Ćero, odlaži svadbu, idemo na Svetsko!

Fridrih Niče je pričao o tome kako je nada najgora od svih zla, jer samo produžava mučenje čoveka. Ali Fridrih Niče nije mogao ni da pretpostavi koliko dugo će se mučiti fudbalski zaljubljenici u Škotskoj. Punih 28 godina su čekali. Nakon što su pre toga igrali na pet od šest svetskih prvenstava. Da bi se zatim potpuno raspali i maltene prestali da postoje kao iole ozbiljna fudbalska nacija.

Nisu ni sada najtalentovaniji. Naprotiv. Ali kao što je njihova Tartan armija navijača evo skoro tri decenije odbijala da prestane da se nada, tako su i škotski fudbaleri odbijali da prestanu da trče. Oni možda ne daju golove lako, ali ni ne gube lako. Videli smo to i u onom baražu za odlazak na Evropsko prvenstvo 2020.

A kad već uspeju da daju taj gol – čine to maestralno. Kao sinoć protiv Danske. Počevši od makazica Skota Mektominija, pa presudnog gola Kijerana Tirnija za 3:2, sve do onog loba Kenija Meklina sa pola terena za konačnih 4:2. Arči Gemil, strelac bez sumnje najlepšeg gola u istoriji reprezentacije, dobio je barem tri konkurenta.
“Kad je šutnuo pomislio sam: ‘Šta to radiš?!’ Ali kad sam je video u letu, znao sam: ‘Ova ide u gol’”, premotavao je uspomene selektor Stiv Klark.

On je deseti trener na klupi Škotske od tog Mundijala iz 1998. koji su oni i otvorili porazom od Brazila posle nesrećnog autogola Toma Bojda. Onda su igrali nerešno sa Norveškom i izgubili od Maroka i prosto – nestali. Selektori su se menjali, karijere pojedinih velikih igrača, pomenimo samo Džejmsa Mekfadena, Barija Fergusona ili Darena Flečera, prolazile su a da oni ne omirišu neki veliki turnir.

Belgija 2001, Moldavija 2004, Belorusija dva puta 2005, pa Makedonija 2008. i 2012, Norveška 2009, Vels, Litvanija ili Ukrajina… Navijači su pevali, ali bi iznova i iznova bivali razočarani nekim nesrećno primljenim golovima, nesrećnim porazima… Samo što su toliko česta ponavljanja značila jedno – nije baš do sreće ili odsustva iste. Više je do odsustva kvaliteta.

Godine su prolazile, a od Škotske ništa. Aron Hiki, Entoni Ralston, Džoš Doig, Endi Irving, Konor Beron, Bili Gilmur, Ben Genon Douk, Džordž Hirst – niko od njih nije ni rođen kada su Škoti poslednji put bili na Svetskom prvenstvu. I onda je te 2019. na klupu seo Stiv Klark, odustao od svake pomisli o lepršavom fudbalu i naterao ekipu da rudari kao da joj život zavisi od toga. Prvo dva uzastopna Evropska prvenstva – i na njih su Škoti bili zaboravili – dva osvojena boda i tri data gola na tih šest turnirskih utakmica.

(©Reuters)

Rekosmo već, Škoti su dobijali teško. Ali su teško i gubili. Pre sinoćnje rapsodije izdržali su nalete Danske u Kopenhagenu (0:0), dva puta savladali Belorusiju, na Hempden Parku i Grčku, ali kada su im se ovi osvetili u Atini (3:2, a bilo je i 3:0) Škotima se konačno i sreća osmehnula. Danska je sasvim neočekivano kao domaćin odigrala svega 2:2 protiv Belorusije i vrata direktnog plasmana na Mundijal su se širom otvorila. Mektomini ih je potom razvalio, pa su se i ostali zaleteli.

A nije da tu nema ama baš nikakvog talenta. Mektomini i Gilmur su doduše morali da odu u Napulj da bi ga pokazali, ali više niko u njih ne gleda kao u tek prosečne fudbalere. Endi Robertson je u dresu Liverpula poosvajao sve što se moglo i promenio status bekova širom sveta. Aston Vilin Džon Mekgin je odavno legenda u zemlji. Kreg Gordon i sa 42 godine prvi golman ekipe.

Ali takvih je bilo manje-više uvek. Samo rezultata nije bilo. Čak 61 ekipa igrala je planetarne smotre od tog poslednjeg škotskog učešća. Među njima i fudbalski liliputanci poput Toga, Trinidada i Tobaga, Severne Koreje, Novog Zelande, Angole ili Paname. Samo Škota nije bilo.

Tamošnji fudbal pretvorio se u istorijske bajke. I epove o mitskim porazima. Poput onog o “sramoti” protiv Italije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. kada je Kristijan Panuči postigao pobednički gol u sudijskoj nadoknadi nakon što su sudije faul Azura nekako okarakterisale kao faul Škota.

Svega je tu bilo, samo pobeda vrlo retko. Pamte onu posle penala u Beogradu i ne još mnogo toga. Sve do sinoć. Pabovi u Glazgovu, Edinburgu, Invernesu, ma svuda u zemlji, beležili su rekordne prihode. Narednih dana, kada se održi žreb naravno, juriće se hoteli i što jeftinije avionske karte za SAD, Kanadu ili Meksiko. Jer kako je to Bi-Bi-Siju rekao jedan navijač posle pobede nad Danskom…
“Ćerka treba da mi se uda sledeće godine. Zamoliću je da to odloži”.