PRELAZZI: Mundijal za džentlmene

Serhio Ramos koji skače na glavu, da internet poludi i počne da mu crta bazen usred šesnaesterca, to je slika koja je obišla svet posle prvog kola Lige šampiona; dobro, to i onaj šut Alesandra Florencija koji bi mogao da promeni pravila fudbala, pa da se broji dva, eto toliko je bio lud i dobar.

Ali Serhio Ramos, vratimo se njemu, on nas je podsetio na sve one “ronioce” sa travnatog terena, sve folirante, glumce, pantomimičare koji uništavaju duh igre, koji na fudbalsku populaciju – nehotice ili svojevoljno, sasvim je svejedno – kače etiketu "foliranti". A Ramos je u dobrom društvu: ume da padne i Mesi - ume da isfolira, o još kako ume! - Luis Suarez, umeo je da laže i vara i veliki Rivaldo, pa Roben na Mundijalu, pa “svetac” Džerard, pa Jirgen Klinsman u finalu Svetskog prvenstva...

Nije to ništa novo, dakle, dešavalo se i ranije, neke varalice su dale šmek igri i ušle u istoriju – mada bi se pre moglo reći da je Maradona postao najveći svih vremena uprkos, a ne zbog “Mano de Dios” – ali ume da bude porazno, da vas fizički zaboli i natera da opsujete televizor, kada neki igrač, pa još ako je veliki igrač, odigra svog “Krcka Oraščića” C-kategorije pred sudijom i auditorijumom.

Osetimo se izdano tada, fudbalski poklonik zaškrguće zubima, pa majka mu stara, zar zbog jednog penala ili kartona, zar zbog jedne tako prolazne stvari, da uzdrmaš temelje čitave igre i njene istorije?

POČINJE SVETSKI KUP U RAGBIJU: Ol Bleksi bi da ispišu istoriju u Londonu (VIDEO)

Ništa slično, nikakvog Serhija Ramosa, nećete videti na jednom drugom Svetskom prvenstvu, koje počinje danas u Engleskoj i Velsu, i kojeg reklamiraju kao “treći najveći sportski događaj na planeti”, posle Olimpijskih igara i tik uz fudbalski Mundijal...

Svetski kup u ragbi junionu, osmi po redu, biće sve što je fudbal nekada bio, u svojoj romansiranoj verziji koja nam stiže kroz nostalgične priče naših očeva – to je fudbalska varijanta rečenice “During the war...” – ili kroz ozbiljne tekstove Predraga Dučića na portalu MOZZART Sporta; hrabra, muška, poštena igra, u kojoj bi tipovi poput Serhija Ramosa doživeli linč čitavog stadiona, ako ih prethodno i njihovi saigrači i drugari ne išamaraju.

Videćete ogromne ljude koji plaču dok punim plućima pevaju svoju himnu, videćete haku, ratničke plesove maorskih boraca koji uteruju strah u kosti protivnika, videćete slomljene zube i vilice posle kojih se vinovnici zagrle kao nekada posle “ferke”, videćete amatere koji ponosno izlaze na megdan profesionalcima – to je kao da se na fudbalskom Mundijalu pojavi San Marino, recimo, i još ima šansu da pobedi favorita – videćete grubijane koji su elegantniji od balerina; videćete, što je najvažnije, sport kakav je nekada bio i kakav bi trebalo da bude, otelotvorenje one pomalo izlizane, ali uvek aktuelne engleske izreke da je “fudbal džentlmenski sport kojeg igraju huligani, a ragbi huliganski sport kojeg igraju džentlmeni...”

Ragbi je igra mišića, ali i psihe, traži apsolutni sinhronicitet petnaestorice ogromnih ljudi, koji moraju da dišu kao jedan, koji moraju da vam veruju i da znaju da ste i vi njima odani, iziskuje onaj dodatni napor kada vam se učini da ne možete više da napravite ni korak, nešto poput maratona na čijem kraju više ne bude važno ni ko je prvi, dok god ste uspeli da pobedite i sebe i prirodna ograničenja ljudskog tela.

Sa ragbijem sam se prvi put sreo sasvim slučajno, na nekom “divljem” satelitskom kanalu kakvi su bili dostupni u zemlji pod sankcijama; hej, ako je nešto dobro izašlo iz devedesetih, to je činjenica da smo za džabe gledali holivudske blokbastere i pre nego što bi se oni našli na bioskopskom repertoaru u Americi, i što je bilo besplatnog sporta na programima koji bi se naprasno pojavljivali i nestajali?

Bilo je to 1995, Južna Afrika je tek primljena u društvo naroda posle aparthejda, Nelson Mandela je uživo gledao svaki meč domaćina i između mečeva dugo šetao sa kapitenom Fransoom Pijenarom (o tome će kasnije biti napisana knjiga, pretočena u film “Invictus”) i razgovarao o aparthejdu; zvanično je bio ukinut, ali i daltonisti su mogli da vide da za Springbokse nastupaju isključivo belci...

Ragbi je ponad Rta Dobre nade bio sport bogatih, belih žitelja Južne Afrike, koji su potekli iz poš škola i porodica i decenijama pod jarmom držali većinsko crno stanovništvo, fudbal je bio za crnce i druge obojene, zabava za siromahe; ni dvadeset leta kasnije, skoro da se ništa nije promenilo, ali to je već jedna druga priča.

Pijenar će pred Mandelom te godine podići trofej koji nosi ime po Vebu Elisu – anegdota kaže da je taj student s početka 19. veka “izmislio” ragbi tako što je tokom jedne utakmice engleskog školskog fudbala (preteča ovog kojeg znamo danas) iz čista mira uzeo loptu u ruke i počeo sumanuto da trči s njom napred – nakon što je Džoel Stranski postigao i svoj 15. poen, u produžetku, ali tamo među poraženim Novozelađanima bio je momak zbog kojeg će se 12-godišnji klinac, pa i milioni drugih, zaljubiti u ragbi.

Okej, zaljubljivanje je možda teška reč, zaljubljivanje podrazumeva da imate osećaj da ne možete da živite bez nekoga – ili, u ovom slučaju, nečega – pa je ragbi, makar za nas u ovom delu Evrope, pre bio ona simpatija iz školske klupe koju povremeno vidiš i nešto te lecne, iako je od nevinog flerta prošlo mnogo.

Zvao se Džona Lomu, naravno, i bio je mešavina sovjetskog tenka i napredne američke supersonične letelice među All Blacksima; tada jedva dvadesetogodišnjak pojaviće se gotovo niotkuda i turnir će biti samo njegov, posebno kada jednom rukom, pod koju je spakovana jajasta lopta, uništi nadobudne Engleze. Traj za trajem, pardon esej za esejem – u našem se jeziku, zato što su nas Francuzi učili ragbiju, koriste njihovi izrazi – i planeta je dibidus poludela za čuperkom na glavi dvometraša iz Oklenda.

Politički, Svetsko prvenstvo 1995. bilo je jako značajno, ali razvoj sporta i novi talas njegove popularizacije pokrenuo je baš on. Kada je Lomu igrao, stadioni bi se punili, a masa željno iščekivala šta će sledeće da uradi. Zbog njega su čak i Srbi kupovali lepe dresove All Blacksa sa onom belom paprati i učili pravila: rukom mora nazad, nogom možeš napred, rame je sasvim dozvoljeno, skram je jako bitan...

Bilo je i posle tog Lomuovog leta velikih utakmica i velikih igrača – Džoni Vilkinson koji postaje popularniji od Dejvida Bekama jednog leta zbog jednog šuta, ili veliki Brajan O'Driskol, oniži genijalac bez kojeg ova igra nikada više neće biti tako borbena – ali niko nikada nije plesao kao Džona Lomu u Južnoj Africi.

Narednih mesec i po, veličanstveno iscrpljujućih i iscrpljujuće veličanstvenih dana, stvoriće, među dvadeset najboljih reprezentacija sveta – favoriti se znaju, i njih je mnogo manje, ali uvek nego iznenadi; evo držanja palčeva da će to ovog puta biti srčani Vels ili sve bolja Argentina – nekog novog heroja, pred punim stadionima i publikom koja je za koje tuce decibela glasnija od “pozorišnih” fudbalskih navijača (to posebno važi na Ostrvu) i neće doneti ama baš nijednog Serhija Ramosa, Pepea ili kakvog drugog foliranta i džibera; a neumitno će, makar nekima od nas koji vole ragbi, ponovo džarnuti u bolnu ranu, podsetivši nas na staro pitanje: zašto, pobogu, mi nismo dobri u ragbiju?

Nije da ragbi nema istoriju, još pedesetih godina prošlog veka počeo je ozbiljno da se igra, osnovali su se prvi klubovi – dakle, on je svega malo mlađi od naše ljubimice košarke, čiji se pelcer tako lepo primio – učili smo ga od Francuza i najbližih komšija Rumuna, koji pripadaju srednjem ešalonu svetskog ragbija, ali smo, i kao Jugosloveni i kao Srbi, ostali u društvu nižerazrednih nacija u kojima je ragbi marginalan sport, tek rekreativna zabava za srednjoškolce.

A možda, u stvari, baš to što ne igramo ovaj sport govori o našem nacionalnom kodu, o našem pravom DNK, kojeg vazda prekrivamo pompeznim izjavama?

Jer ragbi, rekosmo, traži jedinstvo, međusobno poverenje, timski rad 15 i više ljudi, odanost, ne podnosi svađe, zajedljivosti, podmetanja, ogovaranja, podrazumeva zdrav, nenasilni patriotizam i donosi suze, one što slute na radost i one druge, mnogo muškije...

A sve ovo, avaj, nije baš nešto – ne računajući retke izuzetke, naše košarkaše ili vaterpoliste, na primer – što je naš narod odlikovalo poslednjih decenija...

Piše: Marko Prelević, urednih magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.
Foto: Action Images