Dijego i Barsa - ljubav koja je bolela

I danas mislim da nisam pogrešio. Barselona je zaista bila klub za mene. Najbolji klub na svetu, bolji čak i od Juventusa u ono vreme. Ali nisam dobro poznavao Katalonce. A nisu ni oni mene. I svakako nisam očekivao da ću sresti morona poput Đozepa Luisa Nunjeza...

Kada je prelazio sa Bombonjere na Kamp Nou, Barselona je za transfer Dijega Armanda Maradone morala da izdvoji na stotine miliona pezeta. Prevodeno u nama “razumljiviju” valutu i u današnje vreme, oko 7.000.000 evra. Solidan automobil koštao je tada oko 600 evra, prosečna plata u Španiji iznosila je 154 evra, a kafa je koštala 12 centi.

Bilo je leto 1982. godine, svega nekoliko nedelja posle Mundijala na kom se Dijego nije proslavio i koji je završio isključenjem protiv Brazila...

“Slučajano sam ga video prvi put dok sam gledao jednu utakmicu klinaca u Buenos Ajresu 1978. godine”, govorio je svojevremeno čuveni Barsin skaut Đozep Mingela. “Odmah sam znao da je to igrač za nas. Nije bilo teško to uvideti. Ispričao sam sve potpredsedniku i tako je počela operacija koja će trajati skoro pet godina”.

Vreme je da mrtvi saznaju kakvu su priču propustili

Nikolau Kasaus, čovek sa tompusom i jedan od najvažnijih katalonskog velikana, verovao je Mingeli. Putni nalog i neograničena sredstva. Ne vraćaj se bez tog malog!

"Leteo sam tih godina više od Argentinos erlajnsa. To će biti moj prvi veliki posao za Barsu”, kazivao je dalje čovek što će kasnije na Kamp Nou dovesti Hrista Stoičkova i Romarija.

Barselona nije dobro stajala u to doba posle Krojfa. Nunjez je preuzeo finansijski urušen klub, a Argentinci nisu bili laki pregovarači. Tamo je vojna hunta vodila glavnu reč. Mingela ne pregovara sa sebi ravnim. Za stolom prekoputa je mornarički admiral Karlos Lakoste. Mesto sastanka – ESMA, ozloglašeni koncentracioni logor Videlinog režima. Fino crveno vino i dobar komad mesa učinili su da Mingela lakše pregura boravak na tom strašnom mestu gde je sve mirisalo na smrt.

“Rekao mi je da Dijego ne može da ide, da je potreban domovini za Mundijal 1978. Nisam previše zapitkivao, jedva sam čekao da odem”...

Ali Barsa nije odustala. Mingela je bio opasan lisac. Uz pomoć tima katalonskih advokata uspeo je da se umeša u transfer koji će Dijega odvesti iz Argentinos Juniorsa u Boku tri godine kasnije. U pitanju je bila pozajmica koja je zapravo Barselonu krucijalno približila velikom poslu. Čekao se samo pravi momenat. A došao je s porazom Argentine na Foklandima. Pezos je izgubio 30 odsto vrednosti u odnosu na dolar, država se našla u opštem haosu.

Kucnuo je čas.

Četvrtog dana juna 1982, devet dana pre početka novog šampionata Španije, Dijego Maradona postao je najskuplji fudbaler na planeti.

Kempes i Maradona

”Bio je veliki dečak, uzbuđen zbog dolaska u Evropu. Zaslepljen bleštavilom velikog kluba. Sećam se, bio je iznenađen što je Barsa dala toliki novac za njega. A onda je njegov život polako počeo da se menja. Otkrio je slavu, popularnost, novac i moć. Eksplozivni koktel kom će se ubrzo pridružiti i neki loši ljudi. Previše iskušenja za genija koji još nije bio naučio da postavlja prioritete u životu. Maradona kog sam prvi put ugledao bio je raspoložen, srećan i pomalo sanjiv”, prisetio se urednik katalonskog Sporta u svom oproštaju od Pibea. “A onda odjednom... Imao sam 35 godina i nije mnogo prošlo otkako smo osnovali list. Imao sam privilegiju da odem u njegov dvorac u Padralbesu da uradim intervju. Ono što sam tog dana video nikada neću zaboraviti. Ta velika kuća izgledala je kao hotel. Dijego je ležao u krevetu u bašti, oko njega više od deset ljudi jelo je i pilo u šest po podne kao da je zabava. Tada sam prvi put video beli prah u uglu stola za pingpong. Priznajem, nisam znao da je to kokain... Njegov tadašnji agent Horhe Siteršpiler prišao mi je i kazao: Objavićete samo ono što Dijego odobri. I ovde nema slikanja”...

Maradona je u Barseloni proveo tačno 700 dana. Ispod podvučene crte tri trofeja (Kup kralja, Liga kup i Superkup Španije), 38 golova na 58 utakmica, jedna teška povreda (polomljen zglob), jedan misteriozna bolest (zvanično hepatitis, nezvanično polna bolest), nekoliko spektakularnih utakmica i jedan od najvećih incidenata u istoriji španskog fudbala.

Priznajte, mislili ste da nema šanse da doživim šezdesetu

Imao je Pibe naviku da posle svake utakmice na Kamp Nou sa suprugom Klaudijom ode na večeru u piceriju Korijentes 348, u ulici Alikante, na uglu Mandrija. Tako je počelo. Posle je sve češće izlazio sam, sa društvom. A onda se sve ređe vraćao kući.

Dijego nije voleo Uda Lateka. Jer Latek je bio trener čvrste ruke, Nemac od glave do pete. Možda je ipak odatle sve krenulo?

“Nisam mogao da razumem njegov način rada. Dolazio je često na trening s idejom da treniramo s loptama medicinkama. Jedna je bila teška osam kilograma, hej! Jednog dana sam mu rekao: Gospodine Latek, a da vi pokušate. Pa da vidimo kako ćete se sutra osećati. Bacio sam mu je u stomak i otišao sa treninga”.

“Dok sam bio u Argentinosu i Boki navikao sam da spavam do dva sata pred utakmicu. U Barsi je već posle nekoliko utakmica izbio problem sa Latekom. U nedelju ujutru kuca mi neko na vrata. A samo smo Šuster i ja bili sami u sobama... Odgovaram u polusnu: Da? Gledam, koliko to ima sati - 08.30?! Šta se dešava?! Već postajem malo nervozan. Neko se čuje s druge strane: Trener kaže da morate da ustanete, da se prošetate. Recite mu da se ja ne šetam, odgovorio sam. Posle nekog vremena pojavio se Latek lično: Ovde se izvršava ono što ja naredim. Želim da se odmorim, kazao sam mu. Posle treba da trčim. Navikao sam ovako, ako vam sviđa – sviđa. Ako ne – u redu”.

Nemac je hteo žestoku kaznu, ali...

“Prvi je na sastanku skočio Migeli. Onda se nadovezao i Bernd Šuster: I meni smeta šetanje u osam ujutru. Radi se o tome da Latek nije znao šta će sa sobom. Ustane rano, popije dva piva i onda mu se šeta”...

Nije se Latek tek tako predao. Posle jednog Dijegovog kašnjenja naredio je da autobus krene na utakmicu bez njega, ali ubrzo je spram sebe imao i svog zemljaka Šustera. Otvoreni sukob više nije bilo moguće skriti.

“Latek je matori pijanac”, kazao je u “odabranom društvu” Šuster, a sve novine već ujutru objavile.

Maradona je ispunio svoj deo dogovora, otišao je kod predsednika Nunjeza i tražio da Nemcu bude uručen otkaz. Izgledalo je na tren da je to kraj svim mukama, kad...

“U četvrtak 15. decembra otkrili su mi hepatitis. Zglob me je mučio nekoliko dana i otišao sam kod našeg doktora Olive. Nije bio tu. Poslali su me u kliniku da uradim laser, ali kad sam došao doktor je kazao kako mu se ne dopada boja mojih očiju. Kakve oči, doktore, došao sam zbog zgloba?! Pustite da vam uzmem uzorak krvi, tražio je. Otišao sam kući i nisam znao šta da mislim. Sledećeg dana došao je jedan od doktora iz Barselone. Pitam o čemu se radi, on ćuti. Kaže, to može da se dogodi bilo kome. Znao sam da nešto ne valja. Hajde, starče, reci već jednom. I onda je rekao: Da, Dijego, imaš hepatitis. Ubio me je! Povreda ko povreda, ali hepatitis! Zatvorio sam se u kuću i nisam izlazio. U tim teškim danima Nunjez mi je pružio utehu. Otpustio je Lateka. Bila je to najbolja stvar koja mi se dogodila za sav period u Barseloni. Posle je došao Menoti. S njim smo osvajali trofeje”...

Maradona se preporodio pod argentinskim stručnjakom koji je bio doveden samo zbog njega. Menoti ga je znao u dušu. Prvo što je uradio – promenio je režim treninga. I ukinuo one jutarnje. Treniralo se uveče. Da Dijego stigne da se naspava. Menotija su žestoko napadali zbog toga što sve podređuje jednom igraču, što unižava čitav klub. On je pokušao da se izvuče: “Nije to zbog Maradone. Radi se o bioritmu. Znate li kada se igraju utakmice? Uveče. Zato treniramo uveče”.

Menoti je bezuslovno štitio Dijega. Za svaku njegovu glupost imao je opravdanje. Dok se nije umorio:

“Želite da kaznim Maradonu i ne dozvolim mu da igra? Pa dali ste veliki novac da bi on igrao, da bi stadion bio pun. Prva zvezda uvek mora da igra. Kažnjavanjem igrača, kaznio bih klub”.

Maradona se konačno osećao bezbrižno. U svlačionici zabavlja saigrače pimplujući čarapama svezanim u loptu. Pomorandža na terenu rivala doletela je s tribina? Nije problem – prijem, jedan, dva, tri – nazad međ publiku. Uzdah. Aplauz. Kamp Nou puni se pola sata pre početka utakmice. Dijegova zagrevanja postala su spektakl svoje vrste...

Ni treninzi više nisu mučenje. Parada genijalnosti samo za privilegovane.

“Ti naši treninzi... Bilo je ludo”, govorio je jednom prilikom Lobo Karasko. “Radio je takve stvari da... Svi smo ostajali zapanjeni. Stanemo i gledamo. To je bila neverovatna privilegija”.

Dijegu su izrasla krila kada je osetio da svlačionicu ima iza sebe. Bio je spreman da uzvrati na svaki način. Leto 1983, Barsa igra prijateljsku u Bordou. Dijego je povređen. A u ugovoru jasno stoji – ako ne igra Maradona, isplaćuje se samo polovina ugovorene sume. U prevodu, igrači ostaju bez polovine bonusa. Ne, Maradona vam to neće uraditi. Injekcija, pa da krenemo.

Barselona je jednom nadigrala Real. Maradona je dao gol i grandiozni Bernabeu ustao je na noge. Ceo Bernabeu – aplauz na Dijega! To će posle doživeti još samo Ronaldinjo.

A gol - bogovski! Mada je išao sam na golmana Augusta nije želeo da šutira. To bi bilo tako... Lako. Dijego dribla Augusta, mreža je prazna. Ne. To bi bilo... Još lakše. Utom nailazi Huan Hoze. E to je već nešto. Tabula rasa! Nije uvreda za Huana Hozea, tabula rasa da se piše istorija. Kako ga je samo kraičkom oka video da nailazi... Cuidado, Huan! Booom!

Srećom, Huan Hoze već je imao i ženu i decu...

A Beograd? Mala Marakana, kako pišu Španci...

“Tog dana ljudi u Beogradu balkanskom strašću slavili su oslobađanje jugoslovenske prestonice u Drugom svetskom ratu. A uveče su se poklonili novom osvajaču”...

Ako je ono s Englezima bila Božja ruka, ovo je bio Božji lob. Jovin i Rajković nemoćni da naprave faul, Dika Stojanović sve uradio kako treba, izašao da skrati ugao... Koliki čovek, šta sad? - zapitao se samo na milisekund dok je u punom trku, grabeći ka severu, “skicirao” jedno od svojih monumentalnih dela. I onda... Najviša tačka na kojoj se ta lopta nalazila kao najviši stepen fudbalske umetnosti.

“To je sigurno jedan od najlepših golova koje sam postigao u životu, uporediv samo sa onim koji sam dao za Argentinu protiv selekcije Ostatka sveta. Zahvaljujem beogradskoj publici na aplauzu”.

(Politika je sutradan pisala o tom golu kao “dragocenom biseru”, da bi u istom izdanju, samo na prednjim stranama, Zvezdi opasno bilo zamereno što je u doba opšte štednje utakmicu igrala pod reflektorima)

Paralelno s uzletom na terenu Maradona je tonuo van terena. Priznao je mnogo godina kasnije: “Drogu sam probao u Barseloni, da to je istina. Tamo je sve krenulo”.

Neobuzdani temperament genija prvi put eksplodirao je kancelariji predsednika kluba Đozepa Luisa Nunjeza. Bilo je to nekoliko dana pred finale Kupa kralja sa Realom. Paul Brajtner pozvao je Maradonu i Šustera na svoj oproštaj.

“Ako Real ne pušta Santiljanu, nećemo ni mi pustiti naše igrače”, isprsio se na novinskim stupcima Nunjez. A kad je Dijego došao do njega...

“Bio je ponedeljak. Prvo sam zvao telefonom kako bi mi vratili pasoš, hteo sam da odem svojom voljom. Ništa, ne mogu da dođem do njega (Nunjeza). Kao da je kralj lično. Onda sam otišao u klub sa Berndom. Video sam i auto i vozača ispred stadiona. Pomislio sam: sad ne možeš da mi pobegneš. Prvo je izašao Kasaus: Ne, Dijegito, ne možemo da ti damo pasoš. Nalazili smo se u sobi sa puno trofeja pa su mu rekao: Sačekaću još pet minuta, ako se predsednik ne pojavi, počeću da lomim trofej po trofej! Vratite mi pasoš, samo to tražim! Kasaus me je molio da se smirim... Nisam mogao. Proketi makro! Nunjez se nije pojavio i ja sam uzeo Terezu Ereru. Nećete da mi date pasoš? Baaaaam! U pamparčad. Taj trofej bio je od stakla. Šuster mi je rekao da sam lud. Da lud sam, lud jer ne mogu da dobijem svoj pasoš. Na kraju su morali da popuste”.

Trofej Tereza Erera bio je težak 16 kolograma i njegova vrednost procenjena je na 120.000 evra...

Đozep Luis Nunjez tog dana je rešio da proda svoju prvu zvezdu. Sve što će se posle dogoditi samo je ubrzalo taj proces.

Andoni Gojkoečea, mesar iz Bilbaa, polomio je zglob Maradoni (neku godinu pre toga teško je povredio i Šustera). Na jednoj drugoj utakmici protiv Bilbaa Dijego je izazvao skandal neviđenih razmera.

Dok je Gojkoečea išao po gradu i hvalio se kopačkom kojom je unakazio Maradonu, trener Barselone Sezar Luis Menoti upozoravao je nadležne:

“Zbog čega ovo dozvoljavate? Dokle ovako? Dok neko ne pogine?”

I prava je sreća da se tako nešto nije dogodilo na utakmici finala Kupa kralja 1984. Ponovo Bernabeu. I Maradona ponovo na terenu...

(“Nije problem da oprostim Gojkoečei za start i povredu. Ono što ne mogu da mu opristim je to što je ohrabrio sve druge da me tuku i da prođu nekažnjeno”.)

Strašne batine dobio je Dijego tog popodneva na stadionu Reala. Po današnjim standardima i kriterijumima utakmica sigurno ne bi bila privedena kraju. Bilbao bi ostao sa pet igrača na terenu... Ali to je bilo drugo vreme. Grubijani sa San Mamesa dobili su sa 1:0 i završili meč kompletni. Maradona nije izdržao. Izazvao je opštu tuču. Bilo je 60 povređenih. Sve to sa tribina gledalo je 100.000 ljudi i među njima kralj Huan Karlos. I još pola Španije kraj TV ekrana.

Kraj.

Dijego je vikao dok su ga vukli sa terena: “Ne bojim se, vratiću se! Vratiću se! Dolazim u Bilbao sledeće godine”!

Ipak kraj. Kraj jedne epizode.

U tajnim klupskim zabeleškama koje je mnogo godina kasnije otkrio sportski direktor Anton Parera stajalo je ovako: “Menoti nam je posle svega rekao da će osvojiti titulu sledeće sezone. Rekao je da će to učiniti, ali ako prodamo Dijega. Bili smo iznenađeni. Na kraju, otišli su i Dijego i Menoti”.

“Prisilili su me na ovo. Nisam planirao da odem, ali kako su neki sumnjali u Maradonu, tako ja sada odlazim. Sve sam dao za Barselonu, zarađivali ste na meni mnogo. Odlazim uzdignuta čela”.

Adiós!

P. S.

Kad je sve prošlo, kad je u Napulju za sebe rezervisao nebeske svodove i kad su svi konačno shvatili – da, ipak je u pitanju Mali zeleni (kako je to prvi uvideo Zvone Magdić); i kad je ono sa svoje polovine meseca krenuo – pa kroz “šumu” Engleza - da ovozemaljskoj raji učini plezir, još jednom se setio Barselone. Došao je da primi nekakvu nagradu... “Kakav grad... Horhe, kako smo mogli da odemo odavde?” Otrežnjenje je stiglo brzo. Nazad u Italiju? Stop, gospodine Maradona. Vi ste pod istragom. Nunjez? Jeste. Kurvin sin. Ponovo je umešao svoje prste. Optužba: pregaženo dete. Šalite se? Šuster je sve čuo. Probao je da mi smesti...

Adiós para siempre!