Mission completed: Drugačije nije moglo

Postoje stvari u životu koje je teško opisati, racionalno objasniti. Prosto se osećaju. Kao neki elektricitet u vazduhu. Prst sudbine. Intervencija sa nebesa. Ne vidi se, ali je tu, prisutna.

Tako je i zlatna misija Novaka Đokovića bila „viđena“ da se završi na trijumfalni način na krcatom „Šatrijeu“, posle neviđene teniske drame protiv Karlosa Alkarasa (2:0), kojeg je srpski as nazvao nekoliko puta posle meča najboljim teniserom na svetu trenutno.

Drugačije nije moglo da se završi i to nije samo utisak potpisnika ovih redova, nego cele novinarske ekspedicije koja je iz Srbije stigla u Pariz da izveštava sa Olimpijskih igara. Na stranu tradicionalno „teranje malera“, „ćuti, ništa ne pričaj“ i slično, utisak praktično svih od prvog dana bio je da „Nole ovo osvaja“.

Niko nije gledao u pasulj, niti ima krvno srodstvo sa Baba Vangom. Bilo je tu malo i navijačkog, ali i još više objektivnog. Jer, ključ je bio u ogromnom samopouzdanju koje je kiptilo iz Đokovića od prvog kola i potpuna odlučnost, rešenost po sistemu „glavu dajem, zlato ne dajem“.

Apsolutno sve je Novak podredio ove godine osvajanju olimpijskog zlata. Nije, naravno, namerno gubio turnire ili igrao sa četvrt snage, kako će odmah neki da protumače, od januara do evo avgusta, nego je od prvog dana sezone govorio da mu je centralni događaj u 2024. godini osvajanje jedinog trofeja koji mu nedostaje u kolekciji.

Novakova šampionska konferencija: Sada sam iznad Meseca, karijera i jeste i nije kompletirana

Alkaras: Novak je bio gladan i impresivan, nastavljam da učim od njega

I bez obzira na operaciju kolena, na ubedljiv poraz od Alkarasa u finalu Vimbldona, u Pariz je došao kao - čovek u misiji. Brojao je godine i dane od Tokija do jučerašnje nedelje, da sam sebi ukaže još jednu, poslednju priliku da se popne na teniski Olimp.

Kada je u drugom kolu turnira pregazio najvećeg rivala u karijeri Rafaela Nadala, došao je Novak Đoković pred novinare hladan kao led. Kao da je pobedio još jednog igrača ranga Metjua Ebdena iz prve runde. Ni trunke euforije, likovanja, ma ništa. Hej, ali to je Nadal!? Ma, ništa... Rafa je bio samo još jedna usputna stanica do konačnog odredišta. Ništa nije moglo da skrene GOAT-a sa njegovog zacrtanog puta, ništa manje od zlata da ga zadovolji. Zato je i onako posle plasmana u finale, na pitanje da li bi bio zadovoljan srebrom samo lagano i značajno uzvratio:

„Sledeće pitanje“.

Kakvo crno srebro...

Da nije malo klecnulo koleno, Cicipas bi mnogo pre nego što se meč zaista završio spakovao stvari za odlazak kući. Lorenco Muzeti potom, koji je dva meseca ranije na istom terenu vodio 2:1 u setovima protiv Đokovića, nije ni omirisao šansu da uvede neku neizvesnost u polufinalni duel.

Koreča za Mozzart Sport: Nema dileme, Novak je najveći!

Planeta se klanja Najvećem! Konačno si je dočekao, prijatelju!

I na kraju najveći izazov – Alkaras. Svet je još jednom učinio uslugu Novaku – proglasio ga je za apsolutnog autsajdera. A, malo je stvari koje srpski teniski genije više voli od te kada ga potcenjuju, otpisuju, proglase matorim, „bivšim“. Odmah mu se pale lampice i oni dodatni motori u mišićima koji vrhunskog tenisera pretvaraju u – zver. U GOAT-a. Svi koji godinama prate Đokovićevu karijeru i mečeve znaju za tu scenu kada ga prikaže kamera, a on „raširi oči“. To je uvek jasan signal da se onaj sa druge strane mreže neće dobro provesti. E, takav je bio Novak u Parizu od prvog do poslednjeg poena.

Pokazao je Karlos Alkaras najbolju verziju sebe. Onu igru koja mu je bila dovoljna da osvoji ovog leta Rolan Garos i Vimbldon. Kojom je Ožea-Alijasima u polufinalu ostavio na dva gema i kojom bi oduvao sa terena juče bilo kojeg drugog tenisera. Ali, neki drugi Đoković je ovog puta bio sa one strane mreže. A, nije da nije upozoravao sve na to Novak od početka takmičenja, da ovaj Nole nije onaj iz Londona, no nije imao, izgleda, ko da ga čuje.

Ovaj Novak Đoković je bio spreman na sve, osim na opciju da ostane još jednom bez zlata. Bio je Čovek u zlatnoj misiji, kako smo ga prozvali ovde na Mozzart Sportu, tako se ponašao, tako je izgledao, tako je igrao. Tako je i završio. Mission completed, što bi rekli Amerikanci. I kao što rekosmo, sve je „mirisalo“ od prvog trenutka da će tako biti, ko hoće da veruje, neka veruje. Prosto, osećalo se u vazduhu.

Pa, neka ga i dalje otpisuju, precrtavaju, govore da je gotov... Možda bi svetu bilo bolje da „čuje“ njegovu izjavu kako bi voleo da okači još jedno zlato oko vrata – ono iz Los Anđelesa 2028. A, kada GOAT nešto jako poželi, sve učini da to i ostvari.