš oko nastavka, ko te i kad pozove? Potpisuje li se nekakav ugovor?
„Ugovor ne postoji. Ni u Prvoj ligi ih nije bilo. Samo kad je baš moralo, s pravne strane. Većina klubova gleda da prođe što jeftinije. A kako se dogovaramo... Što se mene tiče, nikad se još nije postavljalo pitanje da li nastavljam, o tome se više i ne priča“.

Znači čekaš da ti lažu - Luča, na tebe više ne računamo?
„Tako nekako, ha-ha-haaa“...

Da li je 600 utakmica realan cilj?
„Apsolutno, to će uskoro biti“.

Ove sezone?
”Neće ove, mislim da neće“.

Znači već znaš da ćeš igrati i sledeću?
”Ja jurim 700! Tek onda ću da razmislim šta ću dalje. Mislim da ću imati 41 godinu. Tada ću da vidim šta i kako. Ako može Mijura sa 50 i nešto, mogu i ja sa 40 i kusur”.

Fudbalski klub Atletik Bilbao ustanovio je pre deset godina priznanje pod nazivom “One Club Award”. Prvi dobitnik bio je Met Le Tisije, poslednji Džejmi Karager, loptački bardovi što su čitave karijere posvetili jednom klubu. Nagrada promoviše zaboravljene fudbalske vrednost - ljubav, lojalnost i posvećenost, koje Baski smatraju integralnim delom svog identiteta. Uručuje je veliki španski golman Hose Anhel Iribar.

Slobodan Lučić ispunjava sve uslove da se jednog dana, možda i kao svetski rekorder po broju sezona u istom dresu, nađe pod reflektorima velelepnog San Mamesa, oči u oči sa Iribarom. Zašto da ne, jednog dana, kad Bilbao 'potroši' one najveće perjanice, asove prvokategornike...

Zamislite samo taj ures, tu pozlatu na ovu malu-veliku karijeru.

Fudbal bi još jednom dokazao da mu nema ravnog.

KUP SRBIJE, ŠESNAESTINA FINALA

Utorak

Javor - Železničar Pančevo 2:4 (2:2)
/Pantelić 32, 37pen - Cvetković 10, Jevrememović 45+2, 85, Jovanović 55/

Mačva - Partizan 2:0 (1:0)
/Ergelaš 16, Nikolić 63/

Sreda

13.00: (7,75) Borac 1926 (4,20) Čukarički (1,40)
13.00: (9,50) Naftagas (5,70) Novi Pazar (1,25)
13.00: (5,60) Grafičar (3,60) TSC (1,60)
13.00: (5,10) Zemun (3,60) Radnički 1923 (1,65)
13.00: (9,50) Mokra Gora (5,70) Spartak (1,25)
13.00: (9,50) Budućnost Dobanovci (5,70) OFK Beograd Mozzart Bet (1,25)
15.30: (5,10) Trajal (3,60) Napredak (1,65)
16.00: (2,15) Radnik Surdulica (3,25) IMT (3,25)

Četvrtak

13.00: (2,35) OFK Vršac (3,10) Tekstilac (3,00)
13.00: (6,25) Dubočica (3,90) Mladost Lučani (1,50)
15.30: (11,0) Sloboda (6,25) Radnički Niš (1,20)
18.00: (1,90) Voždovac (3,35) Jedinstvo Ub (3,90)

19. novembra

Sloven Ruma – Crvena zvezda