Sa Brazilcima o tome gde je nestao onaj Brazil: Igor Tijago? Ko? Šta?

Da li misliš da je uopšte moguće da Brazil osvoji predstojeće Svetsko prvenstvo?
“Moguće je. Trenutno imamo mnogo dobrih igrača, ali nemamo kompaktan tim. Momci ne igraju zajedno, već se sve svodi na vrhunske pojedince koji igraju sami za sebe. Ako uspemo da ih uklopimo i stvorimo tim, mislim da imamo šansu”.

Mi u Evropi mislimo da Brazil više nije Brazil jer jednostavno nema igrače poput Ronaldinja, Ronalda ili Kake, uz sav respekt prema Vinisijusu ili Rafinji… Da li grešim?
“Ne grešiš, potpuno si u pravu. Danas nemamo deset i više vanserijskih igrača, možda ih imamo svega sedam ili osam. Ipak, ako ti momci uspeju da zaigraju kao tim i slože se, mogu biti izuzetno opasni u onome što rade. Moji glavni favoriti za svetsku titulu su Španija i Francuska. Ako bih morao da uložim novac, tipovao bih na njih. Međutim, Brazil uvek sa sobom nosi svoju istoriju i težinu dresa. Zato mislim da imamo šansu”.

Komšije su pre četiri godine iz slične situacije postali prvaci. Argentina u Kataru nije bila među glavnim favoritima…
“Slažem se, sve je otvoreno. Ukoliko Nejmar bude spreman i preuzme ulogu maestra na sredini terena, mogli bismo da dobijemo ono što je Mesi doneo Argentini na prošlom prvenstvu u Kataru. Argentina tada nije važila za prvog favorita, ali je imala pravog vođu. To je ono što nama treba i zato je dobro što je Nejmar tu”.

Evropljani, pa i seo svet, od Brazila uvek očekuju “žoga bonito”, zabavan i atraktivan fudbal sa dosta golova. Šta vi Brazilci zapravo očekujete? Da li biste bili zadovoljni dosadnim fudbalom ako on donosi titulu ili insistirate na zabavi i trofeju zajedno?
“Suština je da sa dosadnim fudbalom nećemo stići daleko… Brzo bismo ispali. Zato se mora igrati atraktivno i na gol više. Brazil jednostavno mora da ima svoj prepoznatljiv stil. Možda ovo nije naša godina i svestan sam da će biti izuzetno teško, ali na Svetskom prvenstvu je uvek sve moguće. Setite se 1994. godine u Americi. Brazil tada nije igrao preterano atraktivan fudbal za uživanje. Igrali su čvrsto i taktički teško, predvođeni Dungom kao liderom, ali su na kraju osvojili titulu. Naravno, to je bilo drugačije vreme, ali smatram da smo sada pojedinačno bolji nego '94. Istina, danas nemamo igrače profilisanog kalibra poput Romarija i Bebeta, koji su pravili razliku, ali i dalje verujem u uspeh”.

Kad već pominješ Romarija i Bebeta… Šta se dešava sa brazilskim “devetkama”?
“Kojim ‘devetkama’? Gde ti vidiš ‘devetku’ u Brazilu? Ha-ha-ha...”

Stvarno. Gde su vam nestali napadači? Nekada napadači poput Elbera, Amorosa ili Žardela nisu mogli da primirišu reprezentaciji Brazila…
“Nekad bilo… Sada ih više nemamo. Generalno je danas u fudbalu teško pronaći vrhunsku ‘devetku’, pa tako i nama Brazilcima. Kako u našoj domaćoj ligi, tako i u inostranstvu. Čak i kada analiziramo brazilske klubove, deficit je očigledan. Zato je Endrik pod tolikim pritiskom i svi polažu nade u njega. Sada svi pitaju o Igoru Tijagu… Šta? Ko? Mi ne znamo za njega. Žoao Pedro iz Čelsija i Pedro iz Flamenga su trenutno bolji izbori od opcija koje imamo u reprezentaciji. Ipak, Endrik ima ono nešto, rođen je pod srećnom zvezdom i poseduje neverovatan potencijal”.

Zanimljiv paradoks. Brazilski klupski fudbal nikada u istoriji nije bio finansijski moćniji nego sada, klubovi danas imaju ogroman novac, a opet ne izlaze igrači kao nekada…
“Nema brazilski fudbal novac već dva kluba: Flamengo i Palmeiras. Oni dominiraju. Ostali se i dalje muče sa finansijama, mada solidno stoje Atletiko Mineiro, Kruzeiro, Fluminense i Botafogo. Više para ne znači i stvaranje boljih igrača”.

Sa priznanjem da mi je Botafogo najsimpatičniji klub u Brazilu, završavamo kratko druženje. Razočarao sam ih…