STRAHINJA PAVLOVIĆ – Malo folklor, malo atletika, a najviše porodične vrednosti i eto ti štopera i čoveka

Odomaćio se u narodu izraz „biciklom na Rusiju“, a baš jednom biciklom krenuo je Strahinja Pavlović u svet i stigao do – Katara! Pre desetak godina redovno je na treninge Savacijuma dolazio dvotočkašem.

Sad može sebi da priušti ličnog šofera ili „besna“ kola. Može, ali neće. U duši je dalje je onaj dečak koji vrti pedale od prigradskog naselja Jevremovac do terena u Šapcu gde je prvi put šutnuo loptu. Nije daleko, tri kilometra, ali svaki dan...

„Često je baš biciklom dolazio na treninge. I znate šta? Nijednom nije zakasnio. Nekad bi ga otac dovezao automobilom, nekad bi u društvu prošetao, ali taj bicikl je ostao simbol upornosti. Bilo da ’peče zvezda’, bilo da pada kiša, ništa ga nije sprečavalo da se pojavi na treningu“, priseća se Zoran Kokanović, jedan od prvih trenera sadašnjeg reprezentativca Srbije i dalje angažovan u Savacijumu, gde štancuje talente.

Od talentovanog do profesionalnog fudbalera dugačak je put. Ne može se savladati samo biciklom.

„Nedavno smo ga Kokan i ja posetili u Salcburgu, gledali meč Lige šampiona sa Čelsijem, oduševili se natpisom prilikom ulaska u akademiju austrijskog kluba. Krupnim slovima, valjda da tamošnja deca zapamte: ’Ovde ste došli do talenta, ali to je samo deset odsto do uspeha, sve ostalo je rad’”, prepričava Željko Pavlović, otac 21-godišnjeg štopera.

FILIP KOSTIĆ - Šumadijski komandant levim bokom uvek spreman na juriš

Nekad je i sam Željko „terao loptu“. Bio aktivan do 38. godine, dogurao do Mačve u danima kad su se Čivijaši kroz Srpsku ligu zapad probijali do drugog ranga, igrali baraž sa čačanskim Remontom.

„Ja na trening, on kuka da ide sa mnom. Na termin sa prijateljima, on opet traži da bude tu. Vukla ga lopta, voleo je odmalena sport. I naučio da se bori, sve vreme igrajući sa starijom decom, što mu je omogućilo da sazri brže od vršnjaka. U komšiluku je bio najmlađi, izađu na ulicu dečaci od ’95 do ’97, on pet godina mlađi zakuca se u snažnije, ali neće da plače. Plašio se, valjda, da ga ne vidim, ha-ha-ha. Ustajao je i borio se“.

Čak i kad je odnos bio neravnopravan, pokazivao je isto što i danas na reprezentativnom nivou. Srce!

„Sećam se, po povratku sa posla prolazim pored školskog dvorišta... On prvi razred, u njegovom odeljenju više devojčica i samo devetorica dečaka. Strahinja izabrao jednog drugara i poslao ga da brani. Igra sam protiv svih. I – pobedi! Veljko, naš drugi sin, imao je fizičke predispozicije i za fudbal i za košarku, ne i Strahinjinu upornost. Taj bi mogao da igra tačno da ne spava, takav se rodio“.

Počeci u Savacijumu

Šteta bi bilo da dar i posvećenost ostali samo na betonu Osnovne škole „Laza K. Lazarević.“ U drugom razredu pojavio se na treningu lokalnog Savacijuma.

„Od prvog dana se isticao pojavom. Najviši i najhrabriji. Niste mogli da ga ne primetite... Kod njega nijednog trenutka nije bilo stajanja, čak smo ga, silom prilika, stavljali da igra sa starijima. Izdvajao se. U Krupnju smo igrali jednu prijateljsku utakmicu sa Vojvodinom, trener Jovica Delić i ja odlučimo da ga promovišemo u levog beka, tad smo se uverili da će izrasti u velikog igrača, odigrao je bez greške. Toliko dobro da niko nije primetio da je dve godine mlađi, svi su mislili da je 1999. godište, a on 2001“, ponosno će trener Kokanović.

Saradnici Perica Đokić i direktor Savacijuma Milenko Barada shvatili su da im pred očima svetluca biser.

„Koliko su mu verovali potvrđuje baš taj detalj koji Kokan pominje. Trebalo je u Pionirskoj ligi Srbije da igra neki dečko iz Valjeva, zaboravih mu ime, nije se pojavio i onda su Strahinju, zato što je levonog, kao iznuđeno rešenje prebacili da igra beka na kontrolnim utakmicama. Pokazalo se da može. Kasnije su dobili Zvezdu, tadašnjeg šampiona u pionirskoj konkurenciji“, dopunjava Željko Pavlović.

ANDRIJA ŽIVKOVIĆ - Humano srce koje je ojačalo ono što ga nije ubilo

Obojica se sećaju bizarnog detalja sa gostovanja OFK Beogradu 2013. Na jednoj strani Romantičari sa Veljkom Nikolićem na terenu i Dževadom Prekazijem na klupi. Pavlović je bio spreman da im se suprotstavi, kad...

„Delegat nije dozvolio! Čovek, prosto, nije verovao da Strahinja može da se nosi sa starijim dečacima, iako smo posedovali validnu dokumentaciju, već je prošlo sedam-osam kola, redovno bio na terenu. Čak se kasnije, kad se meč završio, a iz FSS stiglo obaveštenje da je imao pravo, delegat se izvinjavao svima, ali, eto, bio je i on začuđen kako neko može da parira generaciji dve godine starijoj“, prepričavaju Zoran Kokanović i Željko Pavlović.

Mic po mic, Pavlović junior je nagoveštavao da bi mogao očevim stopama. Da mu fudbal nije razonoda, nego opsesija.

„Kad je upisao treći razred, morao sam da mu branim da toliko juri za loptom. Dešavalo se da u tri dana igra isto toliko utakmica, a paralelno trči školski kros ’Večernjih novosti’ na šabačkom hipodromu. Završio je drugi, odmah iza momka koji je redovno trenira atletiku. Onda se oprobao i u školi atletike, bio dobar na dugim prugama“.

LUKA JOVIĆ - Fudbalski Toma Zdravković

Lopta je, ipak, dobila prednost. Ne samo fudbalska.

„Voleo je i košarku, rukomet, sve gde može da dođe do izražaja kombinatorika. Baš je imao smisla. Videlo se po motoričkim sposobnostima da je nadaren za kolektivne sportove. Voljni momenat je, možda, bio odlučujući. Iako je Savacijum izborio opstanak, Pionirska liga Srbije je 2013. ukinuta pod obrazloženjem da je nerentabilna, Strahinja više nije igrao mečeve sa Partizanom, Zvezdom, Čukaričkim, vratio se u lokalni milje, ali to nje bilo dovoljno. Kako je Savacijum najbolje sarađivao sa Partizanovom omladinskom školom i već u prosledio Sašu Lukića crno-belima, na poziv Moce Vukotića prešao je u Beograd. Najpre je završio osmi razred u OŠ „Gornja varoš“ u Zemunu, potom upisao Sportsku gimnaziju, ostao je veran radnoj etici, brzom učenju, inteligentan je...

U tom periodu javila se dilema: škola ili fudbal?

„Razumljivo, mama Slađana je neradno pristala da se više posveti sportu. Daleko od toga da je zapostavio školu ili, ne daj bože, bio loš đak. Naprotiv, završio je vanredno, sa visokim ocenama. Čak je danas mama ponosna kako je savladao engleski, francuski, uči sad i nemački... Biće mu od koristi“.

A nije bilo lako – a kome je? – kad se prvi put odvojio od porodice.

„Kad je potpisao za crno-bele, talente su smeštali u internat na Batajničkom drumu. Ne baš sjajni uslovi. Srećom, znao je dosta dečaka, Tejića iz Lazarevca, Kašikovića iz Lajkovca, Bojana Balaža koji mu je kasnije postao saigrač i prijatelj. Tad mu rekoh: ’Sine, vidi, ako ti ide – ostaješ; ako ne, tata će da upali kola i teram nazad za Šabac’. Srećom, ispalo je odlično“.

Na meču sa Norveškom u Ligi nacija (© Star sport)

Između ostalog, zaslugom Slađana Šćepovića, uz Zorana Kokanovića, Dejana Ilić (bivši kondicioni trener Partizana mu pomogao u osetljivom periodu prelaska iz mlađih kategorija u prvi tim, poboljšavajući razne performanse) i Zvonimira Vukića (sada agenta, „dobar, porodičan čovek, ide na kvalitet, ne na brojnost“) presudnog za oblikovanje.

Sportsko i životno.

„Pedagog! Govorio im je Šćepa: ’Dokle god ste dobri u školi bićete i na fudbalu’. Posle tih reči nikad sebi nisam dozvolio da se mešam u posao trenera. Znao sam da je u pravim rukama. Šćepa ih je učio fudbalu i životu. Fudbal kako da igraju, ne da osvajaju prva mesta u mlađim kategorijama, nego da mogu da pokriju sve pozicije, od levog beka do desnog krila, a životno da se drže neprolaznih vrednosti. Čak sam gajio nadu da će Strahinja biti kao Nemanja Matić, imao je visinu i smisao za igru, ali mi je Šćepa rekao da je najbolje da ga pomeri na štopera i ispostavilo se da je dobro procenio, jer ga je naučio da vidi igru“.

NEMANJA GUDELJ - Zapadnoevropski mentalni sklop sa srpskim srcem

Usko povezano sa potezima iz detinjstva.

„Upisali smo ga na folklor kad su mu bile četiri godine, trenirao ga do trećeg razreda, kasnije nam baš Šćepović reče da je zbog te igre na prstima razvio motoriku i da su mu folklorne kretnje pomogle da bude bolji fudbaler”.

MILOŠ VELJKOVIĆ – Fali nam štoper? Selektore, ima jedan naš dečko u Totenhemu

Prevazišao je tatu. Kao bivši štoper, Željko je kompetentan da proceni šta naslednik može.

„Nekad sam preterivao prilikom startova, ha-ha-ha... Rangovi u kojima sam se takmičio su mi dozvoljavali da se tako ponašam. Njemu sam sugerisao da se nikad ne predaje i da, ako već voli fudbal, maksimalno mu se posveti. Onda to znači i brigu o telu, pogledajte, recimo, Ronalda. Supruga je više pažnje posvećivala obrazovanju, ali smo zajedno insistirali na nepromenjivim porodičnim vrednostima, govorili da ne predstavlja samo sebe, nego i familiju, grad, da ne bude navijački ostrašćen i kad ga sad vidimo jasno nam je da smo uspeli“.

VANJA MILINKOVIĆ SAVIĆ – „Dajte po stotku, nabiću je u Centralni zatvor“

Dete koje vozi bicikl je postalo čovek koji predstavlja Srbiju i njenu širokogrudost:

„Neće on o tome da priča, međutim, kad je nekoj dečici iz Šapca trebalo pomoći oko lečenja, odazivao se na pozive, uz samo jedan uslov. Da pomoć bude anonimna“.

Životne lekcije – naučene...