Milena Rašić pred meč sa Amerikom: Uvek je pravi trenutak za olimpijsko zlato

Premijerni korak ka olimpijskom zlatu – uspešno napravljen! Svetske šampionke su trijumfalno krenule u potragu za jedinom nedostajućom medaljom u bogatoj riznici. Prema očekivanju, Srbija je u Parizu opravdala ulogu glavnog pretendenta za visok plasman i ubedljivo savladala Francusku. Slede daleko ozbiljniji izazivači... Prvi među njima su i Sjedinjene Američke Države kao stari znanac (sreda, 17.00 časova).

Srpkinje i Amerikanke do sada su igrale nebrojeno puta na različitim takmičenjima. Specifično je da su im se putevi često ukrštali na najvećoj sportskoj smotri na planeti. Udarile su odbojkaške velesile jedna na drugu u Londonu (2012), Rio de Žaneiru (2016) i Tokiju (2021). U najlepšem mogućem sećanju ostao je megdan u Brazilu. Međutim, svaki je bio upečatljiv, računajući i onda kada nije bilo razloga za zadovoljstvo zbog poraza u Velikoj Britaniji i Japanu. Akter svih tih duela bila je bivša reprezentativka i godinama nezamenjivi član startne postave – Milena Rašić.

Iako je trofejna dama ovih dana ispunjena i uživa u ulozi mame, ne može olako da zaboravi period proveden u nacionalnom timu. Kako je istakla, utakmice protiv aktuelnih olimpijskih pobednica bude lepe uspomene. Među davno arhiviranim okršajima za svojevremeno najbolju blokerku na svetu, koja je za 12 leta u dresu sa državnim grbom osvojila čak 16 medalja, značajan je polufinalni sa Igara održanih u Južnoj Americi. Imala je tada Srbija zaostatak u setovima (1:2), kasnije u završnici taj – brejka i tri poena minusa (8:11). Sve se promenilo kada je u rotaciji na servis došla Rašićeva. Usledio je epski preokret, uz bombu Tijane Bošković u napadu koja je i označila početak velikog slavlja...

„Igranje protiv Amerike je nešto specijalno. Sećam se poraza tokom grupne faze, ali i da sam u nastavku takmičenja ostavila poslednju kap znoja na terenu. Vraćala sam peti set na televizoru da vidim kako je to Srbija pobedila i plasirala se u finale. Neverovatan osećaj, to mi je ujedno i omiljeni meč u reprezentaciji, barem ukoliko me neko pita da izdvojim samo jedan“, istakla je Milena Rašić za Mozzart Sport.

Čak je i pred novi optimista po pitanju prognoze.

„Naredni rival pripada grupi neugodnih reprezentacija. Međutim, znaju devojke iz trenutnog sastava kako da igraju protiv Amerikanki. Ne sumnjam uopšte da li su se pripremile za utakmicu, pogotovu na čelu sa selektorom Đovanijem Gvidetijem“.

Poznato je da kod izabranica Karča Kiraljija nikada nije bila upitna motivacija. Podređenost legendarnog odbojkaškog radnika Igrama u Parizu i nije novost. Američka selekcija decenijama unazad ima jedinstven odnos prema takmičenju koje se organizuje na svake četiri godine.

„Napravile su isti potez kao Srbija. Nisu igrale Ligu nacija u najjačem sastavu, već su kombinovale roster. Reprezentativke sa većom i značajnijom ulogom dobile su duži odmor posle napornih sezona u Evropi. Verujem da su se pripremale, kako fizički, tako i psihički. Na kraju, svakoj ekipi je ujedno i cilj ućešće na Olimpijskim igrama. Nezgodno je što su obično pri završetku leta. U međuvremenu se igraju brojna takmičenja, pa samo treba sačekati da i one dođu na red“.

Osvrnula se i na prednosti srpske reprezentacije, apostrofirajući da se pokretačka snaga krije u kolektivnom duhu...

„Nemam dilemu da je moguće napraviti rezultat. Srbiju krasi sjajna atmosfera među devojkama. Kostur je sačuvan u odnosu na prethodne godine, dok su se i mlađe odbojkašice verovatno do sada navikle na funkcionisanje u nacionalnom timu. Nije reč samo o igračkim kvalitetima, već i o ljudskim. Ukoliko se poklope određene kockice, Srbija može da uzme makar jednu od medalja. Možda čak i tu zlatnu“.

Nije bilo ni neophodno isticati da li je prestonica Francuske ujedno i pravo mesto za osvajanje najsjajnijeg odličja.

„Uvek je pravi trenutak za zlatnu medalju! Svaku priliku trebalo bi maksimalno iskoristiti. U nacionalnom timu su godinama Tića (pri. aut. Tijana Bošković), Maja (prim. aut. Maja Ognjenović) i Silvija (prim. aut. Silvija Popović). Kako ne učestvuju prvi put na takmičenju kakve su Olimpijske igre, znaju da se nose sa potencijalno pozitivnom tremom. Mogu da je prebrode, ali i da prenesu na mlađe igračice koje se možda po prvi put nalaze u sličnim ulogama“.

Ukoliko bi imala mogućnost da u potencijalnom finalu pomogne bivšim saigračicama, tačno zna kako bi postupila.

„Jao.... Evo, bukvalno sam se i sada naježila. Volela bih da budem na terenu i imam mogućnost da osvojim medalju. Olimpijsko zlato mi i nedostaje u kolekciji. Mnogo je lakše da igraš nego da gledaš na televizoru, a kamoli uživo. Primećuješ određene stvari u igri, pa prosto imaš želju da uskočiš na teren. Međutim, trenutno su neke druge igračice u reprezentaciji. Nadam se da će se makar njihov san ostvariti“.

Priznaje i da joj tri godine po završetku karijere prijaju drugačiji prioriteti. Ostvarila je želju da zasnuje porodicu, ali ne može da se otme utisku da joj pojedine stvari iz sportskog života nedostaju.

„Ne žalim za odbojkom kao odbojkom, koliko žalim za samim druženjem. Primera radi, pre svega mislim na Olimpijske igre (prim. aut. učestvovala na Igrama u Londonu, Rio de Žaneiru i Tokiju). Atmosfera i boravak u samom selu nešto su posebno. Najbolje to znaju sportisti koji su osetili tu čar i draž. Na takvom takmičenju ne dobijaš podršku samo od svojih saigračica, nego od svih ljudi koji ujedno predstavljaju državu. Osećaj koji ne može da se opiše rečima, a istovremeno budi prelepe uspomene“, zaključila je Milena Rašić.

Piše: Uroš Selenić