Bog je živ

Prenosimo vam ispovest nekadašnjeg fudbalera Boke Juniors i reprezentativca Argentine koji se tekstom za The Players tribune priseća brojnih detalja iz dugogodišnjeg prijateljskog, ali i profesionalnog odnosa sa Dijegom Armandom Maradonom.

"Poslednji put kada sam čuo Dijegov glas bio je početak prošle godine. Tada sam se vratio u Argentinu nakon što sam napustio Pačuku, klub koji sam trenirao u Meksiku. Kada mi je zazvonio telefon I kada sam video ko je, iskreno, bio sam iznendađen, jer nisam mislio da Dijego ima vremena za telefonske pozive u to vreme.Mislim, biti Dijego Maradona je posao koji radite 24 časa, sedam dana u nedelji. Ceo život su ga obožavaoci i novinari pratili. Mora da je bilo iscrpljujuće. Ali sada je trenirao Himnasiju, tim iz eltinog ranga argentinskog fudbala.

Uprkos tome što sam zano da Dijego ima veliko srce, mislio sam da je toliko stvari u njegovom rasporedu. Ali prevario sam se. Nekako je našao vremena da me pozove. Bili smo bliski dug vremenski period, ali nismo radili zajedno skoro čitavu deceniju. Ali kao i uvek sa Dijegom, nikada se nije radilo o poslu. Sa njim se sve svodilo na lične stvari.

Rekao je “Zdravo Martine, kako si? Kako ti je porodica? Kada dolaziš na roštilj? ”

To je bio Dijego. Znao je da je njegovo prisustvo važno ljudima koji ga okružuju i samo je želeo da mi stavi do znanja da je to ako mi bilo šta bude potrebno. Uvek je bio takav, brižan, uvek je proveravao da li sve u redu. I uvek se pojavljivao kada ga najmanje očekujete.

Ali jednu stvar morate razumeti. Dijego nije bio takav samo sa mnom. Ne, ne. Bio je takav sa svima do kojih mu je bilo stalo. Terao vas je da se osećate posebno… Nosio je neverovatnu toplinu u sebi. To je razlog zbog kojeg još uek nisam uspeo da procesuiram činjenicu da ga nema.

Vreme je da mrtvi saznaju kakvu su priču propustili

Prošli su meseci otkako nas je Dijego napustio. Kada sam čuo vesti, odmah sam poslao poruku prijatelju koji je novinar i koji je znao da smo bili bliski.

”Da li je istina? ” Odgovorio mi je potvrdno i u trenutku jednostavno ne možete da poverujete. Setite se koliko puta je Dijego bio u sličnim situacijama, kada je ležao u bolnici i kada jednostvano krenu glasine o njegovoj smrti. Tada smo govorili sebi da je nemoguće. Tešili se da se to nije dogodilo i na kraju bi nam laknulo. Maradona uvek preživi. Desilo se toliko puta, pa čovek pomisli, ovo je samo još jedan.

Ali srećne vesti nikada nisu došle.

Što sam više čekao, bivao sam sve nervozniji. Čak sam poslao poruku Klaudiji, njegovoj bivšoj supruzi kako bih saznao da li je vest istinita. Ona je rekla da jeste. Ali i dalje ne verujete. Vaš mozak odbija to da prihvati. Za mene, Dijego će uvek biti tu. Bio sam ubeđen da će živeti 100 godina. I danas, dani prolaze, a ja i dalje imam utisak da sve to nije istina. Naravno da je Dijego još uvek tu. Verovatno će te u nekom trenutku naleteti na njega.

Znam da pričam u ime mnogih Argentinaca kada kažem da je za mučim da zamislim Svet bez Maradone. Otkako sam bio dete, uvek je bio prisutan, nedodirljiv. Kada sam ga gledao na Svetskom prvenstvu 1986. godine, shvatio sam šta on predstavlja čitavom Svetu, a šta je značio nama. Dijego mi je promenio čitavu koncepciju o fudbalu i tome šta on može da predstavlja.

(Reuters)

I dalje ga vidim kao simbol onoga što osećam prema fudbalu. Da li to ima smisla? Pokušaću da objasnim. Bilo mi je 12 godina takom mundijala u Meksiku ‘86. Igrao sam fudbal sa drugarima na trgovima u svom naselju čitavog života. Postoji fotografija na kojoj kao mališan pravim prve korake i jedna od prvih stvari koju sam uradio jeste da sam šutnuo loptu. Ali bio sam vrlo zatvoren. Nisam pričao mnogo sa ocem o fudbalu, ili o bilo čemu zapravo. Došao bih sa utakmice, a on bi me pitao “I, kako je prošlo?” Reakao bih, “Dobro, pobedili smo 2:0.” Onda bi on rekao “Dobro. Da li si postigao gol?”A ja bih odgovorio “Da, postigao sam jedan.”

I to bi bilo to. Nisam utrčavao u dnevnu sob una kolenima vičući da smo pobedili i da sam postigao gol. Uglavnom sam to držao u sebi. Ali sam uvek osećao divne emocije kada sam igrao fudbal. A kada sam video Maradonu ’86, te emocije su se pojačale. Gledao sam utakmice sa roditeljima i braćom u dnevnoj sobi i video sam Dijega koji uzdiže fudbal do visina za koje sam doživljavao kao nezamislive. Golovi, slava, strast. To je fudbal. Kada smo izašli na ulice da slavimo titulu prvaka Sveta, znao sam da je to najveće ispoljavanje zadovoljstva koje fudbal može da donese. Izvor svih tih osećanja bio je Maradona.

Naravno, saznao sam da fudbal može da izazove i popriličnu bol. Kada počinjete kao dete, igrate isključivo iz zabave, niko vas ne prisiljava ni na šta. Ali kada se pridružite profesionalnom klubu, shvatite da će se vaša ideja o tome šta se podrazumeva pod fudbalerom, promeniti. Za mene je bilo ostvarenje sna kada sam zaigrao za Estudijantes iz La Plate, klub za koji sam navijao kao dete, klub mog oca i moje braće. Čitava porodica mi je iz La Plate. Takođe sam počeo da se susrećem sa povredama zastojima i frustracijama. I još jednom, taj osećaj tuge je nešto što je Dijego preneo jače od bilo koga drugog.

Adios D10S (VIDEO)

Zapravo, trenutak u kojem sam se osetio najbližim Dijegu, bez da sam ga upoznao do tada, dogodio se 1994. godine na Svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Američkim Državama kada je bio izbačen sa turnira i kada je tvrdio da mu je FIFA “Odsekla noge”. Imao sam 20 godina i debitovao sam u profesionalnom fudbalu dve godine ranije. Videvši ga tamo, osećajući njegovu bol, probudilo je u meni novu dozu naklonosti prema njemu. Kada sam ga video kako plače i meni se plakalo. Teško je opisati kako sam se osećao u tom trenutku. Sve što znam da sam se osećao mnogo povezanije sa njim nego ikada do tada. On je bio Maradona, on je bio Bog, ali je u isto vreme bio i čovek.

Nikada nisam pomislio da ću mu prići tako blizu kao što jesam. Samo to što sam ga upoznao bilo je ostvarenje sna. Prvi put kada sam igrao za Estudijantes na gostovanju Boki u avgustu 1996. Obojica smo bili kapiteni, tako da smo se sreli u krugu na centru igrališta pre utakmice. Posle bacanja novčića skupio sam hrabrosti da kažem “Dijego, kada utakmica bude gotova da li bi mi dao svoj dres?” Mora da sam zvučao kao dečak navijač – a i bio sam. Ali šta se desilo. Pobedili smo, postigao sam dva gola, a kada je utakmica bila gotova poslao sam redara da potraži dres. Dijego mi ga je poslao.

Nekoliko meseci kasnije Maradona je pitao Maurisija Makrija, predsednika Boke, da me dovede iz Estudijantesa. Bila je 1997. godina i bila mi je čast što sam došao u Boku. Tim je bio neverovatan: Dijego je bio tu, Klaudio Kaniđa, Dijego Latore, Navaro Montoja, Nestor Fabri, blizanci Baros Skeloto… Ali klub nije prolazi kroz blistavu fazu po pitanju trofeja. Navijači su imali razloga za nezadovoljstvo. A opet, sa Dijegom tamo, sve je bilo mirno. Njegovo prisustvo je sve zamaskiralo.

Reuters

I dalje ne mogu da pojmim koliko sam bio blagosloven što sam imao priliku da igram sa njim u poslednjim mesecima njegove karijere. Očigledno nisam mogao da na terenu uživam u njegovom vrhundu osamdesetih godina – da budem pored njega u Napoliju, to je bio neki drugi Maradona. Ali i dalje ste ga se plašili. Došao bi na trening i kao da je sve stalo i samo bismo gledali šta on radi sa loptom, ili stajali tu zjapeći dok je savijao još jedan slobodnjak u rašlje. Ne preterujem, mogao je da pošalje loptu gde god bi poželeo.

U isto vreme Dijego nije bio samo talenat. Igrati sa njim, ili samo biti u njegovoj blizini, ispunilo bi vas posebnom vrstom uverenja. Njegova poslednja utakmica bio je Superklasiko protiv Rivera na Monumentalu. Kada smo izašli na teren, mogli ste da vidite koliko mu je prijalo. Nažalost morao je da napusti igru na poluvremenu zbog povrede, ali ja sam postigao pobedonosni gol, pa se završilo našim dvostrukim slavljem – jednim na konto mog gola, drugi povod je bio njegov oproštaj. Pevali smo, igrali, izašli napolje da jedemo. To je bio trenutak koji vam obeleži život. Da radite te stvari sa Dijegom… Pa, to je veoma, veoma posebno.

Čitav taj period sa prošao je vrlo brzo. Trajao je samo par meseci i kada se osvrnem na to, trebalo je više da uživam. Dijego je znao da je povlačenje blizu, ali se borio do samog kraja. Dao se timu na sve načine. I kada je bio na korak od završetka karijere, kada telo nije radilo kako treba, terao je sebe do krajnjih granica. Uvek je želeo da bude tu za vas.

Dijego i Barsa - ljubav koja je bolela

Kao u onim filmovima o ratnicima. Ratnik se bori protiv svega i svakoga, ali to ne čini za sebe, već za druge. Tako ja doživljavam Maradonu. Kao individua bio je umetnik. Kao saigrač galdijator.

Kada se Dijego povukao, bilo je to zato što je morao. Znao je da ne može više, da je telo prošlo mnogo toga, da je dao sve što je imao. Posle toga naša veza postala je drugačija. Ujedinili smo se kroz Boku i kako sam nastavio da igram tamo, on se vratio i postao director kluba. Interakcija nam je bila učestalija. Tada sam počeo da se povezujem sa njim i da mu se približavam na ličnom nivou.

Obojica smo imali gestove koji su pokazivali da je stalo jednom do drugog. Došao mi je na venčanje. Kada sam izgubio tek rođenog sina, on je bio tu za mene. A kada je on prolazio kroz teške trenutke, ja sam bio tu za njegovu porodicu.

Nisam pomislio da ćemo ponovo raditi zajedno. Niti mi je ikada palo na pamet da ću imati priliku da se nađem na Svetskom prvenstvu sa njim. Nisam igrao za Argentinu od 1999. godine. A onda 2008. kada sam imao 34 godine, povredio sam ligament desnog kolena. Tada nisam znao da li ću ikada više zaigrati fudbal. Ali oporavio sam se 2009. i jednim čudnim spletom sudbine, Dijego je preuzeo državni tim. Počeo je da se oslanja na fudbalere koji su igrali u Argentini, a ne samo na bazu koja je postojala u Evropi. Odjednom sam dobio poziv. Nisam igrao za Argentinu čitavu deceniju, sada mi Maradona daje šansu. Došli smo blizu kraja kvalifikacija za Svetsko prvenstvo i svhvatio sam da ću biti na spisku putnika.

(Reuters)

Morali samo da pobedimo Peru u pretposlednjem meču kvalifikacija kako bismo mogli da izborimo plasman. Imali smo krizu. Kada ste Argentina, da ne osvojite Svetsko prvenstvo, to je već dovoljno loše. A da se uopšte ne pojavite na svetskoj smotri. Nezamislivo. Igrali smo sa noževima pod grlom.

Igrali smo sa Peruom u Buenos Ajresu i pljuštala je kiša. Biblijski potop. Prvi smo stigli do gola. Bili smo spremni za pobedu 1:0. Tada je Peru izjednačio tik pred kraj utakmice. Katastrofa. Bili smo gotovi. Kraj. Zbogom Svetsko prvestvo. Ljudi su napuštali stadion pucajući od besa. Dijego je bio kritikovan od strane novinara zbog taktike i zato što je pozvao matorog napadača za kojeg su svi mislili da je odlužio svoje.

Ali u nadoknadi vremena dobili smo korner. Lopta je uletela u šesnaesterac, nekako se našla ispred mene, a ja sam je poslao u mrežu. Gol. Trčao sam po kiši kao ludak, saigrači su me jurili. Stadion je eksplodirao. Dijego je sprintao ka terenu, skočio, a zatim grudima uklizao na mokru travu. Kakav trenutak, kakva noć!

Volim da verujem da, da je moj život film, da bi uvodna scena bila slika mene kako šutriam loptu kao dete, a završna, kako proslavljam taj gol na kiši. Ta pobeda je spojila tako mnogo stvari. Moje i Dijegovo prijateljstvo, a sudbina je pogledala upravo mene. Da ne zaboravim činjenicu da kada se Argentina kvalifikovala na mundijal 1986. godine, da je takođe plasman izboren kasnim golom protiv Perua u triler završnici. Da li je sve ovo samo slučajnost? Ne bih rekao. Mislim da postoji veza.

Da, ovo jeste najbolji tekst koji ćete pročitati o Maradoni

Kada postignete takav gol za pobedu, počnete da sanjate o odlasku na Svetsko prvenstvo. Do tada nisam odigrao nijedno. Dijego je spremao konačni spisak i neizvesnost je lebdela u vazduhu mesecima. Nisam imao ideju da li će me povesti. Povremeno me je zvao da me pita kako sam. A onda, baš pred objavljivanje, pozvao me je i rekao “Martine, da si se pojavio u ponedeljak. Ideš na Svetsko prvenstvo. “

I dalje se sećam njegovog glasa tokom tog poziva, kao da je bilo juče.

Mogu jedino da budem zahvalan. “Hvala ti Dijego, hvala mnogo na prilici”, ka njemu mogu da uputim jedino reči zahvalnosti. Isto je bilo kada sam pogodio protiv Perua. Zagrlja i “Hvala”. Tako je bilo.

Znao sam da neću biti među starterima. Imao sam 36 godina i putovao u Južnu Afriku sa igralima poput Lionela Mesija i Karlosa Teveza. Poštovao sam to. Ali u poslednjem meču grupne faze protiv Grčke, već smo obezbedili nokaut fazu i Dijego me je poslao na teren poslednjih desetak minuta. Moje prvo pojavljivanje na Svetskom prvenstvu. I postigao sam gol. Gol za moju porodicu na tribinama. Za braću, sina, suprugu. To je jedan od najsrećnijih trenutaka moje karijere i jedan od onih koji su povezali mnoge stvari i dali im smisao. Osetio sam da je moja karijera konačno dobila izgled punog kruga.

(Reuters)

Igrati za Dijega bilo je posebno iskustvo. Ono što je predstavljao za nas, osećaj koji je budio u nama bio je moćan. Išlo je iznad taktike. Jednostvano bi vas napunio samopouzdanjem. Kada smo prošli među najboljih 16, zaista smo mislili da možemo da podignemo pehar, zato što je to bio Dijegov način. Osvojio ga je kao fudabaler. Falilo mu je samo da ga podigne kao selektor i sada je bio tu sa nama. Sve je imalo smisla. Delovalo je kao sudbina.

Činjenica da nismo uspeli da osvojimo mundijal je jedno od najvećih razočaranja, kako u pogledu moje karijere tako i u vidu odosa sa Dijegom. Ipak, uspomene na taj period nikada me neće napustiti. Ustvari, sećam se i da je Dijego uvek nosio sjajne minđuše koje su odavale utisak kao da osvetljavaju čitav prostor. Pre jedne utakmica sećam se da sam mu rekao “Pa, ako postignem gol sutra, daćeš mi jednu minđušu.” Samo sam se šalio, ali sledećeg dana mi ju je poklonio. I dalje imam tu minđušu. Čuvam je na sigurnom, kao malo blago.

Nakon Svetskog prvenstva, Dijegov život je imao uspone i padove. Ono što bi ljudi morali da razumeju je da nije lako biti profesionalni fudbaler, niti trener. A još je zahtevnije biti Dijego Maradona. Mnogo teže. Svaki pokušaj da se ponaša kao običan čovek je upropašćen. Praćen je 24 sata dnevno, obožavan je, šikaniran i napadan. Nije mogao ni da izađe na ulicu u miru. Kako onda očekujete da je mogao da živi normalan život?

Kada bih mogao da vratim vreme, uradio bi sve što je u mojoj moći da pomognem Dijegu poslednjih godina njegovog života. Potrudio bih se da mu pomognem da živi malo prirodniji i malo realniji život. Da ga vidim kako doživljava duboku starost. Ali nije lako pomagati Dijegu. Mnogi su pokušali. Nije mi se svidelo kako je morao da živi poslednje dve godine. Stanje mu se pogoršalo kako mentalno, tako i fizički. Nije bio Maradona kojeg sam voleo da vidim. Ono za čime najviše žalim je što je ostao potpuno sam. Nije imao pravi tretman i negu. Poslednjih godina nije živeo život koji odgovarao njegovoj veličini.

Navijači Boke pozdravljaju Maradonu kao trenera Himnasije (Reuters)

Nikada neću osuđivati Dijega. Napravio je neke greške, naravno, svi to znamo, ali živeo je svoj život. Jedino što me zanima je šta je Dijego meni značio i kako je uticao n amene. Teško je to opisati, naročito u fudbalskom kontekstu, ali… Ima onih koji veruju da Bog postoji i ja sam među njima. Dijego to jeste u fudbalu. Bog postoji u svemu što on predstavlja. Za mene je Maradona fudbal.

Ne znam kada ću uspeti da poverujem stvarnosti. Možda ću jednom morati da prihvatim da ga više nema, na isti način na koji sam prihvatio smrt sina. Moraću da pređem taj most i da kažem da on više nije tu. Neću ga više videti.

Ali još uvek nisam došao do te tačke. Previše je bolno i nadrealno.

Za mene, Dijego je još tu. Bog i dalje postoji. I na neki način, uvek će postojati."