PRELAZZI: Heroj O'Driskol

"Znanje je znati da je paradajz voće; mudrost je znati da ga ne staviš u voćnu salatu".

Kažu da ne treba počinjati tekstove tuđim citatima. Tako deluješ nadmeno, ali prazno, diletantski i suštinski neobrazovano, poput devojaka koje na Fejsu šeruju misli Čarlsa Bukovskog, Džona Fantea ili Mike Antića, iako je poslednja pesma koju su pročitale bila "Ježeva kućica". Ili, još gore, podsećaš na srpske političare koji se, u nedostatku svojih reči, oslanjaju na tuđe, kao što se usled pomanjkanja svoje politike oslanjaju na tuđu...

Ali kako odoleti takvoj rečenici, utoliko pre što ju je junak ove priče nehajno izgovorio uoči jedne – ragbi utakmice?

Bilo je to 2009, kada je Brajan O'Driskol igrao najbolju sezonu u karijeri. Reprezentacija Irske, čiji je tada bio kapiten – Irci, severni i republikanci, u ovom sportu igraju zajedno pod himnom koja je napisana specijalno za njih i pod nekoliko različitih zastava i, vidite, to funkcioniše – uzela je grend slem u Prvenstvu šest nacija, a O'Driskol, koji će bubnuti ovu životnu poslovicu uoči meča s Englezima, bio je ubedljivo najbolji igrač takmičenja, pa možda čak i čitave planete.

Najpre zahvaljujući njemu, Irci su od topovskog mesa Englezima, Velšanima i Francuzima i ekipe koja je redovno završavala Svetsko prvenstvo debaklom od ekipa sa južne polulopte postali respektabilni sastav, a klinci su počeli da jure za jajastom loptom i da, bilo to dobro ili ne, zaboravljaju na dobri, stari fudbal.

Retko se dešava da jedan čovek toliko promeni stav čitave nacije o nekom sportu. Može se poduhvat Brajana O'Driskola možda uporediti sa onim što je Srbiji doneo Novak Đoković: ne samo da je najbolji ambasador zemlje, već je naterao i poslednju srpsku bakutu, koja ne zna da koristi ni računar, da shvati kako funkcioniše "čelendž" i na hiljade dece uzelo je reket u ruke i otišlo na šljaku na desetine izniklih terena širom zemlje.

Ali tenis je, da parafraziramo Vujadina Boškova, tenis, i ragbi je ragbi, timska igra koja ima svoja stroga pravila i još strožu hijerarhiju. U njoj je Novak Đoković nemoguć, a Brajan O'Driskol jedan od milion, čudesna pojava koja će obeležiti čitavu jednu eru.

U subotu, 15. marta, dva dana pre proslave Svetog Patrika, negde oko 20 časova, Irac se oprostio od dresa u kojem je odigrao 141. meč – najviše od svih ragbista u istoriji – a dobri ragbi bogovi, mnogo skloniji pravdi od ovih "naših", fudbalskih, nagradili su ga lovorovim vencem. Irska je u Sen Deniju, na krcatom Stadionu Francuska, na kolena bacila domaćine, ugrabila najvažniji evropski trofej i podarila najbolji mogući oproštaj svom sinu, vođi i heroju. I nije verovatno bilo čak ni Engleza koji je zažalio zbog irske pobede znajući da će pehara biti, ali takvih ljudi kao što je Brajan O'Driskol verovatno neće.

On je otelotvorenje one stare engleske izreke da je fudbal igra džentlmena koju igraju huligani i grubijani, a ragbi igra huligana koju igraju džentlmeni. Dobrotvor i mirotvorac, O'Driskol je vrhunski dokaz da u sportu i dalje možete da postanete najbolji, a da usput ne steknete baš nijednog neprijatelja, da se nikome ne zamerite, da nikome ne stanete na žulj...

Nekadašnji klinja iz Dablina, skoro potpuno ćorav, s naočarima poznatim i kao "dno tegle za zimnicu", koji je odrastao maštajući o tome da bude novi Mark Hjuz (ragbi ga u početku nije ni zanimao) na terenu – i samo na terenu! – sa svojih jedva 178 centimetara pretvorio bi se u aždaju koja grabi napred. S briljantnim prodorom i savršenim perifernim vidom, uporan kao mazga i s predvodničkim sposobnostima jednog Aleksandra Makedonskog, prvi bi hitao u juriš, i činio bi sve oko sebe boljim igračima i boljim ljudima.

O'Driskol, nažalost, neće predvoditi svoju Irsku na Svetskom prvenstvu naredne godine, trećem najvećem sportskom događaju na planeti. Sa 35 godina života i na hiljade direktnih udaraca u glavu, Brajanov organizam je rekao da je bilo dosta.

Nema veze, doduše, uvek ćemo imati Pariz...

Neće u Engleskoj biti O'Driskola, ali neće, baš kao ni na fudbalskom Mundijalu, biti ni srpskih ragbista, trećeligaša u divnom, muškom, grubom i pravednom sportu. Niti će ragbi prvenstvo u srpskoj javnosti dobiti publicitet kakav zaslužuje, iako sam i dalje ubeđen da je to sport koji bismo, po nacionalnom kodu – a koji je jako sličan irskom, uopšte keltskom – morali da zavolimo makar i koliko neki rukomet, odbojku ili vaterpolo.

Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je ovaj sport imao tu privilegiju da stvori jednog Brajana O'Driskola.

(FOTO: Action Images)