Za medalju potreban rezervni plan: Kad su Mandić i Jakšić uštopovani, ponestane ideja

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Zagreba)

Nema trenera koji ne bi poželeo da ima Nikolu Jakšića i Dušana Mandića u ekipi. U paketu – još bolje. Momci koji su stasavali uz vaterpolo velikane su „zaostavština“ prethodne generacije, utkali su se u najveće srpske uspehe i projektovani su da budu vođe nove. Njihov doprinos nije sporan, nekada će više, a nekada manje isporučiti. U najvećem broju slučajeva na njih će ići lopta, oni će završavati napade. Ali, šta kada protivnik pronađe put i način da ih uštopuje? Mađari jesu u završnici, tada je Srbiji ponestalo ideja i potrošena je prilika da peterci budu izbegnuti.

Vrti se igra Srbije oko levorukog golgetera i kapitena, što je i logično, jer dečje bolesti odavno su preležali, svikli se da budu bitan faktor kada se utakmica lomi. I teško da bi ijedan trener jednog ili drugog potisnuo iz primarnog plana. U bilo kom trenutku, naročito ne u finišu, kada jedan napad može sve da preokrene. Ipak, iluzorno je očekivati da ne dođe do utakmica kada će ta koncepcija pasti u vodu, kada će se pojaviti protivnik poput Mađarske, oterati nosioce olimpijskog šampiona od gola ili ih pak primorati da uzimaju šuteve preko bloka ili dva, jer će na njima igrati „flaster“.

Ni u Zagrebu ništa od medalje: Mađari imali deblje živce od Srbije, preko peteraca do polufinala

Mađari su to sproveli u delo, primarni plan Srbije pao je u vodu, a rezervni nije upalio, jer niko drugi se nije nametnuo kao pouzdano rešenje. Na Svetskom prvenstvu to je bio Strahinja Rašović, ali on u Zagrebu nije bio na nivou iz Fukuoke, gde je uvršten u idealnu postavu – takođe u njoj bio i na planetarnom šampionatu u Budimpešti – i pride poneo titulu najboljeg strelca.

Pogotke prvog tobdžije Svetskog prvenstva niko nije nadomestio. U osmini finala protiv Francuske nije ga služio šut, ali je Radomir Drašović imao odlične sekvence i sa centralne pozicije donosio je dubinu u napadu. Bio je taj „treći čovek“, rasteretio je u napadu kapitena Nikolu Jakšića i Dušana Mandića. Njegovih golova u četvrtfinalnom meču sa Mađarskom nije bilo, Strahinja Rašović se jeste dva puta upisao na semaforu, međutim, prvi pogodak bio je na samom startu meča iz prvog šuta. Drugi u finišu u tranziciji. Između je bilo dosta praznog hoda.

Viktor Rašović i Vendel Vigvari, u pozadini Vuk Milojević (©Slobodan Sandić/VSS)

Kada se na to doda da je Dušan Mandić poslednji put tresao mrežu početkom druge četvrtine, a Nikola Jakšić treće, Srbija je u drugom poluvremenu, zbog izvanredne pripreme utakmice mađarskog selektora Žolta Varge, vapila za igračem iz „pozadine“ koji bi nešto promenio. Viktoru Rašoviću je malo falilo da skroz naskroz razbije šifru. Za Mađare je bio „iks faktor“, neko na koga nisu računali, toliko obraćali pažnju. Dve situacije sa igračem više krunisao je pogocima, okrenuo vodu ka srpskoj vodenici, ali su sve poremetila uzastopna isključenja na suprotnoj strani bazena.

Ali, na Viktoru Rašoviću i nije da se dugoročno nametne kao glavna solucija u šutu spolja, već da donese asistencije sa desnog krila, traži igrače kod stative i brzim prebačajima – najčešće za brata Strahinju – spaja levo krilo sa golom. Dodavanja na liniju dva metra je bilo, plus pogoci. I kada se crta podvuče Srbiji su nedostajale dve figure: Branislav Mitrović iz duela sa Francuskom – imao 11 intervencija i bio na preko 50 odsto odbranjenih šuteva, dok je protiv Mađarske samo dva puta zaustavio šut protivnika – i Marko Radulović.

Marko Radulović i Gergo Fekete (©Slobodan Sandić/VSS)

Zalomilo se momku iz Rijeke da bude tragičar u penal-seriji. Skliznula mu je lopta sa šake, nije uspeo ni da uputi udarac. Tu može biti do više faktora – koncentracije, pritiska, pravila o napumpanosti lopte koja datiraju iz prošlog stoleća... Od toga je za srpsku reprezentaciju daleko kobnije bilo što mu u osnovnom delu utakmice selekcija šuta nije bila dobra. Ni protiv Mađarske, ni protiv Francuske. U mlađim kategorijama je dominirao, bitnu ulogu imao u kragujevačkom Radničkom i trenutno je ima u Novom Beogradu. Ima i sportsku drskost, zna da bi trebalo da bude igrač koji zajedno sa olimpijskim šampionima „otključava“ protivničke odbrane.

Ali, sa tim teretom, koji je i sam sebi nametnuo, za sada se teško bori. Što ne znači da na narednim takmičenjima, možda već na Svetskom prvenstvu u Dohi, neće biti drugačije. Igrački kvaliteti su neupitni, sve je u glavi. Ona je najveća kočnica ovog tima.

Kako god, da bi Srbija konačno u novom sastavu uzela medalju i skinula ogromno breme, Urošu Stevanoviću je potreban Strahinja Rašović u formi iz Fukuoke i da Marko Radulović, Radomir Drašović ili neko treći drži konstantu. Tada će i napadački spektar biti raznovrsniji, a protivnici manje usredsređeni na Nikolu Jakšića i Dušana Mndića, što bi bila olakšavajuća okolnost najboljim srpskim vaterpolistima.

Priča u Zagrebu je za olimpijskog šampiona gotova što se tiče medalje, ali do Svetskog prvenstva u Dohi ostalo je manje od mesec dana, razilaženja neće biti i ciklus pripremnih utakmica kreće od nedelje.