Da, ovo jeste najbolji tekst koji ćete pročitati o Maradoni

Novinar portala The Ringer Brajan Filips je posle premijere dokumentarnog filma Dijego Maradona reditelja Asifa Kapadije objavio verovatno najbolji tekst koji ćete ikad pročitati o, po mnogima najvećem fudbaleru svih vremena, koji je u sredu preminuo od srčanog udara u 60. godini. Kolege sa portala Index su tekst prevele, a mi smo uz jezičke korekcije prilagodili za našu čitalačku publiku...

1. GOTOVO BEZ VIDLJIVIH MOTORNIH TESTERA

Bog se 24. jula podvrgnuo operaciji koljena, a šest sedmica kasnije, 8. septembra, još je šepao dok je iz divovske vučje glave na naduvavanje izlazio na teren Estadio Juan Carmelo Zerillo u argentinskom gradu La Plati. Bog je nosio tamnoplavu majicu s kapuljačom Le Coq Sportif sa svojim inicijalima (D. M.) na grudima, beli kačket, dve svetlucave naušnice i trenerku. Bog se nije obrijao, ali nije imao ni punu bradu, bila je to više božanska situacija. I izgledao je sitno, plišano i krhko. U 58. godini Bog je tehnički bio tri godine stariji od Breda Pita, ali nije izgledao poput starijeg brata Breda Pita, nego kao mali patuljak u vrtu starijeg brata Breda Pita. Sa svojim izbočenim vratom, jakim crtama lica i dramatičnim ustima, Bog je izgledao kao arogantna osoba koja se upravo sprema da napravi scenu u finom restoranu.

Bog se upravo predstavljao kao novi trener El Loboa, odnosno Cluba de Gimnasia y Esgrima La Plata, poznatijeg kao Himnasija. Mnogo hiljada ljudi došlo je da Ga vidi na predstavljanju. Ljudi su pevali i izvikivali Njegovo ime. Bog je gledao u ljude na način predviđen u drugoj knjizi Letopisa: "Jer oči Gospodinove prolaze svom zemljom da se on iskaže jakim u korist onih čije je srce savršeno prema njemu". Ljudi su postali još glasniji. Jer njihova su srca bila savršena prema Njemu i oni su žarko želeli to da Mu pokažu i oni su to pokazali koristeći se svim raspoloživim sredstvima, uglavnom udaranjem plavih balona i skakanjem.

Njihovi razdragani pozdravi nagnali su suzu u Božje oko. On je ljudima slao poljupce. Onda su došli neki ljudi i stavili Ga u vozilo za golf.

"Dijego!" masa je zagrmjela. "Maradoooo!"

Dijego Maradona, jer tako je Bogu bilo ime, odvezao se prema sredini terena. Njegov govor tela bio je neuobičajeno suzdržan, čak i bojažljiv. Delovao je zadivljen veličinom tog trenutka. Maradonin dolazak u Himnasiju obeležio je njegov povratak radu u svojoj domovini. Kao igrač, naravno, Maradona je bio Bog, pobednik Svetskog prvenstva 1986. godine, strelac legendarnih golova te pri vrhu svih lista najvećih zvezda u istoriji. Kao trener – dobro, bio je zaista neverovatan igrač. Dok je vodio reprezentaciju Argentine na Svetskom prvenstvu 2010. godine, najviše smo ga zapamtili po tome što je jednom novinaru rekao neka "ga po**ši i nastavi da ga p**i" pošto se njegova ekipa jedva plasirala u završnicu. Od tada je radio u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U poslednje vreme bio je trener meksičkog kluba Dorados de Sinaloe, što su mnogi na internetu shvatili kao šalu jer Sinaloa je uporište narkokartela. A poznato je da je s vremena na vreme Maradona testirao neobične proizvode kartela. Taj posao, međutim, napustio je u junu, pre operacije kolena. Sad je ovde.

Izašao je iz vozila za golf. Dim nastao zbog vatrometa plovio je iznad zastava i transparenata koji su stajali visoko. Njegovi trenerski uspesi možda su prosečni, ni u jednom klubu nije ostao duže od 22 utakmice, što je u radio u Al Vaslu između 2011. i 2012. godine, ali navijači Himnasije u njemu vide svoga spasitelja. El Lobo je osvojio samo jedan bod u pet utakmica i strahovao je od ispadanja, ali sve je u redu. Dijego je ovdje. Na tribinama čovek sveže obrijane glave pokazivao je fotoreporterima novu tetovažu Maradone na glavi. Van stadiona, gde su navijači slavili na ulicama, muškarac je slavio dolazak Boga mašući motornom testerom iznad glave. To se nije videlo na stadionu, na kojem gotovo i nije bilo motornih testera.

Dijego Maradona (©Reuters)

Počeo je da se obraća ljudima, još se plašljivo kretao. Dok je govorio, ljudi su neprestano ulazili na teren kako bi mu došli što bliže. Jedan čovek potrčao je prema njemu s velikim kišobranom s Maradoninim licem. Naizgled nije želio ništa više, ni od tog trenutka, a možda ni od života, nego samo stati blizu Maradone i držati kišobran s Maradoninom glavom iznad Maradone.

Gledajući ljude oko terena, slušajući njihovo pevanje, Maradona je napokon počeo da se otapa. Počeo je pomalo i da pleše. Počeo je da odgovara na energiju iz gomile. Kao da je određeni prag haosa trebalo da bude dostignut da bi se pojavila anarhija koja se uvek stvara oko njega. Kad se pojavi anarhija, normalna pravila se ukidaju. Dvorske budale postaju kraljevi. Redosled stvari se okreće u glavi. U tom Gradu anarhije on zna kako treba da se ponaša.

On viče. On stenje. On hoda terenom s članovima svoje nove ekipe u formaciji koja delimično podseća na "improviziranu falangu", a delom na "kameru s poda koja se kreće unazad u zadimljenom muzičkom spotu iz 90-ih, dok boy band ide napred kako bi te vratio, devojko". Poveo je gomilu u klasičnu argentinsku fudbalsku pesmu "ako ne skačeš, ti si Englez". On je najmanje živo biće na stadionu, dok je bio mlađi, možda je njegova najviša kovrčdž kose išla do 165 centimetara, ali njegova se aura dizala uvis. Činilo se kao da je ozdravio, kao da je obnovljen u ovom neredu. Povremeno bi pogledao iznad sebe i upijao sve to, kao da su ga istodobno snašle prošlost i budućnost.

2. REKA JE TAKOĐE MAŠINA

Maradonini dolaze iz grada Eskina u provinciji Korijentes na severoistoku Argentine. Dijego nije rođen tamo jer se do 1960. godine, kad je rođen, porodica preselila u Buenos Ajres, 400 kilometara južno, ali njegovi roditelji nikad nisu prestali da Eskinu smatraju svojim domom. Bilo je to mesto kojem su se uvek vraćali. Kasnije, kad je Dijego postao slavan, uvek je dolazio u Eskinu kad je trebalo da se povuče od pritiska slave. U njegovom slučaju to bi često značilo da bi doveo sebi sklone novinare da slušaju kako priča o zaverama ovog ili onog kur***og sina protiv njega, ali prema njegovim standardima, to nije bilo ništa posebno. U Eskini je jedne večeri 1982. godine uz logorsku vatru piscu Gilermu Blanku rekao možda najtragičniju rečenicu koju je ikad izgovorio: "Ono što ljudi moraju da razumeju je da Maradona nije mašina koja će ih usrećiti".

Radi se o gradu na reci. Eskina, reč koja znači "ugao", nalazi se na istočnoj obali Rio Korijentesa, blizu mesta na kojem se ta reka uliva u mnogo veću Rio Paranu, drugu najveću južnoameričku reku. Ušće dveju vodenih puteva stvara veliku deltu s mnogo kanala. U 40-im i 50-im godinama prošlog veka šlepovi su dolazili rekom i dovozili razne proizvode (voće, pamuk, pirinač) iz unutrašnjosti prema luci Buenos Ajresu. Maradonin otac radio je kao nosač, utovarivao je sanduke i bale u šlepove.

Ime njegovog oca bilo je takođe Dijego Maradona. On i Maradonina majka, Dalma Salvadora Franko, zvana Tota, odrasli su 200 metara jedno od drugog na obali reke. Živeli su u kolibama od gline i stajskog đubriva. Maradonin engleski biograf Džimi Burns nazvao je njihove životne uslove "predindustrijskim". Ovde ne govorimo o teškoćama da se plati račun za struju, ovde govorimo o zemljanom podu. Krovovi su bili od trske. Gazde transportnih firmi u kojima je Dijego stariji radio plaćali su ga kad su i kako su hteli. Kad nije bilo novca, on i njegov brat Ćirilo krenuli bi u drvenim kanuima na reku i tradicionalnim zamkama starosedelaca iz naroda Guarani lovili štuke. Poznavali su svaki rukavac i uvalu.

"Moj otac bio je čovek s čamca", prisećao se kasnije s ponosom njegov sin. Imali su bogatijeg suseda, Don Lupa. On je posedovao krave pa su braća ponekad njegove krave prevozili čamcima na ispašu na ostrvo u delti.

Slika njegovog oca na reci inspirisala je jedan od nekoliko lepih trenutaka u Maradoninoj autobiografiji, takođe jedan od nekoliko trenutaka koji su izgledali kao istiniti, u smislu da su u suprotnosti s Maradoninim vlastitim unutrašnjim životom, a ne kao da ih je s nekom namerom samo ispričao autoru knjige. U ranim 80-ima, dok je Maradona igrao za Barselonu, bio je na prijemu kod španskog kralja Huana Karlosa. Pričali su o čamcima, Huan Karlos voleo je da jedri, a Maradona je rekao: "Zamišljao sam španskog kralja na rekama Korijentesa."

Iako su odrasli na istom mestu, čak i na istom komadiću zemlje, Maradonini su roditelji vodili poreklo iz različitih sredina. Dijego stariji bio je Guarani. Tota je vukla poreklo od nekog od milion italijanskih imigranata koji su se naselili u Argentini krajem 19. i početkom 20. veka, značajno menjajući jezik i kulturu zemlje. No, oboje su pripadali descamisadosima, ljudima bez košulja, kako se ekstremno siromašni tamo i danas nazivaju.

Peronova vlada inaugurirana je 1946. godine, a tvrdila je da njena vlast zavisi od podrške siromašnih. Maradonini su bili gorljivi "peronisti". Novac Fondacije Eve Peron, svojevrsnog državnog instrumenta kojim je sport korišten kako bi se suzbilo političko nezadovoljstvo, poslužio je za finansiranje amaterske fudbalske ekipe Dijega starijeg. On je bio tromo i nespektakularno desno krilo, a ekipa se okupljala posle nedeljnog roštilja, obično napola pijana. Peronova obećanja o ekonomskim prilikama u Buenos Ajresu privukla su u glavni grad prvo Totu. Isprva je radila kao kućna pomoćnica, a potom je stigao i Dijego stariji, koji je dobio posao u fabrici brašna.

Život njihovog sina često je objašnjavan njegovim odrastanjem u Vili Fiorito, siromašnom skvoterskom naselju južno od Buenos Ajresa, u kojem je rođen 1960. godine. U Fioritu je Dijego stariji svojoj porodici podigao straćaru od metalnog otpada i kartona. Nije bilo tekuće vode. Tokom lošeg vremena kroz krov je curila kiša. Kupaonica je bila otvorena septička jama. S jedne strane naselja bio je Rijahuelo, smrdljivi smeđi kanal, zagađen ispustom iz fabrika celuloze. Dijegito je detinjstvo proveo u tim slamovima, igrao je fudbal na okolnim poljima, uništavao obuću tako brzo da bi ga otac istukao svaki put kad bi morao da mu kupi nove cipele. Naučio je Viline lekcije o lojalnosti, nemilosrdnosti i lukavosti. Naučio je da stavi porodicu ispred svega. Dok je spavao, loptu je čvrsto držao na svojim grudima.

No, Fiorito nikad nije bio samo Fiorito. Bilo je to i sećanje na Eskinu. Odmah iza njega u svim porodičnim pričama bila je ta zelena oaza. Odrastao je u slamu, slušajući priče o stablima eukaliptusa i poju ptica. Ostrvima plutajućeg hijacinta. Proplancima na kojima je moglo da se sedi i gledaju mali jeleni kako dolaze i odlaze.

Primamljivo je gledati na Eskinu kao na simbol nevinosti pre ljudskog pada u greh, u koju je Dijego mlađi stigao prekasno da bi to znao. U Buenos Ajresu se porodica suočila s velikim siromaštvom. U Eskini su preživljavali gotovo van granica ekonomije novca i ta razlika, osećaj nečega što je izgubljeno i ostalo izvan okvira, mora da ga je oblikovala i podbadala. Taj osećaj raja koji je tu negde iza ramena i koji uvek nestane kad se okrene da ga vidi.

Međutim, preciznije je reći da Eskina znači nešto teže i složenije. Uostalom, Maradone su i tako bile izložene okrutnoj eksploataciji. Transportna kompanija tretirala je svoje zaposlene kao kmetove. Internetom uništen mozak vidi lepe ptice i misli da se radi o Edenu, ali život je tamo bio nesiguran i opasan na načine koji jedva mogu da se razumeju. Porodica je otišla s razlogom i čini se da nikad nije ozbiljno razmišljala o povratku (iako joj je uvek nedostajalo ono što je ostavila za sobom).

Drugim rečima, pakao nije došao posle raja. Pakao je bio u raju. Jedna stvar pokretala je drugu od samog početka. Korupcija se nije razlikovala od nevinosti, nego su sadržavale jedna drugu. Čak su na neki način to bile iste stvari. To je bila priča koju je Dijego nudio iznova i iznova u svakom razdoblju svoga života, dok je oblikovao fudbalsku igru prema svom imidžu. Da, ono u šta ste pokušavali da se vratite već sadrži ono od čega ste pokušavali da pobegnete.

3. TAKO PUNO TAMJANA, TAKO MALO MIRTE

Ono što je njegova majka vikala u trenutku dok se Dijego rađao, prema legendi koja je stvorena oko njegovog rođenja i koju su prenosili gotovo svi njegovi biografi, bilo je: "Gooooooool!"

Šta je mali Dijego radio dok je dolazio na svet, prema istoj legendi – udarao.

Šta je doktor, prema legendi, rekao Toti i Dijegu starijem dok je držao novorođenče: "Čestitam, dobili ste zdravog sina, on je čista guza".

Kako se zvala bolnica, možda jedina stvar oko njegovog rođenja koja nije bila povezana s anđeoskim zborovima i božanskim zracima svetla – Poliklinika Evita de Lanus.

Znači, bolnica u kojoj je Dijego došao na svet nazvana je po Evi Peron.

4. SITERŠPILER

Iz vremena u Napoliju (©Reuters)

U Buenos Ajresu je početkom 70-ih godina živeo dečak po imenu Horhe Siteršpiler (Cyterszpiler). Da ste u to vreme živeli tamo i bili veliki navijač Argentinos Juniorsa u četvrti La Paternal, svakako biste ga poznavali. Barem iz viđenja. Njegov 10 godina stariji brat igrao je za klub. Siteršpiler je stajao iza gola za vreme domaćih utakmica. Ekipa ga je prihvatila kao svojevrsnu maskotu. Bio je veliko, meko i teško dete, koje se kretalo na štakama (imao je dečju paralizu). Dok je njegov brat Huan Eduardo igrao, on bi se uzbudio i pustio štake da padnu na zemlju. Prizor malog Siteršpilera, sa njegovim gustim kovrdžama, kako navija za ekipu u nestabilnom oduševljenju, bio je nezaboravno obeležje utakmica Argentinosa.

Zatim je sa 12 godina prestao da dolazi. Dogodilo se da je Huan Eduardo dobio udarac u prepone tokom utakmice i u bizarnoj nesreći razvilo se krvarenje od kojeg je umro. Siteršpiler je obožavao svog brata. Gledanje fudbala postalo je nepodnošljivo bolno za njega. Ožalošćen, zatvorio se u stan svojih roditelja u La Paternalu, jedva izlazeći, jedva komunicirajući sa bilo kim.

Neki su ga prijatelji posetili i doneli hitnu vest. Rekli su mu da je u Los Sebolitase, "Male lukove", odnosno juniorsku ekipu Argentinosa, došao novi igrač koji s loptom može da izvede ono što još niko nije video. Slušaj, Horhe, on je čaroban, moraš doći da ga vidiš. I tako je Siteršpiler, ne bez oklevanja, ponovno krenuo na stadion kako bi procenio čudo od deteta.

Na ovom svetu postoje genijalci, čija se sudbina ne može odmah prepoznati, za čije talente treba vremena da bi ih u potpunosti cenili. To nije bio slučaj s Dijegom Maradonom. Već sa devet godina nije bilo nikakve sumnje o kome se radi. Da ste videli kako igra, znali biste. Bio je slabašan i čudnog izgleda, vretenasti dečak iz slama, daleko od brda mišića kakav je postao kasnije. Nije bio brz. Nije mogao da skoči. Ali način na koji se kretao sa loptom, kontrola koju je imao u levoj nozi, ostavljali su ljude bez daha. Iskusni fudbalski profesionalci, sumnjičavi pragmatičari koji su videli dovoljno mladih talenata da psotanui cinični u vezi sa svim nadarenim klincima, morali su da sednu i uhvate dah. Punom brzinom uleteo bi u grupu većih i starijih dečaka, spustio bi bradu i izbacio grudi, a dok bi oni hvatali ravnotežu i okrenuli se oko sebe, lopta bi bila u mreži.

Evo koliko je dobar bio. U ligama za mlađe uzraste klasična je prevara bila progurati starije igrače, zar ne? Uzmete tinejdžera, falsifikujete njegov datum rođenja i razbijete klince koji igraju protiv vaše ekipe. Sa Dijegom, koji je bio manji i sporiji od većine dece njegovog dobia treneri su radili obrnuto. Kad mu je bilo 11 ili 12 godina, slali su ga na turnire za 15-godišnjake, pod lažnim imenima zato što je o njemu već počelo da se priča u fudbalskim krugovima. "Gade, zar si poslao Maradonu da igra protiv mene?!", govorio bi suparnički trener, čiji su se igrači već brijali, nakon što bi njegovu ekipu razbio 12-godišnjak koji izgleda kao da mu je devet godina. Neki treneri nisu bili ljuti, nego zahvalni što su dobili mogućnost da ga vide na delu.

Siteršpiler je odmah dobio takvu priliku. Imao je samo 12 godina, dve više od Dijega, ali istinski je voleo fudbal i gledao ga je celog života. Video je tog krhkog uličnog dečka s darom koji ne može da se nauči. Dečak je bio neustrašiv i imao je neverovatno prirodni dodir te tu stvar koju je teško definisati, tu urođenu veštinu mikro-oklevanja i suptilnih pomaka u ritmu koje najveći fudbaleri manifestuju pred gledaocima kao moć čarobnjaka. Životna priča o Dijegu Maradoni kazuje da što više slomljenih, ružnih i neizdrživih stvari uđe u njegovu sferu uticaja, to lepša i radosnija ta stvar postaje. To se sad dogodilo i Siteršpileru. To izgubljeno i tužno dete videlo je Dijegita kako udara loptu i pronašlo je svoj put nazad u igru, natrag u život.

Dečaci su postali prijatelji. Siteršpilerovi roditelji bili jevrejske izbeglice iz Poljske. Porodica je bila dobrostojeća i kosmopolitska i otvorila je Dijegu vrata svog doma. Kao da je popunio prostor koji je iza sebe ostavilo njihovo preminulo dete. Postoje dirljive i nežne priče o tome kako su Siteršpilerovi vodili Dijega u piceriju. Kako su mu kupovali koka-kolu posle treninga. Dijego bi dolazio u njihov dom pa bi dečaci do dugo u noć igrali monopol pre nego što bi zajedno zaspali.

Dijego je napustio školu kako bi se usresredio na fudbal. Njegovo je obrazovanje ionako bilo isprekidano, da upotrebimo najblažu moguću reč. Kada se direktor škole požalio zbog njegovih izostanaka, njegov trener, koji je mislio da će Maradona da ga učini bogatim, pozvao ga je na utakmicu. Posle toga više nije bilo nikakvih problema sa izostancima. Siteršpiler je počeo da studira ekonomiju. Kad je mu 1976. bilo 15 godina, Dijego je odigrao prvu utakmicu za Argentinos Juniorse. Bio je najmlađi igrač u istoriji lige. Već 1977. godine Dijego je postao vruća roba, igrač koga su starci koji vode sport jedva mogli da pogledaju bez osećaja kako se njihovi novčanici debljaju. Zvanično je od Siteršpilera zatražio da ga zastupa. Obojica su bili mlađi od 20 godina.

Nije preterivanje reći da je, kao Maradonin prvi menadžer, Siteršpiler pomogao da se transformiše globalni fudbalski biznis. Bilo je to vreme kad su se hiljade tajnih poslovnih interesa, omogućenih i ohrabrenih od Žoaoa Avelanža, korumpiranog predsednika FIFA, probudile i shvatile koliko novca može da se izvuče iz fudbala. Siteršpiler je pomogao da se priliv novog novca usmeri prema njegovom klijentu. On je sve Maradonine poslovne interese preneo u posebnu firmu, Maradona Productions, registrovanu u Lihtenštajnu kako bi izbegao poreze. Pobrinuo se za to da Dijego kontroliše prava na svoj imidž. Iskoristio je sponzorstva, prepoznajući enormnu vrednost Maradoninih reklama u vreme dok su globalne kompanije na fudbalere još gledale kao na jeftinu radnu snagu. Posebno ako njihova koža nije "Johan Krojf bela" i ako dolaze sa pogrešne strane ekvatora. Siteršpiler je Maradoni osigurao ugovore s Pumom, Koka-Kolom, proizvođačima pasta za zube i sapuna. Sredio mu je liniju lutaka s njegovim likom. Jedino na šta Dijego nije želeo da stavi svoje ime bile su cigarete i vino zato što ih on, Dijego Maradona, čiji je životni put bio prepun zastranjivanja, nije odobravao.

Danas je toliko toga uobičajeno, ali u to vreme potpuno komercijalizovana verzija fudbalske zvezde poput Dijega bila je novost koja je razljutila ljude. Za određeni broj obožavatelja nije bila prihvatljiva selidba u luksuznu palatu. Dijego je pokazao put u korporativnu budućnost, ali njegovi su koreni bili u staroj, populističkoj igri koju je i sam pomogao da se izbriše. U toj napetosti skrivalo se mnogo bola. Želeo je da bude dete iz slama koje nikad nije zaboravilo svoje korene, ali želeo je i zlatno kupatilo i Lamburdžini. Neko vreme tokom 70-ih godina brojni argentinski fanovi okrenuli su se protiv njega zbog "odmora u Las Vegasu i fotografisanja pored bazena". Nije bilo lako biti zlatno dete.

Siteršpiler je i dalje vodio posao. Osmislio je tada rekordni Maradonin transfer za osam miliona dolara iz Boka Juniorsa u Barselonu. Dogovorio je selidbu u Napoli kad su stvari u Barseloni krenule po zlu. Evropljani sa kojima je poslovao smatrali su ga neotesanim, a u načinu kojim su ga u to doba opisivali može da se oseti doza prezira. International Herald Tribune nazvao ga je 1981. godine Maradoninim "debelim, nerazdvojnim prijateljem" te je za njegov pregovarački stil napisao da je "evidentno nevešt i pohlepan". Zapravo, on je bio tvrd u pregovorima na način koji evropski klubovi još nisu shvatili. Godinama je dogovarao posao sa Barselonom, prešavši pohlepne vlasnike argentinskog kluba uz pomoć superiornih katalonskih advokata. U medije je plasirao lažne priče kako bi manipulisao pregovorima. Sve u službi promene ideje o tome koliko može da vredi fudbalska superzvezda.

Do početka 80-ih godina Maradonina slava i pritisak koji je iz toga proizlazio postali su doslovno nezamislivi. Pod "nezamislivi" ne mislimo na "ljudi ga presreću na aerodromima", nego "argentinska vojna hunta preusmerila je državni novac kako bi sprečila njegov odlazak u Barselonu, zato što se smatrao nacionalnim blagom". Vojna hunta razmišljala je da ga spreči da napusti zemlju. Počeo je da bude paranoičan, ne bez razloga. Postigao je više od 100 ligaških golova za Argentinos Juniorse i Boku do 21. godine, a sad su ga ljudi mrzeli zato što je svoju porodicu preselio iz slama? U tom razdoblju bežao je u Eskinu. Kompleks proganjanja. "Ono što ljudi moraju da razumeju je da Maradona nije mašina koja će ih usrećiti".

U Evropi je otkrio kokain.

Otprilike u isto vreme Siteršpiler je počeo da preteruje u poslovnom smislu. Potrošio je milion dolara kako bi ekipa snimatelja stalno pratila Maradonu, a onda nije znao šta će da uradi sa snimkom. Imao je i neke loše investicije, uložio je novac u neke "paragvajske klubove za bingo", kako je neko napisao. Dijego je zarađivao bogatstvo, ali nekako je trošio još više. Novac mu je bio potreban, a nije ga bilo. Kad su stigli u Napulj, Siteršpiler je shvatio da se na ulicama prodaju nelicencirani Maradonini proizvodi.

Pokušao je da zaštiti prava na Dijegov lik. Kamora, napuljska mafija, pozvala ga je na stranu i rekla: "Opusti se, mi ćemo to da rešimo".

Dijego ga je otpustio 1985. godine. Učinio je to dok je Siteršpiler bio van zemlje, dogovarajući televizijska prava za Dijega u Meksiku. Siteršpiler se našao usred katastrofalnog zemljotresa u Sijudad Meksiku 1985. godine, koji je bio osam stepeni po Rihterovoj skali i u kojem je poginulo 5.000 ljudi. On je ostao nepovređen, ali iskustvo je bilo prestrašno. Grad u plamenu, nema struje, nema vode. Kad je telefonska veza ponovno uspostavljena, Siteršpilera je nazvao prijatelj i rekao mu da ga Dijego više ne želi kraj sebe.

U Maradoninoj životnoj priči, kad god se nešto radosno i lepo dogodi, stvari na kraju postanu još više problematične i ružne. Pre jedva deset godina ti mladi ljudi igrali su skrebl i spavali u istoj sobi. Zajedno su promenili svetski fudbal. Dijego je otpustio prijatelja bez razgovora s njim.

5. INTRUSOS EN EL ESPECTACULO

Ponedjeljak u Gradu anarhije. Poprište današnjeg Maradoninog haosa je TV tok-šou. Današnja tema bila je koliko zapravo dece ima Dijego Maradona. Današnji vremenski okvir otprilike dva dana posle plača i vatrometa i motornih testera na predstavljanju u Himnasiji. Nije prošlo ni 48 sati, ali prošli put kad je Grad anarhije bio miran uzastopnih 48 sati bio je verojatno u oktobru 1972.

I tako je 10. septembra 2019. godine zgodni 18-godišnjak jakih obrva imenom Santijago Lara ušao je u argentinski televizijski studio kako bi objavio da je Dijego Maradona njegov biološki otac. Zamislite ga u televizijskoj emisiji "Intrusos en ll Espectáculo": Sako preko bele majice Tomi Hilfiger, uspavane oči, fenomenalno velika minđuša u levom uhu. Izuzetno samouveren seksi osmeh. To bi lako mogao da bude Maradonin sin, mogao bi to isto tako da bude rezultat čarobnjakovog pokušaja da reinkarnira Džordža Majkla iz 90-ih godina. Iza njega je veliki ekran na kojem se menjaju Maradonine fotografije s jakim zrnatim i senovitim efektima. Muzika je zlokobna, s teškim akordima, prema standardima tok-šoua s engleskog govornog područja, svi u studiju deluju mirni i razumni.

Lara kaže da do pre nekoliko godina nije znao ništa o svom pravom ocu. Kupovao je novine za svoju baku kad je na naslovnici časopisa Pronto video svoje vlastito lice. Je li to sin Dijega Maradone iz La Plate? Zbunjen, nazvao je svoje članove porodice (njegova majka, koja je najbolje mogla da odagna nedoumice, umrla je od raka pluća dok je bio dete) i saznao istinu. Isprva nije želeo da ima ništa s njim. Čovek koji ga je odgojio, koji ga je voeio, uvek će biti njegov otac. Međutim, sad je odlučio da izađe i podeliti svoju priču s 39 članova panela u "Intrusos en el Espectáculo". Fotografije na ekranu pokazuju Laru kako nosi periku s Maradoninom kosom kako bi dokazao da izgleda poput njega. Na tim fotografijama pomalo izgleda kao Maradona, a pomalo i ne liče.

Sledećeg dana, dok se priča širila svetom, britanski tabloid preneo je istu pod naslovom "Sin Boga".

6. NARANDŽE EL KAMPINA

Legendarni francuski fudbaler i osramoćeni predsednik UEFA Mišel Platini je rekao: "Ono što Zidan može s loptom, Maradona može s narandžom". To je istina. Kad je bio mali dečak, otprilike u vreme kad je upoznao Siteršpilera, Dijego bi izlazio na teren tokom poluvremena na utakmicama Argentinos Juniorsa kako bi zabavljao navijače svojim trikovima s loptom. Bio je poput sitnog i malenog Harlem Globtrotera koji ne koristi ruke.

Na neki način postao je poznat po tome. Publika je protestovala kad bi se pauza završila. Neko ga je snimio za televiziju, ovaj put nije žonglirao samo s loptom, nego i s predmetima teškim za kontrolu, poput boce ili narandže. Kad Amerikanci izraze svoje čuđenje što je Maradona i dalje voljen u Argentini nakon godina apsurda i skandala, ono što ne razumeju je značenje godine 1986, ne razumeju koliko ga dugo poznaje argentinska javnost, koliko su ljubavi i nade uložili u njega. Odrastao je pred njima. U zemlji koja je stalno iznova razdirana klasnim sukobima, zemlji u kojoj dečak prljavog lica i trikova, koji preživljava na šarmu i prevari, ima važnost kulturne ikone.

"Maradona je Argentincima ponudio izlaz iz kolektivne frustracije. Zato ga ljudi vole. On je božanski lik", rekao je Horhe Valdano, njegov nekadašnji saigrač u Argentini.

Dana 2. juna 1985. godine, manje od tri meseca pre nego što će Dijego da otpusti Siteršpilera, Argentina je protiv Kolumbije igrala kvalifikacionu utakmicu za plasman na Svetsko prvenstvo. Božanski lik tada je imao 24 godine. Do tada je postao verojatno najpoznatiji fudbaler sveta. Niko ko ga je video kako igra nije mogao da sumnja u raskoš njegovog talenta. U isto vreme počelo je da se oseća da je nešto oko njega pošlo po zlu, da se njegova karijera razvija u razočaranje. Argentina je osvojila Svetsko prvenstvo 1978. godine, ali tada mu je bilo 17 godina i nije bio pozvan u reprezentaciju. Bila je to uvreda koju godinama nije preboleo. Kad je 1982. godine pozvan, reprezentacija nije blistala i ispala je u drugom krugu Svetskog prvenstva. Bilo je objašnjivih razloga za neuspeh. Argentina je vodila Falklandski rat protiv Engleske, a jedina perspektiva tog sukoba za igrače dolazila je s državne televizije. Zato su bili iznenađeni kad su stigli u Španiju i shvatili da njihova zemlja neće da izbori slavnu pobedu, za koju su mislili da je neminovna. Bilo je to razočaranje.

Na klupskom nivou s Bokom je osvojio jednu titulu u Primeri. Nakon pažnje koju je izazvao njegov rekordni transfer u Barselonu njegov je boravak u Španiji bio gadan i kratak. Propustio je mnoge utakmice zbog hepatitisa. Svađao se s klupskim čelnicima. Tri meseca je bio van terena posle groznog starta Andonija Gojkoečee, zvanog Mesar iz Bilbaa, koji mu je slomio skočni zglob. U njegovoj sledećoj utakmici protiv Atletika, koju je s tribina gledao španski kralj, a više od polovine zemlje na televiziji, započeo je svađu koja je eskalirala u nerede u kojima je povređeno 60 ljudi.

Dijego Maradona (©Reuters)

Ceo transfer u Španiju ispao je katastrofa. Katastrofa u kojoj je postigao 22 ligaška gola u 36 utakmica. Među njima je bio gol tako spektakularan da su ga navijači Real Madrida pozdravili ovacijama, što nije doživeo nijedan drugi igrač Barselone dotad. Čak i nakon toga u Napulju su ga obožavali. Njegov je transfer ponovno bio rekordan, deset miliona dolara. Širom tog grada strmih uličica i raspadajućih crkava, s prekrasnim plavim diskom njegovog zaliva, njegov je imidž bio sveprisutan, visio je s balkona, bio je pričvršćen na prozore te je stajao na zidovima uz svece. Kao klub, međutim, Napoli nije bio mesto za pravu zvezdu. Nikad s Napolijem nećete postati prvak Italije. Napulj je bio mesto za zabavu u Kamorinim noćnim klubovima, za konzumiranje droge i žensko društvo, a sve to je, prema neprestanim glasinama, Dijego upražnjavao poput rok zvezde. Bilo je to mesto za prosipanje talenta.

Pele je ovo napisao o njemu: "Moja glavna sumnja je - ima li on dovoljno kvaliteta kao čovek da ga svetska publika opravdano slavi?"

Poenta je u tome da je u leto 1985. godine Dijego bio u nevolji. Argentina je igrala protiv Kolumbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Bogoti, na stadionu El Kampin. Velika, bučna i neprijateljska publika. Pre utakmice argentinski igrači bili su na terenu u svojoj belo-plavoj opremi te su se zagrevali kad se na njih sručio gnev publike na fudbalskom stadionu iz 80-ih godina. Bio je to gromoglasan gnev. A onda su kolumbijski navijači počeli da bacaju predmete na igrače. Limenke, boce, ko zna što je sve poletelo prema Argentincima. Naći se pred takvim besom izazvalo bi kod većine nas apokaliptičnu paniku, no vrhunskim svetskim fudbalerima iz 80-ih godina bio je to samo još jedan dan na poslu. Ali Dijego je oduvek bio neobično osetljiv na masu. Neki igrači nisu bili nervozni pre utakmica, on je bio. "Neverovatan je strah koji gomila navijača ponekad može da izazove", rekao je Dijego.

Neko je na njega bacio narandžu. Teško je navesti tačan sled događaja zato što se priče dosta razlikuju. Postoje knjige koje kažu da je narandža doletela dok se spremao da izvede korner, te da ju je dočekao s nogom u vazduhu. Ima i ljudi koji kažu da se ništa takvo nije dogodilo jer sve to zvuči poput narodnog predanja, a ništa slično nije zabeleženo na jedinom snimku utakmice. Najverovatnija verzija priče, ona koja se najviše podudara sa sećanjima ljudi, govori da se to dogodilo pre utakmice, što objašnjava zašto nema snimka, te da ga je narandža promašila i zaustavila se par metara od njega.

Drugim rečima, nije je uhvatio u vazduhu. Ali je istu podigao levom nogom. Onda je počeo žonglirati. Masa je utihnula. Odjednom je ponovno bio na onim dečačkim poluvremenima, a kolumbijska publika, koja ga je samo 10 sekundi ranije mrzela i koja će ga nekoliko minuta kasnije opet mrzeti, pretvorila se u zadivljene navijače Argentinosa. Zapravo, iskusili su nešto još dublje. Oni su voleli fudbal. Voleeli su da gledaju šta sve igrač može s loptom. Došli su da vide utakmicu puni plemenske strasti. Onda su se oblaci razišli, Maradona ih je razdvojio, i to smešnim udaranjem narandže, i oni su se neočekivano našli u dodiru s tom originalnom ljubavi. Postoje bezbrojni trenuci u mnogim fudbalskim utakmicama u kojima je to moglo da se dogodi, ali publika se gotovo sve vreme tome opire. Gledajući Dijega, to nije mogla.

Prsti, koleno, prsti, koleno. Čelo, peta, rame. Razmišljajući o osećajima koji su se tada širili stadionom, možemo se prisetiti stiha Džejmsa Merila iz pesme koja nema nikakve veze s fudbalom:

"Mlada olujo, ova kuća je tvoja".

Sve dobre stvari koje bi dotaknuo na kraju su se izopačile. Nakon Boke više nikad nije prijateljski napustio klub. Svoj boravak u Napulju završio je omražen koliko je nekad bio obožavan. Nije pronašao mir ni u Sevilji, odakle dolaze narandže. Sve je to istina. Istina je i da je imao retku moć da zlobu i nasilje barem na trenutak pretvori u čudo. U nasmejano oduševljenje. Trik odigran na dovoljno velikoj sceni postaje čudo. Što god da pamtite o njemu, zapamtite i to.

7. PRODAJTE SVOJE SVODOVE

Maradona je posle prijema kod pape Ivana Pavla II rekao: "Bio sam u Vatikanu i video sve te zlatne svodove i posle toga čuo kako papa govori da je Crkva zabrinuta za dobrobit siromašne dece. Prodaj onda svoje svodove, amigo, učini nešto".

U kojoj meri su njegove reči imale nesvestan odjek biblijske poslovice 31:8? Sto odsto? "Govorite u ime onih bez glasa te za prava svih koji su ranjivi". Sigurni smo da bi dodatak "Ja sam El Dijego" bitno poboljšao biblijski stih.

Darovi za koje je Maradona priznao da ih je dobio tokom boravka u Napulju od Kamore (skraćena lista): "Zlatni Roleksi, automobili. Dali su mi prvi Volvo 900 kako bih došao u Italiju".

Evo koliko je novca mesečno trošio na telefonske razgovore na vrhuncu svoje karijere u Evropi: 15.000 dolara.

Koga je zvao? Svoju majku.

8. MNOGO MARADONA

Dijego sa suprugom Klaudijom i ćerkama Đaninom i Dalmom (©Reuters)

Uvek je pokušavao da se vrati svojoj porodici. Nazad u Argentinu. Natrag u Fioreito. Natrag u Eskinu, u vreme pre svog rođenja. U autobiografiji je to stalna tema. Nikad ne zaboravljate odakle dolazite. Pamtiš ko su tvoji ljudi. "Najvažnija stvar koju Maradona može da ima je cela porodica uz njega. Moja cela porodica je bila tamo. Cela porodica se sastala i gledala. Nikome ništa ne dugujem, osim svojoj porodici. Poveo sam celu porodicu. Kompletnu svoju porodicu", rečenice su iz njegove autobiografije.

Pa ipak, uvek je pokušavao da pobegne od svoje porodice. Davno pre nego što se Santijago Lara pojavio na televiziji, pravi broj njegove dece bio je predmet javne fascinacije i debate u Argentini. Do 2018. godine taj broj se zaustavio na pet. S bivšom ženom Klaudijom Vilafan imao je dve ćerke, Dalmu i Đaninu. Godinama su one bile jedina deca koju je priznavao. Njihov odnos bio je napet. Đaninu je 2017. optužio da se s majkom urotila da mu ukrade milione i zatražio da je zatvore. Potom su tu sin i ćerka, Dijego i Jana, koje je dobio još tokom braka, u vezama s dve različite žene. Priznao ih je tek nakon sudskih parnica s njihovim majkama. Njegov odnos s Dijegom, koji je rođen u Napulju, godinama je izazivao glasine u Italiji. U jednom trenutku dečak se provukao na igralište za golf kako bi ga video. Konačno, tu je sin Dijego (još jedan), koji danas ima šest godina, a majka mu je Maradonina bivša devojka Veronika Ojeda. To su zvanični podaci.

Njegov advokat rekao je 2018. godine pred televizijskim kamerama da se Dijego loše ponašao tokom rehabilitacije na Kubi te da je moguće da na ostrvu ima još njegove tajne dece. Kubu je Maradona posetio kao Kastrov gost ranih 2000-ih, nakon čega se na njegovoj nozi pojavila Fidelova tetovaža. Razgovor je tekao ovako.

Novinar: Hoće li se pojaviti još Maradonine dece?

Advokat: Zabrinut sam zbog Kube.

Novinar: Kubanski dečko?

Advokat: Nadam se da je samo jedan.

U martu ove godine pristao je da prizna ne jedno, nego troje dece na Kubi, redom tinejdžere. "Moja cela porodica." Šta reći za Santijaga Laru? Mediji su iščekivali njegov odgovor, kao i na njegovu prvu utakmicu na klupi Himnasije. A Grad anarhije se srušio, kao i obično.

9. KOSMIČKI ZMAJ I VETAR KOJI GA JE ODUVAO

Dva najpoznatija gola u istoriji fudbala postigao je u jednoj utakmici jedan igrač u roku od četiri minuta. Mnogo se mastila potrošilo na pobedu Argentine protiv Engleske na Svetskom prvenstvu 1986. godine. O tome koliko je to neverovatno i natprirodno i nečuveno. Da li se u sportu ikad dogodilo nešto neverovatnije?

Razmislite o tome, najpopularnija igra u istoriji sveta, igra koja je stara više od veka, igra koja je zabeležena na filmu gotovo otkako film postoji, igra u kojoj su postignute milijarde neispričanih golova. Čak i kad bismo gledali samo golove na svetskim prvenstvima, bilo ih je više od 2.500. Postigli su ih najbolji napadači sveta u 88 godina i na 21 turniru. A dva najlegendarnija postigla je jedna osoba i to u vremenu potrebnom da se posluša "I’d Like to Know" Supergrasa. To prkosi razumu, zar ne? A kad dodamo da su golovi bili stilski, pa čak i moralno, oprečni, da su definisali celi niz mogućnosti koje fudbal može da nosi te da su se dogodili u izuzetno vrućem političkom kontekstu nedavnog rata između dve zemlje, trebalo bi odrediti fiksno vreme svakog dana kad ćemo ostaviti sve i tri minuta ludovati.

Ono što se uvek govorilo o golu "Božja ruka" i neimenovanom, nezemaljskom čudesnom golu koji je usledio (onom koji je argentinskog komentatora nateralo da poviče: "Mali kosmički zmaju, s koje si planete došao i ostavio toliko mnogo Engleza iza sebe?") je da su bili kontradiktorni. Ja se ne bih saglasio. Istina je da su pali na suprotnim krajevima konceptualnog spektra kojim se fudbal obično interpretira. Jedan je bio čin obmane, drugi je bio čin umeća. Jedan je bio varanje, drugi je bio legitiman. I tako dalje. Jeste li ih ikad zaista pogledali? Pogledajte ih bez slušanja naknadnih rečenica o dobru i zlu, o Maradoninoj mračnoj strani ili slično. Ako to učinite, mislim da nećete u njima osetiti nikakav konflikt. Ja ga ne osećam. To je ono što je neodoljivo očaravajuće u njima. Oni bi trebalo da budu nekompatibilni, ali ono što se oseća umesto toga je da dolaze iz istog dubokog mesta. Ujedinjeni su nečim, a pitanje šta je ta stvar i kuda vodi je fascinantno.

Probijao se kroz sredinu u plavom argentinskom dresu koji je nosio tog dana. Engleski se redovi zbijaju, a on počinje da izvodi nezamislive stvari svojim nogama. Zamahuje stopalom kao da će da pojuri napred, dok zapravo delikatno skreće udesno. Zavlači nogu kao da će dodati loptu, potom nežno dribla prema napred, zastajkuje i izgleda kao da je izgubio ravnotežu, iako se zapravo savršeno kontroliše. Briljantnost ovog prodora, kojim je pripremljeno igranje rukom, nešto je o čemu se retko govori. Dodaje loptu Horheu Valdanu na ivici kaznenog prostora i nastavlja prodor napred. Stiv Hodž, odbrambeni igrač, ispred Valdana visoko izbija loptu prema engleskom golmanu Piteru Šiltonu. Sad je sve na Maradoni i Šiltonu i izgleda kao da će se sudariti. Dijego ne može da odigra glavom, on nije skakač, ali može da odigra rukom. I to čini, on vara, on ne razmišlja, to je njegov sirovi i besni instinkt. On besramno slavi dok je lopta u mreži.

Četiri minuta kasnije ponovo prolazi sredinom terena. Ektor Enrike, koji mu je upravo dodao loptu s druge strane linije, našaliće se godinama kasnije sa svojom ulogom: "Uz takvo dodavanje...". On uzima loptu ne samo na argentinskoj polovini nego i okrenut na pogrešnu stranu, leđima prema engleskom golu. Prvo mora da se okrene, ali na njemu su dvojica engleskih igrača, jedan napred, drugi pozadi. Prvo čini korak na drugu stranu, u smeru suprotnom od onog u kojem želi da krene, kako bi se rešio jednog suparničkog igrača. Potom izvodi polagani i složeni okret kako bi prošao drugog. U naučno-fantastičnom romanu na hiljadu stranica o ovom golu, koji nosim u mislima, taj polagani okret predstavlja stanku aktivacije te dopušta da njegovo telo preplavi astralna svetlost. Sada je na otvorenom prostoru, trči tim čudnim načinom, kao da se laktovima vuče prema napred. Engleski defanzivci dolaze jedan po jedan, samo da bi bili ostavljeni iza njega u seriji minijaturnih, finih scena. Mali kosmički zmaju, s koje planete dolaziš? U deset sekundi prošao je pedeset metara i pet protivničkih igrača. Dva igrača, uključujući golmana Šiltona, ispružila su se punom dužinom po terenu. Nema tu nikakvog razmišljanja, to je čista, besprekorna improvizacija. To je trijumf bezobzirnog instinkta.

Analitičari ponekad prvi gol, igranje rukom, objašnjavaju latinoameričkom vivezom (specifičnom baš za Buenos Ajres). To je svojevrsno legitimno nepoštenje, prezir prema pravilima i odgovornosti. To je antietičnost koja se često kritikuje kao izvor korupcije, iako je verovatno treba shvatiti kao odgovor na nju. Kad ne možeš verovati pravilima, kad svaka institucija postoji kako bi te prevarila i s***ala, onda može da se pobedi samo ako ih nadmudriš. Ako prvo prevariš njih. Lažete zbog činjenice da je iskrenost zapravo najveća prevara. Gledajući u tom svetlu, to je taktika preživljavanja descamisadosa. Kad Siteršpiler i Dijego lažu pred novinarima kako bi od Koka-Kole izvukli više novca, to je viveza u praksi.

Dijego Maradona (©Reuters)

"Božja ruka" je ipak nešto drugo. Viveza je možda bila deo toga. Maradona se nikad nije mučio oko istine kad je u pitanju bila njegova korist. Njegove izjave kroz godine predstavljaju možda najdoslednije neiskreno javno istupanje koje ne dolazi iz američke predsedničke administracije. Ali mislim da je pravo objašnjenje prvoga gola zapravo drugi gol. To je razlog zbog kojeg su fascinantniji zajedno nego odvojeno. Kad je vaš instinkt, koji radi takvom brzinom i takvim intenzitetom, sposoban za takve stvari, onda prirodno nećete biti skloni da podvrgnete snagu i brzinu tog instinkta autoritetu zakona. Hteli biste da ostanete u svetu instinkta, da potvrdite njegovu nadmoć nad drugim, uređenim svetom, tako da možete delovati na njega sa što je manje prepreka. Instinkt je Maradoni rekao da igra rukom. Instinkt ga je vodio da postigne drugi gol. Prema svim definicijama normalnog ljudskog ponašanja, radi se o lošem kompromisnom popuštanju sebi jer to znači videti sebe iznad ostatka čovečanstva, izvan ograničenja koja njime upravljaju. To znači videti u sebi nešto božansko.

Ili gledajmo to na ovaj način. Tokom većeg dela svoje igračke karijere putovao je s fotografijama svoje porodice i sebe kako upoznaje Huana Perona. Nikad nije upoznao Huana Perona jer je on umro kad je Dijegu bilo 13 godina. Fotografija je bila lažna. Kuda god je išao, stavio bi je uz uzglavlje i spavao uz nju.

Ili na ovaj način. Koji je aspekt ljudskog karaktera najviše nevin, onaj koji je civilizacija najmanje prevarila? Instinkt, zar ne? A koji je najkorumpiraniji aspekt ljudskog karaktera, onaj urođeni, pohlepni, amoralni i nasilni?

Tačno.

10. NE UVEDI NAS

Ovo je jedna verzija molitve u Maradoninoj crkvi, osnovanoj 1998. godine u Rosariju u Argentini, kao šala, ali možda i ne baš:

"Naš Dijego, koji jesi na terenu, sveta je tvoja leva noga. Dođi nam magija tvoja, neka tvoji golovi budu zapamćeni na Zemlji, kao i na nebu. Daj nam danas našu sreću i oprosti tim novinarima, kao što smo mi oprostili napuljskoj mafiji. Ne dopusti da te uhvate u ofsajdu i oslobodi nas od Havelangea. Diego".

11. GRAD ANARHIJE

Karta se sama preuredila. Ulice su jednog dana ovde, drugog dana ih nema. Katedrala je okrenuta naglavačke. Katedrala je prekrasna. Katedrala pluta morem. Bila je ovo teška sedmica. Prvo se podigla medijska prašina u Argentini oko njegovog novog posla i mogućeg novog sina, a sad se na međunarodnoj sceni podigla prašina zbog novog filma o njemu. Radi se o dokumentarnom filmu koji je režirao Asif Kapadija. Premijerno je prikazan ovog proleća u Kanu. Uskoro će biti prikazan i u SAD. Film mu je naklonjen, ali na kompleksan i kritičan način. Usresređen je na njegov boravak u Napulju i odnose s Kamorom. Gde god je prikazan, dobio je pohvalne kritike. "Našao sam se zarobljen univerzalno dostupnom pričom o podeljenoj duši", napisao je jedan kritičar.

Sad je podeljena duša pokušavala da se vrati onome od čega je pokušavala da pobegne. Te iste sedmice njegov je advokat objavio da će se Maradona dobrovoljno podvrgnuti DNK testu kako bi se ustanovilo da li je on otac Santijaga Lare. "Dijego priznaje da je u prošlosti grešio. Sledeće nedelje imam važan sastanak u vezi sa slučajem sličnim ovom. Neću otkriti ime osobe jer su tražili da to ne učinim", rekao je advokat.

12. ZNAK LUTANJA

Sedmica posle predstavljanja, 15. septembra, Dijego je vodio svoju prvu utakmicu s klupe Himnasije. Žreb ga je odveo jakom protivniku, braniocu argentinske titule Rasingu. Njegova ekipa je igrala solidno, ali je izgubila sa 1:2. Kad su izjednačili u sedmom minutu drugog poluvremena, Dijego je skočio s klupe i bacio se u zagrljaj svojim pomoćnicima te je slavio kao da je ponovo u 1986. godini. Dva minuta kasnije Rasing je postigao, pokazalo se, pobedonosni gol. Kad je sudija označio kraj, život iz njega je nestao.

Na terenu je dao i izjavu posle utakmice. U doba komercijalnog fudbala, kad god daješ izjavu, moraš da stojiš ispred panela sa sponzorskim etiketama. Neki su ljudi izašli i postavili panel iza njega. Taj je panel uvek potpuno identične nijanse tamnoplave, plave koja je nekako duboko korporativna, plave koja predstavlja esenciju korporativnosti. Dijego je stajao ispred panela i govorio. Bio je vidno ranjen. Poraz je naštetio njegovoj duši, rekao je. Odgovorio je na dva pitanja, a onda se odlučio da se pomeri i zaboravi na obavezu stajanja ispred panela. Jednostavno je odšetao, a novinari su krenuli za njim. Panel se gotovo izgubio iz vida.

Pa, to je Dijego, rekli biste, odbija da se pokori zakonima smrtnih ljudi. Ali zakon je snažniji nego što izgleda i panel je uskoro počeo da hoda za njim. Ljudske ruke pojavile su se s obe strane panela. Ljudske noge pojavile su se ispod. Svako malo, dok je panel posrtao za Dijegom, pokušavajući da ga sledi i u njegovom kretanju, ljudska glava pojavila bi se iza panela i gledala u kojem smeru se on kreće. Dok je Dijego hvalio Rasingove igrače i insistirao na tome da je njegova ekipa igrala dobro, panel iza njega i dalje se teturao. Panel bi se srušio i delovao poraženo, ali onda bi se neočekivano oporavio i gotovo ga sustigao. Bilo je teško slušati sve što je Dijego govorio i pratiti ovu čudnu usporenu trku. Dijego je hodao bez osvrtanja. Njegov hod kao da je govorio: "Boli, ali barem sam slobodan", a panel, polako se prikradajući za njim, kao da je odgovarao: "To je smešno, ali nikad nećeš pobeći".