PRELAZZI: Udar Vitalija Klička (VIDEO)

Matori komentatori bi olako aktuelizovali frazu da Vitalij Kličko ovih dana bije svoju najtežu bitku. Samo što bi, za razliku od izanđale upotrebe te sintagme, u slučaju najpoznatijeg ukrajinskog i evropskog boksera ona bila sasvim prikladna.

Vođa ukrajinske opozicije, čelnik partije UDAR, hladna januarska popodneva i noći provodi na trgovima Kijeva, u prvom redu protesta koji traju otkako je vlada Viktora Janukoviča naprasno okrenula leđa Evropskoj uniji i odustala od prethodno datog obećanja narodu da će potpisati čuveni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (ah, koliko je tek ta sintagma nama poznata...).

Bio je to šok za mnoge u Ukrajini, posebno za onaj "zapadniji" deo: velika zemlja je podeljena gotovo pravolinijski, na one s istoka, čiji je maternji jezik ruski, zanimanje uglavnom rudar ili radnik u proizvodnji, a navijačko opredeljenje Šahtjor iz Donjecka, i na "Evropljane", okrenute prvo Evropi, pa Ukrajini, što zbore ukrajinski, pripadaju „intelektualnoj eliti“ i još pate što su milioni Rinata Ahmetova potisnuli njihov Dinamo, jedan od bastiona istočnoevropskog fudbala prošlog veka, u drugi plan...

Iako su i braća Kličko – za ovu priču Vladimir nije toliko važan, mada je uvek na burazerovoj strani – prve reči izgovorili na ruskom, iako im je otac bio sovjetski pilot, Vitalij je uvek bio više Evropljanin nego Rus, a ta će emocija posebno doći do izražaja kada se, tokom karijere, preseli u Nemačku i postane najbolji pajtos Angele Merkel. Njegova partija biće osnovana po ugledu na Angelin CDU, a dobijaće redovno i izdašnu pomoć od svojih nemačkih saveznika.

Poređenja politike i boksa su neminovna jednako kao što su to bile i Kličkove pobede. Prvi bokser s doktorskom titulom – zbog čega će dobiti nadimak dr Gvozdena pesnica - bio je suvereni vladar ringa, prijateljski nastrojena varijanta Ivana Draga, koji bi svoje opasno lice pokazivao isključivo između konopaca.

Samo nekoliko puta nije izašao kao pobednik, a jedan od ta dva poraza i dalje se prepričava. Veliki Lenoks Luis, ubedljivi favorit pred duel, u jednom naivnom klinču rasekao je Klička ispod oka i lukavo koristio tu povredu, gađajući ga iz runde u rundu pravo u ranu. Ukrajinac je uprkos tome bio bolji i vodio u poenima, ali je sudija odlučio da prekine meč, podari Britancu pobedu tehničkim nokautom i rasrdi publiku i sve nas koji smo gledali borbu i zdušno navijali za našeg poštenog i hrabrog slovenskog brata...

Sličan će biti i početak njegove političke karijere, izazvan – i ovo će vam zvučati poznato – izneverenim obećanjima ukrajinske "Narandžaste revolucije", njihovog 5. oktobra, posle kojeg, zamislite, nikada nije došao onaj šesti... Vođe prevrata koji je obećavao novu, pravedniju i pošteniju državu posvađale su se i gotovo preko noći ogrezle u korupciju, narod je shvatio da su svi oni isti, zavladale su apatija i rijaliti programi, a čak ni organizacija Evropskog prvenstva u fudbalu nije bila pošteđena malverzacija.

Kličko je tada pomislio da bi bilo dobro u Kijev, Donjeck, Lvov, Harkov, Odesu, presaditi nemački pelcer, ali je već u prvom minutu prve runde odalamljen krošeom – prevejanim političarima nije se dopalo što ultrapopularni sportista pokušava da im otme parče slave, novca i biračkog tela, pa su po njegovom UDAR-u opalili iz svih oružja.

Kao i toliko puta u karijeri, Kličko je ustao i uzvratio još jače. I bilo je, kada se setite njegovih borbi, sasvim prirodno da se stavi na čelo protesta u Kijevu i da zvekne onog pripadnika obezbeđenja nakon što su ga poprskali protivpožarnim aparatom i suzavcem. Jer taj nikada nije bežao od protivnika i problema, nikada nije tražio klinč kada ostane bez ideje i nikada nije udarao ispod pasa.

Samo što će sada morati i to da nauči. Svet politike, otkriva to Kličko svakog dana, mnogo je suroviji od onog u kojem je dosad živeo. Ako bi Britanci pomalo zajedljivo primetili da je Kličko bio šampion u godinama kada je boks bio u sunovratu, te da nije ni imao pravog takmaca – tako je postao, reći će oni, neka vrsta bokserskog Pita Samprasa – to apsolutno ne važi u političkoj areni. Sada ukršta rukavice sa čitavim sistemom, s policijskim i vojnim aparatom, sa komunističkom logikom Janukoviča i njegovih aparatčika...

U zemlji čiji je parlament veći cirkus čak i od onog našeg iz devedesetih – Voja Šešelj i njegove kerefeke malo su dete za veštinu mogućeg ludila ukrajinskih deputata – Kličko bi morao da nauči da igra prljavo, jer jedino tako može da preživi veliku, prljavu baru punu džinovskih krokodila.

Jedno je, ipak, sasvim jasno. Bilo da su vam njegove namere prirasle srcu ili ne (što je direktno proporcionalno vašem rusofilstvu i odbojnosti ka vrednostima koje predstavlja Evropska unija), Kličko nije ušao u politiku jer ne zna šta će od sebe, niti je ikebana poput nekih naših ministara, bivših sportista za koje niste sigurni čemu služe, a uz to i ništa ne rade. On je u celoj stvari iskreno i sa namerom da pobedi, kao i 45 puta tokom karijere.

A to nas dovodi do sledeće teme za razmišljanje: ko bi, od srpskih sportista, bio dovoljno hrabar, lud, pametan i popularan da stane ispred naroda i povede ga – ili nam makar to obeća – u bolju budućnost?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)