Kažem ti tačan rezultat finala, al pehar je moj sedam dana... I onda je krenula ludnica

Crvena zvezda je šampion Evrope! Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona! Najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala! Darko, Darko, Darko...

Kažu da nije dobro tekstove počinjati tuđim citatima. Ali ono što je Milojko Pantić izgovorio tog 29. maja 1991. godine uklesano je u kolektivno biće ovog naroda. Čak i oni kojima crveno-bele boje nisu najmilije znaju koliko vrede gornje rečenice. Jer to jeste bio ne samo najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala, to je verovatno bio najveći uspeh jugoslovenskog sporta. Dok se to još moglo, dok novac nije kupio fudbal. Crvena zvezda šampion Evrope. Pre tačno 30 godina. I zanavek.

(2,00) Mančester siti (3,30) Čelsi (4,00)

Baš da se ne bi zaboravilo, jer ne sme se zaboraviti. Ovo su priče o epskom podvigu. O najvećem timu stare Jugoslavije. O Crvenoj zvezdi. O duhu jednog vremena. Iz usta samih aktera...

DRAGIŠA BINIĆ

Penal u finalu (©MN Press)

Stadion Sveti Nikola, 29. maj, Bari, Italija...

Bila je odluka da ja šutiram poslednji penal, peti. Međutim, desi se što se desi i vidim – malo zategnuto. Ko će prvi? Kažem: „Daj ja ću.” Nama je uvek trebao taj prvi momenat, da neko povuče. Da l' ću to biti ja ili neko drugi, nije važno. Onda se javio Robi i kaže: „Neka, Bino, ja ću prvi.” Kažem dobro, nije problem. I tako krene. Pitaju me za strah. Nema tu nekog straha. Barem ne kod mene. Ne možeš ti meni da odbraniš penal, nema šanse. Ne znam šta bi trebalo da se desi. Posle možda malo, tek kad sedneš pa razmisliš šta gubiš, šta dobijaš. Možda tad ima malo straha. Ali dok serija traje – ne. Kod penala sve je do onog što šutira. Kad je došlo do toga, znali smo da ne možemo da izgubimo. Tih godina mi smo imali penale i u prvenstvu, šutiralo se za bod kad je nerešeno. Drugo, svi smo bili potpuno samouvereni, znali da niko od nas ne može da promaši. Jedino da nas čeka do kraja, pa da neko ne pogodi kako treba, uz stativu. Ili kao kod Darkovog poslednjeg penala. On mu je šutnuo jako u desnu stranu, ovaj krenuo ulevo i nije stigao da se vrati, da reaguje. Ali uvek ponavljam – meni je mnogo krivo što ih nismo dobili u igri. Da ih zgazimo i gotovo...

Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju

Molili smo boga da Piksi ne počne...

Finale je bilo drukčija utakmica od svih ostalih. Ako je neko sada pogleda, a ja sam je gledao celu pre dvadesetak dana (zvale me razne televizije, svih hoće nešto da snimaju oko ove godišnjice, pa rekô da pogledam), lepo se vidi da nismo bili u početku u potčinjenoj situaciji. Igrali smo mi, ja sam tamo probijao. Karton je dobio onaj njihov bek... Bila je i ona jedna šansa. Sada sa VAR-om, to je čist penal za nas. Amoros odigrao rukom, lopta išla direktno meni... Oni su nas probijali malo više tu po desnoj strani i onda je Ljupko tražio da se više vraćam, da zatvaram Šabanadžovića. Duško ne igra... Kad si mnogo povučen, ne možeš da stigneš gore-dole. A Darko je specifičan igrač. Ako je sam gore, ne može ništa da uradi. Treba mu dupli pas, neko proigravanje... Tako da je delovalo da smo malo više povučeni. Što je negde i normalno. Danas odeš u selo, pa se povučeš, možda ti neko slučajno da gol, bez veze. Posle 90 minuta ne možeš da stigneš. Treba imati i sreće...

Nismo mi bili vanzemaljci, nego drugari

Nesvesno smo prihvatili tu promenu filozofije, to povlačenje... Meni Ljupko nikad nije rekao da ćemo igrati tako. Nikad. Zato što zna da ja ne volim da se tako igra. Da neću da se branim. Da ne priznajem to. Protiv koga igram to me uopšte ne interesuje. Moraš da me pobediš u 90. minuta! Možeš? Onda u redu, bolji si! Ovde se dešavalo to da smo imali problema po toj desnoj strani. Videlo se to. Ne treba mene trener da zove da se vratim. Mi smo tu utakmicu dobili kao drugari, kao kolektiv. Znali smo kako ko diše, kakav problem ima, gde mu je slaba tačka, kad će ko koga da zatvori... Danas imate da trener zove igrača tu na dva metra, ovaj ne reaguje. To kod nas nije moglo da se desi. To naše druženje je pre svega donelo rezultat. A taj odnos građen je i na terenu i van terena. Ako se družim sa tobom, znam sve o tebi. Moram da znam. Imaš problem – žena, deca, roditelji, imaš pare, nemaš pare, ne daj bože smrtni slučaj, devojka, raskid... Pravimo mi neku zajebanciju na treningu, ali svi znamo sve o svakome. To ti je kao ona mala deca – ko će bolje da ih podeli da igraju nego oni sami međusobno. Dva klinca i birajte se. Ma kakav trener. Oni će najbolje sami. Znaju se u dušu. E to smo mi imali jako.

Aj' sad Darko, nemoj da promašiš u bestraga, svi te gledaju...

Sećam se, Belodedić... Fin, miran, dečko... Na jednom treningu ljuljne je iz sve snage, čini mi se da je tamo do pumpe otišla. Ljupko me gurka: „Je l', šta mu je?” Ja rekô ne znam. Drugi put, prima je, ona mu prođe ispod noge. Napio se prethodnu noć... Ja dođem kod Ljupka, jer on gleda samo u mene. Ako sam ja pod kontrolom, sve je u redu. I kažem mu: „Ovaj izgleda peglô neku devojku celu noć.” On počne da kuka: „Jaoooo, nemam ga sutra za utakmicu!” Zezam ga ja, al' sve pozitivno. Nema šanse da nekog otera sa treninga. Ode jedan – idemo za njim još pet-šest nas. Odemo svi. Nije zezanje. Dobijena utakmica – znalo se, svi idemo u grad zajedno. Izgubimo utakmicu, dobro, to se retko dešavalo, ali – nema izlaska. Ovo danas nema veze. Dobio, izgubio – sve ti isto. Vide se na treningu, zajedno su ta dva sata i kraj. Ne postoji drugarstvo. Kad je tako, nema rezultata. Plus svi ti stranci. Po meni nebitni, al aj' sad... Čudna neka politika.

I još jedna mnogo bitna stvar – svi smo od 150.000 do 200.000 primali. Nema neko 1.000.000, a ovaj klinac 50.000. A na terenu ovaj mali duplo bolji. Primanja moraju da budu slična da bi bio mir. To treba da se prati. Sad će neko da kaže: pa takvi su ugovori. Pa onda je problem u tom što je pravio te ugovore. Nismo mi bili vanzemaljci, da se razumemo. Pre nas su bile možda i bolje generacije. Džajina, pa Pižonova, imali smo i dobre reprezentacije... Bilo je tu izvanrednih igrača, samo što nisu imali tu žicu da ne može niko da uđe među njih. Ljupko je to osetio, preko mene sve držao i nije nam se mnogo mešao. On je znao – možemo celu noć negde da budemo i sutradan na treningu damo više zato što nešto nismo odradili kako treba dan ili dva ranije. Na kraju, bilo je i kvaliteta u toj našoj ekipi. Protivniku je trebalo 15-16 igrača da sve zatvori. Jedan te probija kako hoćeš, drugom treba sekunda da ti da gol, treći ima dobar prekid, četvrtog ne možeš da stigneš... I ti više ne znaš kako da se braniš.

Nervira me to finale, već sam bio počeo da ih gazim, gotovi su bili...

Mi smo već bili sedam dana tamo u Bariju, na jednoj hacijendi malo van grada. Imali smo treninge, radili, pomalo šetali... Napeto je bilo, napeto, što je i normalno. Ali mi smo specifična generacija. Nismo imali pritisak. Verovali smo u sebe. Nije nas mnogo zanimalo protiv koga igramo. Znali smo – odigraćemo 90 minuta maksimalno, pa ako je neko bolji neka pobedi. Tako je bilo u ranijim fazama Kupa šampiona te sezone, gde se pokazalo da niko nije mogao da nas dobije. Pa čak ni taj Bajern. Ni Glazgov Rendžers, koji je najjači u tom momentu od svih. Englezi u tom momentu ne igraju Evropu, tu je nekoliko njihovih reprezentativaca... Na tu našu pobedu protiv njih od 3:0 možda nije palo toliko svetla kao na onu protiv Bajerna, jer je bila ubedljiva, ali to je u stvari bio prelomni momenat. Tad smo shvatili da niko ne može da nam stane na kraj. Bili smo takav tim da ako svi izgaramo od početka do kraja ne možeš da nas dobiješ.

Neki od nas iz Barija bili bi 10 puta bolji igrači u ovom modernom fudbalu

Zato me i dan-danas nervira ta finalna utakmica protiv Olimpika. Nervira me što smo tako igrali... Što nismo mogli da ih dobijemo u 90. minuta? Ja sam već počeo da ih gazim, gotovi su bili. Ovom beku što me čuvao ili drugi karton, ili probijam. Šta ćemo onda? Ali prihvatiš nesvesno neke stvari. Utakmica teče i reaguješ kako reaguješ. Niko nije mogao nas da vraća nazad. Je l' nas vratio neko protiv Bajern Minhena? Nije.    

U stativu, pa ni kod mene ni kod Efenberga. Sreća... 

Bajern? Prevelika napetost, previše tenzije te nedelje uoči revanša. Razni sastanci. Po meni preterano. Razumem da treba malo da zategneš, ali... Pa onda ono čekanje u redu na blagajni, mi kao igrači... To je danas nezamislivo. Igrači koji igraju polufinale Lige šampiona čekaju u redu da kupe 14 ulaznica?! I kako je kao fudbaler Zvezde da objasnim ljudima iz mog kraja, ili iz grada, da ne mogu da mu nađem kartu?! Neobjašnjivo. I onda sam se iznervirao taj dan dok sam čekao. Uzmem sve pare što sam imao, pokupim i od mojih drugara, uđem preko reda i bacim na sto – za sve pare dajte karte! I tako su fudbaleri došli do ulaznica. To sam uradio zato što sam video da neki tamo iznose koliko hoće. E sad, možda je i to imalo svoje. Nisu nas štedeli i držali kao malo vode na dlanu. Sve to pokreće neki inat. U pozitivnom smislu, naravno...

Profesorka kaže da je vranjanski melos najbolji, a Vujadin Boškov da sam ja najbolji

Sećam se, meni skinuli tablice sa kola pred utakmicu. Voja Kis... Dolazim, vidim nema mi tablica. Pitam gde su, kažu: „Pa znaš...” Vratiš tablice ili se skidaš i igraš umesto mene. Ja ne igram! Da vidiš kako brzo vraćaju. Da l' je pisalo „mafija” na tablicama, tako nešto. I sad njima to kao smeta... Kakve veze ima? Ako je neko dozvolio da se tako registruju kola... A auto sam kupio u inostranstvu, mogao sam da vozim sa stranim tablama. Ništa sporno. Sve regularno, auto kupljen s takvim tablicama. Eto i to pokazuje koliko se o svemu vodilo računa. Sitnica. Njima to valjda bilo zbog Nemaca, kao sramota...

Sekuritatea, pasoš, pa jagnjeća brigada... Naljutio sam se na sistem

Mi Srbi smo mnogo čudan narod. Treba da poštujemo sebe, da držimo do sebe. Šta ima stalno da se šlihtamo nekome. Ako treba sve će da budu bez tablica. Ili da piše 1, 2, 3, 4. Baš da ih mučimo! A ne mi stalno povijene glave. Čekaj, bre, ja držim do sebe. Bolji si? Nema problema, pružim ruku, čestitam. Ali prvo da vidim da l' si bolji. Protiv Bajerna nas neće, neće, neće, pa damo gol onako kako damo. Onda ga primimo kako ga primimo. Krene Nemce i ispada da smo se mi branili kod kuće. Muka. Tamo napad, ovamo napad. Na poluvreme odemo s velikom tenzijom. Ja probijam, dajem Darku, on ne uđe u nju. Ne mogu puškom da ga tražim, preko igrača. Mora da ušprinta u prostor... Jednom, drugi put, treći put – on ne ulazi, neće da ukliza. A ja samo tu mogu da je protnem. Posle toga tri ili četiri puta šutiram iz mrtvog ugla. Sve pogađam spoljnu mrežu. Neće i neće. Ona jedna udara u stativu, pa ni kod mene ni kod Efenberga. Sreća...

Cimer Miha, veštačka tenzija i jedina ozbiljna frka: Ili ti ili ja!    

Cimeri: Siniša Mihajlović i Dragiša Binić (©MN Press)

Miha je drhtao od Ljupka. Drhtao. Ali bukvalno. Tih, miran, dete iz Borova Sela. Ja ga uzmem za cimera, kraj mene je odrastao. Pobednik, pozitivan. Da l' su u pitanju izlasci, devojke, oružje... I jedan dan frka, dolaze svi pre treninga – Cvele, Džaja, Voja Kis... Ceo staf. Prave veštačku frku... Džaja s one njegove dokolenice... Pričaju oni nama dva sata kako žaba jede kravu. Kaže, magla, nije sleteo avion, nema ovoga, onoga... Kakva magla?! Ima da izgorimo ovde od sunca! Lažu nas... A pre toga mi tražimo 40.000 premije, oni nude 20.000. Mi – 40.000 ili ne igramo protiv Bajerna! Je l' tako? Tako. Ili 40.000 ili ne treniramo. Odu oni pa se vrate. I onda kreće priča... Jer pazi, uvek imaš neke dojave špijuna, neko nešto kaže za ovoga, onoga. I Ljupko kreće da diže tenziju: „Šta ti misliš, Mihajloviću?! ʼOćeš pištolj, treba ti pištolj?!” A ja mu dao neki pištolj... Pa onda udari na Prosinečkog. Uhvatio ga Voja Kis u kolima s nekom ribom, špijuniro ga valjda... I sve tako „bije” po ovima okolo. Mene preskače, ne sme ništa da mi kaže. Juga sedi pored, ruke ispod dupeta, njemu 'ladno...

Zaslužili smo šestu Zvezdinu zvezdu, ko hoće da bude pojedinac, nek igra tenis

Meni posle nekog vremena preko glave, javim se: „Sve to što vi pričate, to je sviranje k..cu! Daj, bre, da idemo da treniramo, dosta više priče!” Zategnem ga dobro... Svi ćute. I onda Ljupko drekne: „Ti ili ja!” Tu ispred svih igrača... To je valjda bila jedina ozbiljna frka. Al ja mu odgovorim: „Ti možeš da ideš gde 'oćeš, ja ne idem nigde.” Odu oni, pola sata prođe, kad – zovu me. Ma kakvi. Sve što imate kažite, samo ovamo dođite, ispred svih. Ispegla se to, kao da ništa nije bilo, završio Cvele... Opet svi ćute. Niko ne pita za pare. Čekaj, je l' 20.000 ili 40.000 maraka? Opet se javim: „Ja imam nešto da kažem...” I krenem: „Slušaj ovako, žao mi je što prekosutra sa ovim ovde izdajnicima treba da idem u boj...” Ja sad namerno pravim frku. Znam da se Džaja prima. I on, normalno, odma skače: „Imate 40.000!” E, rekô, tu si. Znao sam da samo malo treba. Ali to je moglo jer smo bili složni, svi drugovi. Nisu mogli da nas podele.

Piksi & Robi, Ljupkov dobar osećaj, ono nekad i ovo sad

Mi prolazimo Bajerna, oni prolaze Spartaka. I zove Piksi, treba da igra protiv nas finale. Iz njegove priče tada meni se činilo da bi više voleo da ne igra. Možda, možda, tako mi se učinilo... I strašnu su tu oni grešku napravili. Bolje za njega, bolje za nas, stoji. Zamisli da ti Piksi da gol... Jer najlakše igraš protiv ljudi koje poznaješ. Posle je ušao. Ono dva puta kad je zalomio pomoćne sudije „zamenile mesta”. Strašno... Penal – korektno od njega, ne hvata se. I pametna odluka. Ja, recimo, isto ne bih šutirao.

Robi? Svako veče zajedno – on, Miha, Maza, ja... Nas sedam-osam, ne razdvajamo se. Neko da izađe u grad odvojeno – nema šanse. Osim ako je izlazak sa devojkom. Čak i tad smo znali da idemo svi zajedno. A Robi... Pazi ovako, ja se nameštam polulevo ili poludesno, on na centru. Spremam se da krenem u sprint. On me vidi da sam krenuo, pa zalomi. I tako ja krećem šest, sedam puta. Ja zalet, on zalomi. Na poluvremenu – davim ga! Hvatam ga za gušu. Još jednom to uradi ću te ubijem! Ali uveče zajedno u grad. Sve u redu. Ovi danas ne govore, podvaljuju jedni drugima koske. Pobedio-izgubio, nema veze. On igra na splavu. Nas je bilo sramota, krijemo se, jedva čekamo drugu utakmicu posle poraza, da se operemo. Ono što smo mi zvali kurva, oni zovu starleta. Nekad si se krio da budeš s takvom osobom, oni se slikaju. Vode novinare sa sobom. Pa kakvi su to mozgovi, ko ih to uči... To je suština. Nama je taj uspeh, pored kvaliteta, donelo to drugarstvo.

Bila je jedna sveska i u njoj sve zapisano... Bio je zapisan i taj Amoros

Ljupko? Ma mogô si ti da budeš trener, nema veze. Ali Ljupko je dobro sve to osetio. Da je sve tu pozitivno, da samo malo ponekad treba da zategne. On nas nije mogao da otera sa treninga. Gađamo prečku u piće, zezamo se... Dešavalo se da se tuširamo pre treninga na stadionu. On nas gleda... Mi došli pravo iz diskoteke, tuš da se razbudiš. Misli Ljupko nema ništa od nas danas, a mi izginemo na treningu. On je sa nama skoro svako veče, na piću, u gradu... Ali sutra na terenu – komandant. Kako je sve to moglo? Svi smo mi imali neko lepo kućno vaspitanje. Tad je još bila zdrava porodica i kuća. Pa smo svi to poneli od svoje kuće, a karijere nam imale prirodan razvoj. U Napretku se znalo – nosim torbu i kopačke starijem. I onda kad smo došli gde smo došli, znao se red. Pravljena je ta naša generacija nekoliko godina. Krpljeno je tu, dodavano...

Grashopers kao opomena i putokaz

Nismo ušli kako treba, bili smo opušteni. I njih krene. Daju nam taj gol, pa onda imaju prečku... To nam je bilo za nauk. Odigram ja dobro tu utakmicu, ali nikog drugog da krene. Muka, velika muka. Dao sam gol za 1:1 i to je prvi i jedini put da Darko meni namesti. Posle vršimo strašan pritisak, al ne ide. Frka, ispadamo. Ljupko leti kao trener, ja kao najstariji igrač... Znaš kako je, onda smo se svi malo uozbiljili. Zato smo ih onako masakrirali u Cirihu. Ali ključna je bila ta prva utakmica. Nikad više nije moglo da nam desi nešto tako. Razapinjali su nas sedam dana po novinama. Onaj Ćućuz... Rasulo, svašta se pisalo. Posle je došlo sve na svoje.

Evo kume, poklon za svadbu! A gostima poispadale kašike i viljuške

Pehar u rukama posle 25 godina (©MN Press)

Od početka do kraja, sve rezultate sam pogodio, znate to? Posle Grashopersa mene Džaja zove i pita šta mislim. Ja mu kažem tačan rezultat. Ide treća, on opet pita. Opet mu kažem tačno. I tako redom do finala. Zove on opet: „Ajde gore do mene. Šta misliš za finale?” Kažem mu ovako: „Kazaću ti, ali pod jednim uslovom.” Njemu frka, misli sad ću pare da mu tražim. Ma jok. Kažem ti tačan rezultat. Ako pogodim – pehar kod mene sedam dana. Ma nosi ga kolʼko ʼoćeš, nema problema! Pristane on. I ja mu kažem: dobijamo na penale. Završava se sve, ulazimo u Beograd...

Ali ne, u stvari, prvo ja hteo da bacim pehar publici, tamo u Bariju. To možda niste videli... Da ga bacim na tribine, nego šta! Pa i ti navijači su to čekali isto kao mi. Neka se i oni raduju, neka ga pipnu. Već sam ja krenuo da ga bacim, kad ga Robi uhvati tamo s druge strane. Bacio bih ga sigurno, nego šta...

Dres iz finala još nisam oprao, ima i nekih tragova krvi na njemu...

Pa kako sam ga posle dao Šuci i ovima kad smo se vratili. Sedam dana je bio kod mene. Gde sve nije bio... Prvo kod kuma partizanovca na svadbi, u Nišu. Hotel Nais. A igra se utakmica, čini mi se Radnički – Želja. U hotelu svadba i igrači u karantinu. I ja kako unosim pehar u salu svatovima poispadale viljuške i kašike. Stavljam ga ispred mladoženje: „Evo, kume, poklon za ženidbu!” Nikom nije jasno šta se dešava. Juče ga svi gledali na televiziji, a sad je ispred njih.

Slušaj dalje... Krećemo mi oko četiri ujutru za Beograd. Posle Niša, kod Ražnja, ono brdo, kako se zvaše... Nije važno. Uglavnom, nekog drugara smo pretekli i on vidi pehar. Stajemo, 'oće da se slika. Noć, alʼ cirkuliše saobraćaj, Turci, letnji period... Vadimo pehar, stavljamo na put, da se slika. I sad kako ko prođe, vidi, stane. Napravimo kolonu od Pojata do Ražnja! U dve-tri trake sve stoji. Ljudi samo prilaze. Ostavljaju kola i dolaze da se slikaju. Vide i ovi sa druge strane, preskaču ogradu... Kolona i sa druge strane. Sve blokirano. Auto-put blokiran! Slikanje traje do šest-sedam ujutru, ej. Dolazi i policija: „Šta, bre, radite to?!” Jedva smo mi stigli do Beograda. I posle sam ga nosio po selima, po zgradama, po diskotekama, po kafanama. Ma svukuda.

I na kraju, znaš šta mi se desilo? Sedmi dan mi ga ukrade Voja Kis iz gepeka dok smo bili na Crnim panterima. Jutro bilo, teralo se po celu noć. Ekipe se menjaju, mi se ne menjamo. Cigani spremaju čorbu ujutru i idemo dalje. A Cvele pre toga zove i kaže: „Samo nemoj da ga izbušite, kad te molim!” Neće da ga izbušimo, kažem. Kad sam ga vratio, evo ovako je bio kriv, nije mogô da stoji. Ceo od srebra, 600.000 košta... A što sam ja sve to radio: pa daj ga i onom tamo jadniku iz nekog sela, voli i on to da vidi. Možda je njemu važnije nego meni. Hteo sam da svi imaju priliku da ga osete. Ne znam ko se sve nije slikao... Uđem u Nanu, tamo Knele, Giška i ekipa. Stavim ga na sto. To se pije, čašćava, veseli... Pa kad sam ga nosio do onih velikih zgrada, „kapije” Beograda beše... Tamo sam imao jednog druga, ʼoće deca da se slikaju. Tri zgrade izašle, 5.000 ljudi. Odneli mi ga gore, ne mogu da ga nađem. Šeta po soliteru... Ma svašta je bilo.

Kofer para za „ušatog” – istina ili laž?

Ta priča počela je kad je sve već bilo završeno. Pre toga te priče o ponuđenim parama nije bilo. Ja i dalje ne verujem u nju. Gde, kako? Koji to jezik priča Dika? Ko mu je nudio, kako su ga našli? Kako kad smo stalno bili zajedno? Znamo šta je ko je jeo svaki dan. Pitao sam ga ja za to. On meni sve nešto izbegava da kaže. To kad se desi ili nikad ne progovoriš ili odmaʼ sve izneseš. Ovo sad... Ko će da veruje?! 

Samo da ti čestitam, ulepšao si mi mladost – ima li šta lepše i veće?

Ćuška od Miljana (©MN Press)

Nesvesni smo mi tog uspeha bili. Čini mi se da tek dolaskom u Beograd shvatamo šta smo uradili. Mene su odmah nakon utakmice odveli na testiranje. Mislili su da sam dopingovan koliko sam trčao gore-dole. Dva sata ja tu gubim dok ovi moji slave. Ne mogu da mokrim. Dali mi dva piva, ja se napio. Nema šanse. Dok sam stigao slavlje već teče. Ali još nismo svesni. Tek u Beogradu... Na aerodromu 20.000 ljudi, špalir od Surčina do Beograda. I s jedne i s druge strane svaki metar popunjen. I tako do stadiona. Izlazimo iz tunela s peharom, reflektori ugašeni... Polako se pale i vidiš – pun stadion. Kao da igramo protiv Bajerna. Tad sam shvatio šta smo mi u stvari napravili. Tu noge više klecaju nego da je utakmica. Knin, Benkovac, Vranje, Skoplje, Kragujevac, Subotica, Leskovac, Novi Sad... Ljudi iz svih krajeva Jugoslavije došli. I danas nema veće satisfakcije nego kad mi u bilo kom od tih krajeva priđu ljudi malo mlađi od mene, pruže ruku i kažu: „Samo da ti čestitam, ulepšao si mi mladost.” Ima li veće pohvale od toga?

Povreda 1991, sankcije 1992, ali prvak Evrope i sveta - to ne može niko da mi uzme

Trebalo je da šutiram posle Darka, molio sam se Bogu i mislio u sebi – samo završi, molim te

A šta je danas satisfakcija? Nama je bila da napravimo rezultat, da ostanemo u istoriji, da koliko-toliko lepo živimo od fudbala. Pa posle u inostranstvu i da nešto zaradimo. Sad se mnogo toga poremetilo. Vidite i sami da nije sve u novcu. Koliko godišnje ulaže Pari Sen Žermen i ne može da dođe do titule prvaka Evrope... Mi one godine igramo polufinale za 40.000 maraka po čoveku. A znate koliko imaju igrači Bajerna? Strašno. Finale – mi igramo za 80.000 maraka. A koliko imaju ovi iz Marselja? Pola miliona dolara! I nije novac pobedio. Ne možemo stalno da se vadimo na te stvari. Bitna je jaka liga. Uzmi Bajerna, Reala ili Barselonu, stavi ih da igraju nekoliko godina u našoj Superligi – oni više nikog ne dobiju u Evropi. Mi smo morali da dobijemo u Tuzli, Mostaru, Zagrebu, Splitu... Tamo je bivalo teže nego protiv nekih ekipa u Kupu šampiona. E to ti donosi rezultat. I najvažnija stvar – svi igrači iz iste zemlje. Belodedić je isto naš. Ajde ti sad kaži koji evropski tim je tako sastavljen. Nema tu onakvog radovanja kao što je bilo naše kad se nešto veliko napravi.

Meni je samo žao što se tako brzo raspalo. Moj je predlog bio da nam pojačaju to što smo imali, da dovedemo još nekoliko mladih igrača i bar još dve godine da budemo prvaci. Nego nas uništio rat. Onaj embargo i sve. Nikome nije jasno kako smo svi mi ostali normalni. A svako od nas je imao neku svoju žicu...

Godišnjice

Zvezda mnogo greši. Svake godine treba da se obeleži taj dan tako što ćemo da se okupimo. Svi. Pa niko od nas ne traži pare. Svake godine da bude pun stadion. I fenomenalno. Ali očigledno da je u ovoj zemlji teže čuvati neki uspeh nego doći do njega. Je l' osećate vi to? Svi bi da ti us..u taj neki rezultat... Pazi, bre, to treba da bude politika kluba... Ranije, ja dođem u situaciju da stojim sa načelnikom SUP-a u Beogradu i sa još jednim, pričamo, nailazi Šekularac... Sve se događa ispred ulaza u ložu. I dva konja nabildovana koja su stavili ispred ne daju Šekiju da uđe. Vidim ja to... E sad idem ja, da vidim da l' mene neće da puste. A ovaj načelnik i taj iz bezbednosne agencije znaju šta ću da napravim. Kažu oni meni na ulazu u ložu – ne može. Ja za gušu. Tu je i jedan policajac. I njega za gušu! Napravim napad na službeno lice. Mamicu ti j..em ti mene na moj stadion nećeš da pustiš?! Gde to sme da se desi?! Kako to može da se desi da legendu jednu kao što je Šeki ne pustiš na stadion?! Ne interesuje me ko si i šta si. Pa moraš tu da staviš nekoga ko zna... Ne znaju? Slike stavi! Tu sedi taj i taj.

Molili smo boga da Piksi ne počne...

Ne, nego dolaze razni u šortsevima i bermudama. U majicama bilderkama. Da pokažu na koliko su mesta ranjeni. Šta čini jedan klub? Čine ga rukovodstvo, sportski deo (struka) i mi igrači. Nema Cveleta i Džaje? Nema ni nas. A uz Cveleta tu su razni ljudi iz jakih firmi, ljudi od uticaja koji ti obezbede sve uslove. Zamisli sad, ideš na utakmicu, na put, i pored tebe sednu neki indijanci, neki nebitni... Kako ja igram tu utakmicu? A kad su pored tebe ljudi od uticaja onda je to druga priča. Drugi nivo. A ne da ideš s navijačima na gostovanje. To nikad nije bilo. S nama igračima u avion samo staf, neki ljudi iz bezbednosnih agencija i to je to. Navijači u drugi avion, drugi hotel. Nema na kafu, pa šta misliš, kako ovo, kako ono. Da ti razvodnjava glavu bez veze. I u tome je bila naša vrednost, težina te naše ekipe.

Pišu: Predrag DUČIĆ i Dejan STANKOVIĆ