Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju

Ideja je rođena jedne večeri, znate već, tamo gde se najbolje ideje rađaju. Ima tome nekoliko meseci... Ide Bari, ide najveća od svih godišnjica srpskog sporta. Pa još tako grandiozna – ej, 30 Đurđevdana prođe. Šta ćemo, kud ćemo? Dajte ideje. Ima li išta što već nije ispričano, rečeno...

“Ljudi, da ne filozofiramo mi previše. Da probamo da dođemo do svih igrača... Svih što su igrali značajnu ulogu. Ima ih 12-13. I da bude njihova priča, poslednje veliko svedočanstvo o Bariju. Odemo do svakog, diktafon na sto i - pričaj”.

Predlagač/pokretač: Gligorić.

“Uh, uh... Dosta ambiciozno. A putovanja? A kovid, mere? Gde one beše Duško Radinović, u Švedskoj? Kako do njega? Juga u Beču, Stošić u Španiji. Belodedić”...

(2,00) Mančester siti (3,30) Čelsi (4,00)

Jeste, ambiciozno je, slažemo se svi. Al izazov. To niko nikad nije imao. Da probamo?

Lomi/odobrava glavni urednik: Stanković.

Dogovor? Dogovor! Radimo? Radimo! Svetla su već bila prigušena, za dlaku brži od fajronta. Druže, daj poslednju turu da se zalije ideja. Misija “Veličanstveni govore za vas (od Vardara pa do... Zagreba)” može da počne.

Realizacija: ekipa Mozzart Sporta.

I zaista, još onu noć pala je odluka da krenemo od Vardara. Drum pod noge i pravac Skoplje.

“Darko već ima ugovoreno snimanje reklame za MOZZART, ne bi trebalo da bude problema”, stiže obaveštenje iz “uprave” redakcije.

I dabome da ih nije bilo. Pritom, to su dva “bumbara” jednim udarcem. I Ilija Najdoski je dole.

Nekako je bilo logično da krenemo od junaka velikog finala. Pančev u čast našeg dolaska otvara baštu svog poznatog kafića “Devetka”. Sve ide kao po loju, dva sata priče, lepog druženja. Svega se Kobra seća. Pamti svaki detalj. Precizan i tačan. Sve kao dok je rešetao diljem Evrope u crveno-belom. Pamti, dakako, i taj poslednji penal...

“Aj sad Darko, spremi se, moraš, šta ćeš. Dok sam išao po loptu, tih 20 metara, razmišljao sam: Samo nemoj sad da promašiš u bestraga, svi te gledaju. Budi miran i daj ga”.

Aj' sad Darko, nemoj da promašiš u bestraga, svi te gledaju...

S Ikom beše nešto drukčije. Kao da se nećkao, pominjao obaveze što ih ima u Fudbalskom savezu Makedonije. Ali kad je čuo da smo mu došli na noge nije imao kud, kao svaki pristojan domaćin.

“Koliko je Darko pričao? Dva sata?! Sa mnom ćete mnogo kraće. Darko voli da priča i svega se seća, ja slabo”.

Sutradan još jedan neobavezan susret sa Pančevim. Interesuje se kako smo prošli kod Najdoskog...

“Pa vi bi trebalo orden da dobijete ako ste uspeli da otvorite Iku da priča”...

Skoplje – Podgorica via Beograd. Nije sve išlo tako glatko, razume se. Al Genije je prioritet. I svašta će kolege iz Crne Gore reći za Deja Savićevića. Da je škrt na rečima, da često ne želi da priča, da je mrzovoljan... Ali kad treba da se priseti slavnih Zvezdinih dana, kao jedan od najvećih zvezdaša na svetu, uvek “na izvolite”.

“Može u taj ponedeljak iza Uskrsa ako ćeš doć u Podgoricu. Nema problema. Ali što je ovo, ljudi moji, već su mi se tri ekipe iz Beograda najavile da dolaze sa kamerama”.

Oko tebe maslinjaci, a spremaš se za finale; snimak ne gledam, mnogo dosadna utakmica

Obećano – ispunjeno. Ponedeljak iza Uskrsa...

“Ja sam ti sad u Budvu, ali ću doć do večeras. Ima jedan kafić u Podgoricu, on ti je preko Morače, da znaš. Tu ću sedet”.

Kraj aprila Dejo je proveo na kongresu UEFA u Švajcarskoj. Verovatno bismo odložili razgovor o Bariju da u Evropi u tom trenutku nisu važila stroga kovid-pravila.

"Ja ti mnogo volim poć u Milano. Sednem tamo na onaj trg, uživam, gledam srećne ljude. I vole me tamo... No, sad nisu radili kafići. Pravo da ti kažem, ko će svako malo da trči na ručak u hotel. Odustao sam, pa sam se vratio u Podgoricu“.

Tokom razgovora telefon ne prestaje da mu zvrcka...

“Ponekad mislim da svi ljudi u region imaju moj broj. To je neverovatno”.

Neke poruke brisao je bez da ih pogleda. Dobro raspoložen, povremeno baca pogled na televizor. Ide polufinalni meč ABA lige, Budućnost – Mornar. Tek ponekad “izmakne” mu priča o sportu. Neizostavna tema – pandemija:

“A, ljudi, što je ovo, što ćemo da radimo s ovaj kovid? Hoće li više prestat. Meni se majka vakcinisala, ja nisam. Imam ti veliki nivo antitela. Dobro me prodrmalo. Moram da vidim šta ću sad pred turističku sezonu. Možda se i vakcinišem, da ne mislim“...

Prati Dejo pomno šta se zbiva i trenutno u Zvezdi...

"Vidim sve, pratim. Malo je teško da forsiraju klince, digli su lestvicu. Zato i naš Krstović slabije igra. Trebaju im rezultati. Onaj mali Katai mi se najviše sviđa. Pravi je vintaš, dobro vinta onu loptu, vinta ih sve... Napada direktno, ka ja nekad. Šteta što je imao onu pauzu, da je bio spreman, možda bi izbačili Milan. Oni su ti tada bili u krizu“.

Sekuritatea, pasoš, pa jagnjeća brigada... Naljutio sam se na sistem

Dve reči: Dejo, Genije. I tačka.

Plan je bio da se zaputimo i u Beč. Rampu spušta prokleti kovid.

“Jugu ćemo morati telefonom, nema nam druge”.

Ne beše lako doći do njegovog broja, no ispade da je jedan od četiri u decenijski starom imeniku bio pravi. Smeje se Juga na činjenicu da je kolegi “s druge strane žice” bilo tek sedam godina dok se on “kidao” sa Žermenom, Furnijeom, Vodlom...

“Ja sam u Zvezdi bio od 1983. Koje godine si ti rođen? '84? Pa ti se ni ne sećaš te utakmice", našalio se pre nego što je dobro "provozan" pitanjima detaljno pripremljenim za ovu priliku.

Na kraju razgovora molimo ga da nam pošalje selfi. Ideja je da ih sve “okupimo”, da vidite kako danas izgledaju...

“Važi, samo da se prvo obrijem, pa šaljem".

Daleko je Beč u pandemijsko doba, još dalje Švedska. Halo, Malme? Duška Radinovića život je najdalje odveo. Evropski i svetski šampion danas radi kao profesor u školi. Možda i zbog te daljine, čini se da je retko ko sa toliko emocija govorio o Bariju.

Zaslužili smo šestu Zvezdinu zvezdu, ko hoće da bude pojedinac, nek igra tenis

Objašnjavamo mu ideju sa slikama...

“Daj, molim te, pošalji mi te selfije, da ih vidim makar tako kad ne mogu uživo. Zbog korone ni kući nisam bio više od godinu dana”.

Šaljemo naravno...

“Hvala ti puno za ove slike, puno ti hvala”, uz palac gore, smajli… I ponos što je bio deo veličanstvenih.

Poslednji put “žicu peglamo” zbog Vlade Stošića. Na prvu loptu oduševio se, iskreno obradovao našem predlogu. Kazao da nema problema i da bi najbolje bilo da se nađemo u njegovom Vranju. Izjalovilo se. Ljupkov džoker dugo već živi u Španiji, Andaluzija – sunčani raj juga.

Kažem ti tačan rezultat finala, al pehar je moj sedam dana... I onda je krenula ludnica

Životne navike možda je promenio, selfi otkriva i nešto starije lice, ali od vranjanskog naglaska kao neizostavnog kolorita ljudi sa juga Srbije ne odstupa:

“Vi li ste razgovarali sa svi igrači? Jeste, a? Uuuu, to je lepo. Dal će Zvezda nešto da pravi? Baš šteta što je ovakva situacija. Veliki je ovo jubilej. Baš je bilo lepo za 25 godina“...

Idu dani, slažemo priče, pakujemo, al...

“Ljudi, vreme ističe, moramo da se ubrzamo. Da vidimo ko nam fali”?

Binić, Šabanadžović, Prosinečki. Kruševac, Sarajevo, Zagreb... Tu ne bi trebalo da bude problema.

“Miha”?

“Kontaktiran među prvima. Čekamo ga”.

Neki od nas iz Barija bili bi 10 puta bolji igrači u ovom modernom fudbalu

“Ja bi trebalo da budem u Beogradu iduće nedelje, pa se čujemo”, Bina očekivano prihvata, “na keca”. Al ono kad krene - slave, preslave, rođendani... Nema ga. Kad čovek voli da se proveseli. Mi ćemo ipak kod njega. S autoputa kod Pojata i shvatiš zašto mu se ne žuri u prestonicu. Lepota. Mir. Tišina. Šuma svuda okolo. Jedinstven podkopaonički krajolik. Kažu da je tamo izgradio pravi pravcati dvorac. Sve sa onim bajkovitim kulama.

Bila je jedna sveska i u njoj sve zapisano... Bio je zapisan i taj Amoros

Nismo ga videli. Predlog je bio da se nađemo u kafanici na kraju sela. To se ne odbija...

“Pitajte, ajde, šta vas zanima”?

E, to je bila priča. Njegova iskrenost do daske i naš smeh do suza.

Pakujemo se, ugovaramo čak i novi susret...

“Ovde ste dobrodošli kad 'oćete. Samo se javite. Znate sad kako nazad? Ajde, srećan put”.

Otpozdravljamo. Mora se dalje.

Molili smo boga da Piksi ne počne...

Nova destinacija – Sarajevo. Eto i malo sreće. Refik Šabanadžović često je u Atini, ponekad u Podgorici. Na naš prvi poziv stiže poruka:

“Iza nedelje sam u Sarajevu, javim se”.

Ponedeljak popodne...

“Kad god hoćete, naći ćemo se. Iskren da budem, malo su me pluća zezala, loš sam bio. Tačno sam se bio prepao. Ali evo, prošlo, hvala bogu. Sad tražite šta 'oćete. Sutra u 13? Nema problema”.

Centar grada, poznati kafić. Šaban tačan u minut. Nasmejan, bela košulja, “rejbanke”. Laf. Lafčina. Ko pre 30 godina.

“Brate, kakvi su to igrači bili”...

Češljamo sve do detalja. Na koncu, ljubazan pozdrav. Zahvalan. Odgovoran. Baš kao birvaktile na terenu.

“Jedva čekam da pročitam to. Pošaljite mi, javite čim bude gotovo. Nadam se, ako bog da, da ćemo uskoro da sednemo na neko pivo. Onako, mimo posla”...

Dres iz finala još nisam oprao, ima i nekih tragova krvi na njemu...

Rezimiramo iz dana u dan, sabiramo, štikliramo.

“Ko fali?

“Robi ugovoren, kod Mileta ćemo u utorak”.

“Miha”?

“Ne javlja se”.

“Dobro, ima još vremena. Ajde mi da vidimo ko će u Rumuniju. Praznici su Mile ide u ono njegovo selo”...

Dođe i taj utorak. Idemo u komšiluk. Do granice standardno, posle oči šaraju. Put zavija oko reke Nere. Česti su automobili granične policije, merkaju imigrante i švercere. Sela niču jedna za drugim. Zlatica, Prnjavor… Drum se onda spušta ka Dunavu. Na samom zavoju - Sokol. Miletov Sokol. Sokolovac po srpski. Ćorsokak. Sa glavnog puta spuštaju se seoski sokaci. U Sokol ne dolaziš osim ako tamo nisi krenuo. Ljudi šetaju po putu, saobraćaja skoro da nema. Miodrag Belodedić nas čeka na jednoj od raskrsnica. Na biciklu. Vozimo iza dvostrukog evropskog prvaka dok nam pokazuje put ka porodičnoj kući. Nije vila. Nema bazena ni luksuza. Seoska kuća kakve biste mogli da vidite svuda po Banatu. Uređena, bez ikakvog preterivanja. Ali tu je reka. A Belodedić mnogo više voli reku negoli velegrad kakav je Bukurešt. Svaki slobodan trenutak koristi da bude u Sokolovcu. Čeka nas sa porodicom, prijateljima, majka nam služi domaće kolače. Osećaj kao da si posetio rodbinu na selu.

Povreda 1991, sankcije 1992, ali prvak Evrope i sveta - to ne može niko da mi uzme

Njegova je priča specifična. Jeste tema Bari, ali kako da ga ne pitamo za ono vražje vreme u Rumuniji, za Čaušeskua, Steauu, prebeg...

“Na TV-u su ga predstavljali ne znam ni ja kako jakog. Čaušeskua... A ja kad sam ga video nako malog i grbavog zaličio mi na mog deda Mlađu. U Rumuniji je sve bilo "oficijale", nikakvo slavlje kao u Zvezdi. Večera, pa na spavanje. Kad su nam dali pehar, ništa, ni vatre one, ničeg. Dali nam pehar, hajde da napravimo krug, kaže trener: ‘Kakav krug, za koga?’. Nije niko došao iz Rumunije. Nisu mogli. Došlo njih 20, a 15 se nije ni vratilo. Kome da pokažemo pehar? Španci već otišli. Idemo ka svlačionici, kad čujemo: ‘Steaua, Steaua’. Ej, pa imamo navijaače. Kad vidiš, eto ih, sekuristi. Osam ili devet, koliko ih ostalo...

Život za film i najmanje jedan konak.

I ostadosmo da ne morasmo dalje. Mile ko Mile. Ljubazan, fin. Čovek.

“Kako stojimo”?

“Belodedić završen. Odlična priča. Dika i Marović urađeni, otkucani, spakovani”.

“Miha”?

“Ne javlja se”.

Negde u isto vreme, u Zagrebu... Fino, prihvatljivo hladnjikavo jutro.

“Ma idi, ovo je za izludit“, breca se Robi nakon što mu je “hiljaditi put” zazvonio telefon.

„Evo ga Bajko!“

„Di si Bajko? Šta je? Reci? Evo došao Mocart. Radimo intervju. Ma nije nego... Jebi ga, kad sam ja igrao, mi smo osvajali Ligu prvaka. A ti si osvojio ono jedno prvenstvo slučajno. A-ha-ha... Čekaj da te pustim na spikerfon...“

„Moj luđak. Najbolji lik i najpošteniji čovek koga sam sreo u fudbalu“.

Profesorka kaže da je vranjanski melos najbolji, a Vujadin Boškov da sam ja najbolji

Sedimo u restoranu Zvoneta Bobana. Neka vrsta improvizovane pokrivene bašte gde sme da se zapali. Meki crveni Marlboro je tu, nego kako. Kao pre 30 godina, kao što je uvek bilo. Ako je neko pravi maneken za Marlboro onda je to Veliki Žuti.

„Ovde ti dođem da zapalim. Sve je tu u pet metara. Po ceo dan smo bili ovde dok je bio lokdaun. Ma super mi je. Spas“.

Prilazi žena s ulice da ’žicne’ cigaretu i govori kako je prestala da kupuje da bi manje pušila.

„Može, kako da ne. Slabiji ili jači? Gospođo, nemojte prestajati. Kupujte. I pušite“.

U tom će i Zlatko Dalić, prilazi stolu, pozdravlja Robija...

“Ooo, izborniče! Kako si? Ma ništa, evo došli tu na neki intervju. Prošlo 30 godina otkako smo osvojili Ligu prvaka. Od Barija. Pa došli ljudi, da pričamo...“.

Dalić nastavlja “spiku”:

“Već 30 godina prošlo? Kako vrijeme leti... Čekaj, i Binić je bio ako se ne varam... Ma ne verujem da će se to ikad više desiti. Nemoguće. Stari moj, bila jaka liga... A sa 28 godina nisi mogao otići nigde“.

Prosinečki živi u centru Zagreba. Izlazi uglavnom na dva mesta. U Bobanov Vinodol i Soldov Buldog. Voli espreso i crveni marlboro. Istinski urban tip kom odgovaraju ta vreva i druženje. Sa kafe na kafu. Ručak s prijateljima, uveče se pogleda neka utakmica. Malo je reći da je voljen i obožavan u Zagrebu. Kao i u Beogradu. Kao i u Sarajevu. Nemoguće je čuti lošu reč o njemu. Kome god je mogao da pomogne – pomogao je.

Trebalo je da šutiram posle Darka, molio sam se Bogu i mislio u sebi – samo završi, molim te

„Di si Žuti“, pozdravlja ga prosjak na Cvjetnom trgu.

„Di si stari, kaj se dela“, otpozdravlja Robi uz onaj mangupski osmeh. Kao da je sreo drugara iz škole. Ili iz Barija.

Lete dani. I taj Bari kao da je juče bio kad čuješ sve te priče.

Petak, 28. maj. Poslednji presek...

“Da vidimo, kako stojimo?”

“Tu su svi: Dika, Mare, Šaban, Juga, Ika, Dejo, Robi, Bina, Duško, Darko, Vlada Stošić, Mile”.

“Čekajte, ljudi, šta je s Mihom”?

“Ne javlja se”.

Notifica gratuita: l'abbonato al cellulare non è attualmente disponibile, si prega di riprovare più tardi

(Besplatno obaveštenje: Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan...)

PS

Siniša Mihajlović, nažalost, jedini je igrač što je u toj sezoni imao ozbiljno važnu ulogu, a koji je ostao nedostupan za Mozzart Sport. Pokušavali smo preko prijatelja, kumova, drugova... Neki čak nisu smeli ni da ga pitaju. Sa portparolom Bolonje sve smo bili utanačili, bar nam je tako rečeno, da bi Mihajlović potom odložio razgovor, uz obrazloženje da prvo mora da obezbedi opstanak u Seriji A. Posle ga nismo čuli. Ponovljeni pozivi i ka PR-u i na njegov lično broj bili su bez odgovora. Krenula je i trenerska vrteška u Seriji A. Verovatno i pregovori sa potencijalno bogatijim poslodavcima od Bolonje. Želimo da verujemo da je samo to razlog njegovog odbijanja.

SERIJU INTERVJUA O BARIJU PRIREDILI:

Dejan STANKOVIĆ, Darjan NEDELJKOVIĆ, Aleksandar GLIGORIĆ, Predrag DUČIĆ, Nenad JOVANOVIĆ, Jovan TERZIĆ, Marko TEŠANOVIĆ