Aj' sad Darko, nemoj da promašiš u bestraga, svi te gledaju...

Crvena zvezda je šampion Evrope! Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona! Najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala! Darko, Darko, Darko...

Kažu da nije dobro tekstove počinjati tuđim citatima. Ali ono što je Milojko Pantić izgovorio tog 29. maja 1991. godine uklesano je u kolektivno biće ovog naroda. Čak i oni kojima crveno-bele boje nisu najmilije, znaju koliko vrede gornje rečenice. Jer to jeste bio ne samo najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala, to je verovatno bio najveći uspeh jugoslovenskog sporta. Dok se to još moglo, dok novac nije kupio fudbal. Crvena zvezda šampion Evrope. Pre tačno 30 godina. I zanavek.

(2,00) Mančester siti (3,30) Čelsi (4,00)

Baš da se ne bi zaboravilo, jer ne sme se zaboraviti. Ovo su priče o epskom podvigu. O najvećem timu stare Jugoslavije. O Crvenoj zvezdi. O duhu jednog vremena. Iz usta samih aktera...

DARKO PANČEV

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...

Doručak, šetnja, posle ručka isto malo šetnja. I čekaš utakmicu. Oni su bili ubeđeni da će da nas pobede. Bili su strašno popizdeli što nisu dobili utakmicu. S pravom su verovali u sebe, jer su bili dobar tim, ali nije lako Balkanca da zajebeš. E oni to nisu znali. Bina i ja, koji smo bili napred, bili smo odsečeni od vezne linije. Nije bilo uobičajeno da Zvezda pravi toliko malo akcija. Ja sam bio u neke dve-tri polusituacije. Jedanput mi je Boli ušao iza leđa – u današnjem fudbalu bi za to dobio crveni karton – pa je Robi iz slobodnjaka zamalo dao gol. Pored same stative je šutirao. Još jedanput sam pobegao, a pobegao je i Bina ono kada je pogodio spoljnu mrežu. Nismo imali mnogo situacija da im ugrozimo gol, stvarno je teško bilo. Previše smo bili opterećeni time da donesemo pehar. Nije sporno da su oni imali malo veću inicijativu, ali imali su dve dobre šanse. Objektivno. Prvo Papen kada je neko od naših promašio, Mare ili Šaban, pa je primio loptu sa strane i šutnuo pored gola. I najbolja šansa posle centaršuta, Vodl, ono glavom. Sreća pa ne zna da igra glavom, a Englez, pazi... Znači nije da su oni imali nešto mnogo šansi. Da su bili toliko bolji, napravili bi više prilika za gol.

Penali...

Znao se redosled. Ja sam i u prvenstvu stalno pucao poslednji. Razlika je bila samo u tome što je Dejo bio izašao, pa se Bina ubacio umesto njega. U prvenstvenim utakmicama on nije šutirao. Bina ima tu sportsku drskost, hrabrost i, normalno, odlično je šutnuo. U 90 minuta nismo razmišljali o penalima, ali kada se došlo do produžetaka rekli smo: „Hajde kada smo došli do ovde da isteramo do kraja i ostanemo obazrivi.”

Pred penale smo stajali na centru Šaban, Piksi i ja. Ima to na snimku, pričamo nešto. Verovatno smo se zezali i govorili: „Eto šta ti je život, do juče si bio sa nama, a sada igramo protiv tebe za prvaka Evrope, u bestraga”.

Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju

Oko tebe maslinjaci, a spremaš se za finale; snimak ne gledam, mnogo dosadna utakmica

Piksi nam je rekao da neće da puca. Nije ga stavio da igra, pa neće on sad da se gura nešto da odlučuje.

Četvrti penal je dao Miha. Vodimo sa 4:2, šutira Mozer i ja tada počinjem da razmišljam. Rekô, daj promaši ga, idi u bestraga. Ko će sad da se trese u pizdu materinu (smeh). Ali dâ ga. Dobar je štoper bio, iako je bio visok znao je da igra, jak fizički.

I aj’ sad, Darko, spremi se, moraš, šta ćeš. Dok sam išao po loptu, tih 20 metara sam razmišljao: „Ajde sad, nemoj da promašiš u bestraga, svi te gledaju. O Bože, nemoj sad, budi miran i daj ga.”

Odlučujući penal

Kad sam uzeo loptu, to je profesionalna deformacija... Ne razmišljaš više „hoću-neću, o bože, navijači…” Samo gledaš loptu. Inače, promašio sam u karijeri tri-četiri penala, a dao sam dvadesetak-tridesetak, ne znam tačno. Nikada nisam pucao penal pre vremena, da znam unapred gde ću šutirati ili da puknem jako, punom, pa gde uđe. Uvek sam gledao golmana.

Olmeta se kretao pre vremena kada je Robi šutirao, Miletu je bio blizu, procenio je stranu, Miha ima jak šut, pa nije imao vremena ni da trepne, Bini je isto krenuo ranije, a kod mene je stajao do zadnjeg trenutka. Ja trčim polako, gledam – ne mrda. Kad se slomio, e onda sam ja šutirao. To znam iz iskustva, kad golman krene na jednu stranu – samo malo, ne mora da se baca – ne može da stane. Ne može da se vrati, džaba mu čak i da krene, ne može da stigne. Zato lopta izgleda da prolazi na metar-metar i po pored njega. Negde na sredini između njega i stative, ali ne može da se vrati. E zato sam ga čekao.

Neki od nas iz Barija bili bi 10 puta bolji igrači u ovom modernom fudbalu

Sekuritatea, pasoš, pa jagnjeća brigada... Naljutio sam se na sistem

Čak i da ne krene golman, ti onda šutiraš u jednu stranu i ako je dobar šut, ne može da stigne. Tako Miha. On je dečko imao fenomenalan šut. Što manje stopalo, to jači šut, a on je nosio kopačke 38–39.

Ima jedna anegdota, to su igrači pričali, kaže – znate kome Darko nije dao gol u prvenstvu Jugoslavije od 1983, kad je počeo, do 1992? Samo onome koji nije branio’.

Bela pena oko usta Bazila Bolija

Marselj je tih godina bio na nivou Sakijevog Milana. Strašan tim su bili. Malo su nas pritisli, a pretpostavljam i da su nešto uzimali. Primetio sam čudno ponašanje kod Bolija u jednom periodu, mislim da mu je bela pena izlazila iz usta posle sprinta, majku mu... Ozbiljno! Bili su oni skloni tome, to nam je i Piksi pričao. Bio je cimer sa Papenom, pa nam je pričao da su ponekad uzimali neke male tablete. Mi to nikad, stvarno! U Jugoslaviji ne znam koja je ekipa možda to radila ponekad, ja za Zvezdu pričam – nikad.

Mi smo uzimali vitaminske tablete legendarnog doktora Nešovića, davao nam je i pahuljice glukoze, šećera, na poluvremenu. Samo smo to uzimali, ništa drugo. Kakvi bre... Tako da… bili su oni nafurani maksimalno. Dobro smo izdržali i pametno odigrali. Nije to bila Zvezda koju smo navikli da gledamo, ali znaš šta, zamisli da smo igrali dobro, a da smo izgubili.

Karantin

Mislim da su napravili grešku što su nas odveli nedelju dana tamo. Nedelju dana da ti pričaš nekome u karantinu „jao, finale”... Pa znamo mi da je finale, jebote, šta nam pričaš. Ko da mi ne znamo da je to san svakog igrača.

Zaslužili smo šestu Zvezdinu zvezdu, ko hoće da bude pojedinac, nek igra tenis

Kažem ti tačan rezultat finala, al pehar je moj sedam dana... I onda je krenula ludnica

Telefoni isključeni, oni statični, gašenje televizora u 12 i šta sad, da legnem u 12? Pa čoveče, nije ovo vojska, ne mogu da legnem ako mi se ne spava. Sad s ovim telefonima ugasi mi televizor kad hoćeš, legneš i gledaš na telefonu šta hoćeš…

Bili smo non-stop u karantinima. U Kupu Jugoslavije tri godine zaredom stignemo do finala, u prvenstvu moraš da budeš ozbiljan da bi bio prvi i u evropskim kupovima... Navikli smo mi bili na te karantine i uopšte nije bilo potrebe da nas vode na nedelju dana. Mi smo bili generacija koja je ozbiljna, mislim da nas je to samo previše opteretilo i stvorilo nam okove.

Imao si Robija i Deju koji su fantazeri, fantastični tehničari, a nisu mogli da naprave jednu akciju. Bez obzira što je Marselj igrao dobro.

Tih nedelju dana bili smo potpuno izolovani. Bili smo u tom gradiću pored Barija i niko nije smeo da nam dolazi. Dobijali smo informacije od ljudi iz stručnog štaba koji su išli da prošetaju. I treninzi su bili zatvoreni za javnost.

Detalj sa finala

Džaja grdio Mileta, svađa oko koka-kole

Nije bilo incidenata u karantinu. Mislim da je jedanput samo Džaja izgrdio Mileta, valjda oko televizora nešto. Ali mogu da ih razumem zašto su bili napeti. I Džaja i Cvele… I oni su hteli pehar kao i mi.

Dešavalo se da bude nervoze, ali nije to ostavljalo nekih tragova. Dejo i Mile su odjednom skočili nešto, bio sam tu. Samo je odjednom nešto nastalo! Tap-tap-tap, a zašto su se posvađali i dan-danas ne znam. Zbog koka-kole? Pa Dejo je mnogo voleo koka-kolu (smeh). Stalno ga je doktor Nešović grdio zbog toga i govorio mu: „Dosta bre, Crnogorac, s tom koka-kolom’. Moguće da je zbog toga. Sve je to trajalo tri sekunde, brzo se zaboravljalo…

Sastanci kao na Kembridžu

Previše su nas opteretili. Nedelju dana imaš sastanke kô da si na predavanjima na Kembridžu. Mi smo bili kreativna ekipa, napadačka, koja stalno stvara šanse i daje golove. I sad odjednom ‘pam-pam-pam’ u glavu celo vreme, u pičku materinu.

Bila je jedna sveska i u njoj sve zapisano... Bio je zapisan i taj Amoros

Dres iz finala još nisam oprao, ima i nekih tragova krvi na njemu...

Povreda 1991, sankcije 1992, ali prvak Evrope i sveta - to ne može niko da mi uzme

Ljupko je rekao da budemo pažljivi, bili smo svi svesni da su dobra ekipa. U takvim utakmicama kad neko da gol, ovaj drugi teško može da preokrene. Obično u finalima Kupa šampiona i Lige šampiona onaj ko povede taj i pobedi. Retkost je ono kao Liverpul – Milan u Turskoj. To je jednom u 30 finala…

Tako da nam je to je bila taktika. Nije se Ljupko previše sekirao za Papena. Znao je da Ilija, kad ga uzme, on se neće naigrati. Nema šanse… Sve je bilo zatvoreno u smislu da se pazi na njih, pa ako mi nešto iskombinujemo napred… Ali teško je išlo.

Kad uđeš u utakmicu tako da se prvo braniš, a posle probaš da napadneš, to te samo degradira na neki način.

Tvrda je bila utakmica, generalno slabo finale, ali ni prvo ni poslednje takvo.

Doček

Bila je muzika u Bariju, pa u Beogradu neviđen doček. Poslednji put je tako kroz Beograd prolazio ja mislim Josip Broz Tito. Prazne ulice, policija, narod stoji sa strane, pa onda na stadion, navijači… Bilo je fantastično.

Posle smo imali za nas neku manju proslavu, mislim da je bila u diskoteci Taš.

Prođe vreme u bestraga

Kad mi neko kaže da je prošlo 30 godina prosto ne verujem. Ćerka mi ima već 21 godinu, ima dečka, pa će sutra da se uda možda, dobijem unuke već. Prođe vreme u bestraga (smeh). Brzo je prošlo, sećanja su još sveža bez obzira što je prošlo toliko vremena.

Sve ovo što se dešava u današnjem fudbala samo nam daje za pravo da budemo još ponosniji na taj trofej. Danas je prosto nemoguće to ponoviti. Ja bih voleo, ali je nemoguće. Drago mi je da smo mi to uspeli i ostavili istorijski momenat za mlađe generacije koje dolaze. Neka se svi klinci koji navijaju za Zvezdu hvale da je i njihov klub osvojio nešto ozbiljno. Napravljeno je nešto što će uvek imati težinu i to je super stvar.

Nijednom ponovo u Bariju

Nisam bio opet u Bariju posle finala. Čak ni ono kada sam bio u Interu, pošto je Bari igrao u drugoj ili trećoj ligi, pojma nemam, pa se nije pogodilo.

Najdoski uzme “pilu” i seče drva

U isto vreme smo potpisali, ali sam ja bio godinu dana u vojsci, a Ilija igrao. Izađem iz vojske, krenu pripreme, ja vidim niko neće sa Ilijom u sobu. Dvojica-trojica su bili cimeri sa njim, ali su ga otkačili posle. Ja se pitam šta je, kad vidim... On ti posle 12 uzme jednu pilu, pošto je iz Kruševa – tamo ti ima puno drva – pa počne da seče drva Iko i ne mogu da spavaju ljudi do ujutru (smeh). Ali meni nije to smetalo, pa sam izdržao tri godine sa njim, nije bilo problema.

Darko i Ika, cimeri

Dragiša Binić

Bina ima neki svoj pogled na život. Druži se sa ovima, druži se sa onima i tako dalje, ali u Zvezdi je u toj ekipi bio ok. Ja ne pamtim da je napravio jedan problem. Osim eto, možda ono protiv Hajduka, ali posle je pričao da je i njemu bilo krivo. Valjda se ovaj tu slučajno našao, pa nije ni video ko je.

Ekipa je bila takva da nije dozvoljavala da neko odskače ili preteruje. Sama te ekipa skrati. Tako da mislim da je on to osetio i jednostavno se adaptirao na kolektiv i sredinu. Mnogo dobra generacija smo bili. Ti možeš da imaš deset izvanrednih igrača, ali ako nije dobra atmosfera među njima, teško će moći da urade nešto.

Bilo je trenutaka da neko ispolji veću nervozu od ostalih, ali to je sve kratkog daha.

Vojska

Kada sam prešao u Inter pričam sa Šalimovim o Jugoslaviji i Rusiji, pa mu kažem da smo Dejo i ja godinu dana bili u vojsci. On me pita: „Vi Jugosloveni ste i sportisti išli u vojsku?” Pazi, on Rus gde su po četiri-pet godina išli u vojsku pita to. Kaže u Rusiji profesionalni sportisti nisu išli u vojsku zbog karijera. Baš me iznenadio Igor.

Kad smo igrali protiv Milana bio sam u Nišu u kasarni, verovatno neki partizanovac pukovnik bio glavni i nije hteo da me pusti. Bez veze, bio sam normalan vojnik, primeran. Nisam bežao, pravio probleme, voleli su me oni koji su bili sa mnom u četi. Dejana su pustili u Skoplju, a mene nisu u Nišu.

Penal-bod

Sa proslave 10 godina od Barija

Ja bih danas vratio to pravilo. Iskreno. Štiti te od dogovaranja, jer ne moraju da nameštaju za pobedu. Može i nerešeno, ja bod – ti bod. Ovako, ko izgubi ne dobija ništa. Samo ko pobedi na penale dobija bod. To je fenomenalno pravilo, svaka čast Miljanu na tome.

Drugo, zadržava publiku. Ostaje publika da vidi ko će da osvoji bod na penale.

U naše vreme je sigurno bilo dogovaranja, možda na 100 utakmica – jedna, ali nije bilo dogovaranje tip hajde da uzmemo pare, jer para kvari sve, kao što je pokvarila fudal, pa zamalo da useru motku sa ovom Superligom. U naše vreme nije to bilo zbog para, nego na prijateljskoj bazi, tebi treba bod – meni treba bod. A Miljan je uspeo i to da im uskrati.

Đuzepe Bergomi

Bergomi koji je ceo život bio u Interu, kapiten, 1981. igrao je protiv Zvezde. Sećam se, tada sam imao 16 godina, bilo je 1:1 u Milanu i revanš je sa 1:0 dobio Inter u Beogradu. I to na sreću neviđenu! Stative, lopta šeta po gol-liniji. Janković, što je bio vezni u Real Madridu, sećam se kao dan-danas udari glavom na prvoj stativi, lopta u prečku i ‘op’, šta gol-linijom, neće da uđe. Pun stadion je bio…

Molili smo boga da Piksi ne počne...

Trebalo je da šutiram posle Darka, molio sam se Bogu i mislio u sebi – samo završi, molim te

Profesorka kaže da je vranjanski melos najbolji, a Vujadin Boškov da sam ja najbolji

I Bergomi mi kaže: „Bio sam na mnogim stadionima, ali takvu atmosferu kao što je bila u Beogradu nisam nigde doživeo.” Sam mi kaže, nisam ga ja ništa pitao.

Da neću za Briž da navijam?

Kažu mi šta navijaš za Dinamo kad igra Evropu, ali šta me briga, ja navijam za sve naše klubove. Pa neću za Briž da navijam. Mi smo tako vaspitavani, u tom YU duhu i to je verovatno ostalo u nama.

Kažem klincima koji dolaze ovde u kafić i gledaju Liverpul – Sautempton, a ja gledam Sarajevo i Želju, kakav, bre, Liverpul. To je nešto što je ostalo u nama i ja uživam kad gledam sve te klubove, bez obzira što nije neki fudbal.

Zlatna kopačka

Sledeća godina

Žao mi je što su otišli neki igrači, odmah posle finala. Počeo je rat, bilo je nagoveštaja. Da toga nije bilo, verovatno bismo svi ostali, neki bi došli. Čoveče, pa mi smo sledeće godine bez šestorice standardnih igrača bili blizu finala. E sad, skloni ti Realu ili Barseloni šestoricu igrača. Da ih vidimo, malo. Mi nismo imali prave zamene, Vasilijević je došao umesto Marovića. On je odigrao OK, ali možda nije to taj nivo. Umesto Radinovića stigao je mali Nedeljković iz Rada. Nije to bio taj nivo. Došao je Bolić, nije mogao da zameni Robija. Bili su svi mlađi, bilo im je potrebno vreme... Da nije počeo taj rat, Zvezda bi zadržila ceo tim. I to sve što se dešavalo posle. Pa, brate, mi rasturimo Mančester Junajted na Old Trafordu. Otišao je Ferguson u penziju i dao intervju u kome kaže da mu je prvi trofej, onaj Superkupa, najdraži. Najdraži, jer je ta generacija Zvezde jedina koja ga podseća na onu Barselonu sa Inijestom, Ćavijem, Mesijem... Nisu mogli da ih dobiju. Pa nije nam Ferguson rođak da nas hvali. Dođe takva utakmica kada neće lopta u gol. Ja sam imao tri zicera. Sećam se kao danas: Dejo mi daje jednu loptu, malo sam je jače primio, prišao mi je Šmajhel, ali ja sam je šutnuo. Ide lopta u gol, gledam je, i onda Irving izlazi odnegde... Iamo sam i jedan centrašut, izvandredno sam skočio sa penala. Prošla je tik pored stative. Jako nam je bilo krivo, rasturali smo ih. Nisu nam dozvolili da igramo revanš u Beogradu, nisu hteli ni neutralni teren. Sve je pravila UEFA da ponovo ne dođemo do finala. Igrali smo sve van Beograda. Bio bi to poraz za celu UEFA. Na svakoj utakmici je neko dobio crveni karton, nije im prosto dozvoliti da igramo ponovo u završnici. Mi smo osakaćena generacija, niti smo produžili klupske uspehe, niti smo osvojili nešto sa reprezentacijom. Bili smo u punoj snazi. Imali smo po 25 godina, bili smo prva reprezentacija koja se plasirala na EP. Tu su još bili Boka, Robi, Zvone Boban. Oni su bili mlađi, ali nisu mogli da igraju standardno. Ozbiljan izbor i kvalitet. I ja sam čekao da Zlatko Vujović završi, bio je neprikosnoven kod svih selektora, mada je objektivno davao malo golova. Ja sam dao 17 golova za reprezentaciju.

Robi je kao umetnik znao da pretera, Ika tri puta bolji od Van Dajka

Robi je nekada voleo previše da dribla i solira. Toliko dribla da počne i nas da vara. Svi smo vikali na njega, bilo je u šali i teških reči da se ne izražavam sada. Ali on je imao neki mađioničarski duh. Uzme loptu i ne možeš tri minuta da mu je oduzmeš. I onda ne možeš ništa da im zameriš.

Ne potcenjujem nikoga, ali Van Dajk za koga je Liverpul dao 86.000.000 evra, ne bi igrao u mom Vardaru pored Janevskog i Najdoskog. Ilija je bio oštar i jak, ali nikoga nije namerno povredio. Telom je znao da raznosi. Dok je Mile bio suva elegancija, najbolji libero još od Bekenbauera. Ako Van Dajk vredi više od 80.000.000, oda je Najdoski na 200. Ali to je marketing, kao što je Bekam najviše zaradio. I zamisli da na isti kantar stavim Bekama i Piksija. Pa Dragan je trebalo da zaradi milijardu evra. Bekam je imao dobar centaršut i slobodnjak, ali takve smo imali u staroj Jugoslaviji.

Otišli smo u inostranstvo da zaradimo, i onda taj rat...

Niko nije razmišljao od nas da zaradi milione. Zadovljni bismo bili i sa manje. Našla bi Zvezda to, kao što je našla za Mihajlovića. Počela je da se okreće velika lova. Humel je platio milion dolara samo da nosimo tu opremu. Bilo bi love. Tu je publika, tri miliona maraka za jednu utakmicu u Evropi. Ali kada gledaš da se sve to rastura. Svako od nas je išao u inostranstvo bez emocija. Čisto da zaradiš. Sad su ovi mlađi drugačiji. Ja ih razumem, odu sa 20 godina da naprave karijeru. Ja sam ovde imao karijeru, bilo me je briga da li idem u Inter ili neki drugi klub. Kad igraš za Vardar ili Zvezdu, drugi je filing. Nema veze sa ovdašnjim fudbalom. Pa što je Maldini ostao u Milanu 15 godina. Dobar klub, dobro ga plaćaju. Ja bih to isto uradio. Šta, voleo sam Inter, pa sam otišao tamo, ili neki drugi klub? Znaš, ovde je bilo bolje.

Nisam jagnje koje sisa kod dve majke

Meni se desilo da me ne prime dobro u klubu, da su bezobrazni prema meni. Ja sam bio drčan, nisam bio tip koji će da igra levog beka ako mu to kaže trener. Ja ga odjebem... Ima tipova koji ćute da bi dobro prošli. Neću da mi se neko penje na glavu, nisam jagnje koje sisa na dve majke.

Dejo je imao sreću što ga je Berluskoni podržao. Imao je veliki problem sa Kapelom, hteo je po svaku cenu da ide. Išli smo zajedno na večere, bio je jako nezadovoljan. Kada odeš negde ti si stranac. Možeš da imaš para koliko hoćeš i da živiš kako hoćeš. Ti si stranac. To je realnost, osetili smo to Dejan i ja. Dejan može da ne trči, odmah će da krenu tekstovi. A, šta, Bađo trči? Ali je on njihov. Pa Toti nije mrdao, ni Del Pjero. Nisu se mrdali izvan šesnesterca. Nisu oni baš najsjajniji. Rekao sam tamo isto ovo italijanskim novinarima. Grdio sam ih, ali sam takav. Neću da ulepšavam stvarnost, ko vas jebe. Niste za hvaljenje.

Malo o potcenjinima - Diki i Maretu

Tek posle raspada Jugoslavije shvatili smo šta smo uradili. Još veći uspeh je da sledeće godine osvojiš titulu svetskog prvaka. Pokazala je Zvezda koliko je imala čvrste temelje. Ta osovina Mile, Ilija, Juga, Miha, Dejo i napred ja. Bili smo tanki kada je Dika otišao, Miloje se kasnije razvio u top golmana, ali mu je falilo malo iskustva. Primio je dva-tri gola sa distance. Počinjao je, trema, mlad si, nasleđuješ Diku. Inače, za mene je Dika bio vrlo potcenjen, i što se tiče reprezentacije. Temeljan, odličan golman. Isto tako i Mare (Marović prim. aut.). Sve do pojavljivanje Jarnija, koji je bio vrhunski bek.

Ilija je bio to što jeste. Mnogo nam je done na čvrstini. Tada se nije dobijao karton za svaki start. Ubije te štoper i nikome ništa. Šta su ovo danas uradili od fudbala? Meni se ne dopada. Igrači su osetili da su zaštićeni, pa su počeli da foliraju. Meni su cepali noge, ali nisam želeo da legnem. Nego čekam situaciju da mu... Da mu vratim!

Mene štoperi jurili u WC; i danas bih se nadavao golova

Danas je lepota biti napadač. Da igram u ovom fudbalu, gde se ne igra stirktno, ja bih uživao. Sa mnom su štoperi išli u WC, ili, hajde, sine majčin, pobegni Iliji. Ja sam imao fenomenalno otvaranje, to je prirodno, to su mi svi priznali. Znao sam da izbegnem ofsajd, nisam samo šprintao napred. Danas da igram, izlazio bih barem pet puta sam na golmana. Igra se bez čuvara.

Dobar klub i tim ne postoje bez gol igrača. Levandovski u Bajernu, Benzema u Realu, Barsa ne može da dâ gol od kada je otišao Suarez. Meni se sviđa Dijego Kosta, voli da se bije, niko ga ne voli. Smeta mi kada se potcenjuje Inzagi. Ko to priča, ja mu odgovorim: „Dečko, on na 200 utakmica daje 120 golova.” On nije dribler, krilo, on je špic. Ne može napadač i da centrira, i da daje gol, i da dribla. Kada sam bio u Vardaru tražio sam špica koji će da dâ 40 golova u sezoni. Nije morao da mrda, ali nek stigne do te brojke.

Grashopers nas je ubio u Beogradu i opametio...

Malo smo se udaljili od teme Barija, i svega što smo uradili. Bilo je i te kako kritičnih trenutaka. Baš ih je bilo. Najkritičniji trenutak je bio Keln. Bilo nam je mnogo krivo. Bili smo mnogo bolja ekipa, bez obzira što su imali Heslera, Litbarskog... Naivno smo izgubili, ja nisam igrao zbog žutih kartona. Da sam igrao, možda bih iskoristio neku šansu. Tu smo se razdrmali. Klub je dozvolio previše komunikacije u hotelu, ponašanje je bilo kao da smo na izletu. Nisam bio, ali su svi o tome pričali. Klub je tu shvatio šta ne sme više nikada da radi. I ta generacija, sa Piksijem i Miletom koji je dolazio od februara... On je igrao seljačke utakmice pod drugim prezimenom. Verujem da bismo došli do finala UEFA kupa. Bilo je trzavica, ali smo i dalje imali veru u sebe.

Protiv Kelna

Pokazali smo da vredimo u Cirihu. Pritisak je bio ogroman, iskreno, mi smo potcenili Grashopers u prvom meču. A oni su bili dobra ekipa. Tada je bilo pitanje koliko ćemo golova da damo Švajcarcima, sada se to promenilo. Ali tamo smo ih pregazili. Odlična ekipa, mnogo trče, sa Hicfildom na klupi. Nadigrali su nas u Beogradu, objektivno smo dobro prošli. Baš smo bili slabi. Tu je nastala frka, Ljupko u panici, može da dobije nogu ako izgubimo. Džaja i danas priča da mi je revanš u Cirihu jedna od najboljih utakmica u Zvezdi, dao sam gol, izborio dva penala.

Tada mi je Stošić dao onu čarobnu asistenciju. To je moj Vranjanac.

Zamislite koliko smo bili jaki kada Stošić nije imao mesto

Pogledajte samo koliko smo bili jaki kada Stošić nije imao mesto. Veliki trkač, majstor sa loptom. Bio je izvanredan. Zvezda je bila veliki tim. Živeli smo u takvom sistemu koji nije dozvoljavao da klub bude previše bogat.

Inficirao me tim iz 1979. godine, o Partizanu i Jurici Jerkoviću

Znam ceo tim iz 1979. godine, odrastao sam na njima. Govorim o Zvezdinom timu iz finala Kupa UEFA. Ta generacija me je inficirala, kao i Vardar. To mi je bila dečačka ljubav. Ali pored Vardara, voleo sam i Zvezdu. To je na kraju i odlučilo da 1988. godine odem na crveno-belu stranu Topčiderskog brda. Tražili su me svi iz velike četorke. Pričalo se sa Partizanom, ja to priznajem, ali daleko od toga da je bilo gotovo. Ništa nije gotovo dok se ne potpiše. Mene je i pokojni Jurica Jerković hteo da dovede u Hajduk. Pričali smo nekoliko puta. Oni su za Dinamo bili ekipa, ozbiljan klub. Sada se Dinamo forsira, posebno posle osamostaljenja, to je klasična državna priča. A Hajduk je uništen, iako su bili veći od Dinama.

Čujem se sa svima, baš sam se nedavno čuo sa Robijem i sa Mihom kada je imao problem. Ali je svako otišao na svoju stranu. Bitno je da kada se čuješ, da ti je drago što ste se čuli. Bili smo stvarno dobri prijatelji, mnogo uspomena. Sada ćemo da se podsetimo svega tokom ovog jubileja.

Pišu: Darjan NEDELJKOVIĆ i Jovan TERZIĆ