INTERVJU - Dušan Mandić: Dobiti Srbiju dva puta na OI je naučna fantastika! Rio je veća trauma od Tokija

Postao je Dušan Mandić sinonim za uspeh i trofeje još od kada je odškrinuo vrata svlačionice prvog tima Partizana, a ubrzo i reprezentacije Srbije. Nije izašao iz tinejdžerskog doba, a već je imao Ligu šampiona. Bio je na krovu Evrope. Od poznih igračkih godina je daleko, ali riznica je puna zlatnih medalja. I već je stao u red vaterpolo divova, igrača koji su obeležili jednu epohu.

Retki su oni koji mogu da se podiče da su dvostruki olimpijski šampioni, višestruki evropski, da imaju i svetsko zlato, da su nizali najsjajnija odličja u Svetskoj ligi, Svetskom kupu, Mediteranskim igrama... Da su osvojili dve titule Lige šampiona, sa dva različita kluba. I da je pred njima dana u bazenu skoro onoliko koliko su već prevalili. I ono najbitnije - u svim tim podvizima da nikada nisu bili statisti, nego faktor odluke.

Lista bi bila kratka, a dosta bi se mozgalo. I imala bi spram broja dosta srpskih gorostasa. Rastao je Dušan Mandić uz divove, u diva je i izrastao.

Mandićev šampionski nerv dolazio je do izrađaja u svakoj sredini. U Partizanu, u reprezentaciji Srbije, došao je i u Pro Reku. Najslađe je sačuvano za kraj. Sa krunom evropskog šampiona i osmehom na licu poručio je slavnom italijanskom klubu - adio. Vratio se u Srbiju, zadužio kapicu Novog Beograda, a potom u Tokiju šestoricu veličanstvenih ispratio u večnost. Šampionski pelcer imao je od koga naslediti, štafetu primio je sa olimpijskim zlatom okačenim oko vrata. Sada je na njega red da povede trku i lansira Srbiju ka novim medaljama.

U kalendarskoj godini titula klupskog prvaka Evrope i olimpijsko zlato. Teško da može bolje. Najvredniji trofeji završili su u Mandićevom naručju. Kako ste zadovoljni minulom godinom?

“Kada odmotam film i krenem u analizu mogu samo da kažem da je bila veoma uspešna, ali je za mene imala i ovaj neočekivani završetak u Kupu Srbije, gde sam sa Novim Beogradom izgubio u finalu od Radničkog. Godina je počela teško, najsjajniji deo bio je središnji, a završila se šokom. Ali, ono što je bilo najvažnije je ostvareno, a to je osvajanje Olimpijskih igara. Takođe, oprostio sam se na lep način od Pro Reka. Za kraj sam podigao trofej u Ligi šampiona i zaokružio sam tu priču na najlepši mogući način. Misija u Pro Reku je osvajanjem najvrednijeg klupskog trofeja ispunjena. Tako da ne mogu da budem nezadovoljan kada sve sagledam sa distance. Minula godina iako je bila teška, bila je uspešna. Sve u svemu, godina za pamćenje”, počeo je Dušan Mandić razgovor za Mozzart Sport.

RIO TRAUMA, ZA TOKIO SMO PODESILI GLAVU... UTAKMICA SA ŠPANIJOM EPSKA

Dušan Mandić (©Starsport)

Kruna veličanstvene generacije Srbije - po mnogima najbolje ikada - bio je Rio. Tada je Srbija bila u zenitu. Vladala je svetom - bila je vlasnik svih trofeja. Olimpijski, svetski, evropski šampion. Ali, u Riju je prošla trnovit put do prvog olimpijskog zlata od osamostaljenja. Skinuto je ogromno breme. U Tokiju su se Delfini susreli sa sličnim poteškoćama u grupnoj fazi turnira. Nije sve išlo po zacrtanom planu, ali je ishod bio isti - osvojena zlatna medalja. Da li ste veći pritisak osećali na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru ili u Tokiju?

“Mi smo u Tokiju imali ogromno iskustvo iz Rija, i bili smo svesni tokom ovih minulih Olimpijskih igara da nije najvažnija grupa i da ako dođe do poraza ili neželjenog rezultata nije smak sveta. Ništa ne treba tragično da se shvata. Naučili smo da kroz grupu treba da se pripremimo za četvrtfinale, koje je na velikim takmičenjima najvažnija utakmica. To su ‘sitnice’ za koje nismo podesili glavu u Riju, a mnogo su bitne. Te 2016. smo krenuli katastrofa. Igrali smo nerešeno sa Mađarima i Grcima, jedva dobili Australiju i izgubili od Brazila, gubili od Japana na poluvremenu i nekako prošli. Rio je za nas bio pakao, prava agonija. Nosili smo ogromno breme, zlato nam je nedostajalo i to nas je izjedalo. Zbog toga je turnir u Riju u odnosu na ovaj u Tokiju za nijansu bio teži i traumatičniji. Nismo 2016. bili spremni za poraze, svaki neuspeh u grupi nam je teško padao, a u Tokiju smo imali to iskustvo iz Rija, znali smo da se postavimo. Išli smo korak po korak, gradili igru i poboljšavali je, a onda je došlo četvrtfinale sa Italijom... U četvrtfinalu smo apsolutno dominirali, odigrali smo fenomenalan meč, uspevali da se odbranimo i sa tri igrača manje u bazenu. Stavili smo svima do znanja da je to ta Srbija koje su se ranije pribojavali i od koje su u Riju bežali. A, posle Italije spektakl”.

INTERVJU - Maro Joković: To što je radila reprezentacija Srbije nije niko u istoriji, bez premca je

Režirali su Srbija i Španija spektakl u polufinalu Olimpijskih igara. Jedan od najboljih sportskih događaja u 2021. godini, dramatična završnica, tenzija od prvog do poslednjeg minuta... Srbija se revanširala Španiji za poraz u grupnoj fazi, ali i one silne iz minulog perioda. Naplatila je dug i eliminisala velikog rivala iz borbe za zlato. Kako gledate sa distance na taj polufinalni duel?

“Utakmica sa Španijom je za pamćenje. Epska utakmica. Neverovatna, sa ogromnim nabojem. Dobro smo otvorili meč, ali smo se opustili. I to su Španci iskoristili, vratili su se u igru. Delimično smo mi zaslužni za njihov povratak. U tim momentima kada su nam disali za vratom prolazile su nam kroz glavu utakmice koje smo gubili od njih, slike su se ređale, emocije su navirale. Španci su nam bili rak-rana poslednje dve godine, pobedili su nas i u grupnoj fazi u Tokiju, ali znali smo da to i nije tako loše, jer dobiti Srbiju dva puta na jednom turniru potpada pod domen naučne fantastike. Uspeli smo velikom požrtvovanošću, timskom igrom i neverovatnim borbenim duhom da savladamo vrhunsku Španiju. Najbolju Španiju u poslednjih nekoliko godina, a možda i duže. Strašno su igrali taj turnir do utakmice sa nama”.

NEPRAVEDNA ODLUKA SUDIJE I ŠPANCI PROBUDILI NADLJUDSKE EMOCIJE U NAMA

Dušan Mandić (©Starsport)

Odreagovali ste burno posle trijumfa nad Španijom i ulaska u finale Olimpijskih igara. Tome je doprineo i priznat neregularan gol Španiji. Da li je taj momenat bio prekretnica i u kojoj meri je sudija odlukom da prizna gol učinio medveđu uslugu Špancima?

“Subjektivan osećaj bio je - nepravda. Ogromna nepravda. Taj priznat gol Španiji nas je iziritirao, razjario. Bitan momenat bio je što su se Španci radovali. Video sam ih, svi smo ih videli. Taj momenat kada se raduju golu za koji i oni znaju da nije regularan je pokazatelj njihove slabosti. Ako su imali slabost, tu su je pokazali. To je ekstra motiv, nahranili su nas radovanjem. Probudili su u nama neke nadljudske emocije, eksplodirali smo... Ma, želeli smo da se osvetimo. Bes je kipeo iz nas, rasipao se po bazenu. Otuda i ona moja izjava posle utakmice. Emotivan sam po prirodi, tako proživljavam važne i teške trenutke, a ovaj je bio miks i još zasoljen nepravdom. Nisam mogao da se suzdržim, to je čist izliv emocija. Najiskreniji. Rekao sam šta mi leži na duši, a mnogo toga se sakupilo. Ne kajem se, sve je bilo sportski i mislim da tu nema ničega pogrešnog. Meč je bio napet, proistekla je sportska frustracija i krenula je reka emocija”.

Odavno Srbiji neko nije zdavao probleme kao Španija. Sećate li se još neke reprezentacije od Vašeg ulaska u nacionalni tim da je stavljala Srbiju na Tantalove muke?

“Imali smo na početku moje reprezentativne karijere muke sa Italijanima. Mogao bih taj period uporediti sa ovim sa Španijom i problemima koje nam je ona zadavala. Doduše, nisam to toliko osetio. Izgubljeno je 2011. finale Svetskog prvenstva u Šangaju, a ja sam bio deo ekipe koja je na Olimpijskim igrama u Londonu izgubila od Italijana u polufinalu. Zakačio sam samo deo. Nakon toga nismo imali tako nekog rivala sa kojim smo se zlopatili. Mogao bih da dodam još Crnu Goru. Jedno vreme nas je baš mučila. A, zatim su usledili fenomenalni rezultati. Najviše se uči iz poraza, oni u ljudima aktiviraju to nešto što se možda uspavalo ili nije bilo prisutno u momentima kada je trebalo, pa se zbog toga i gubilo”, kaže kapiten Novog Beograda i dodaje:

“Nikada me nisu specijalno mučili pojedinci, već je bila patnja igrati protiv određenih ekipa, jer one imaju specifičan stil igre. Ako bih morao nekoga da izdvojim, to je Felipe Perone. Ali, i on potpada pod kategoriju Španija. I taj period kada smo se tražili protiv njih, sve do polufinala u Tokiju. Nezgodan je, brzo pliva, i redovno nam je zadavao probleme”.

ZA DEBITANTE FINALE U TOKIJU UTAKMICA ŽIVOTA, A ZA OSTALE VIŠE OD ŽIVOTA

Dušan Mandić (©Starsport)

Dejan Savić je imao posebnu pripremu za finale Olimpijskih igara sa Grčkom. O protivniku nije previše dužio, pošto se odlično poznajete. Bazirao se na psihološku pripremu i sve vas je zatekao. Kakvu je poruku imao?

“Uoči finala sa Grčkom nam je Deki pustio snimke podrške naših supruga, dece, porodica. Svi smo se smejali i plakali u isto vreme, svesni smo bili jednog posebnog momenta u kom se nalazimo pred finale. Osećaj je bio poseban. Deki je tada rekao Laziću, Rašoviću i Dedoviću: ‘Momci, ovo za vas je utakmica života’. A, nama koji imamo iskustvo igranja na Olimpijskim igrama je poručio: ‘Za vas ostale je to više od života’. Moćna rečenica posle puštenog videa. Strašna motivaciona poruka”.

Posle izbacivanja Španije, skidanja ogromnog tereta s pleća i uslaka u finale, više niko nije imao dilemu ko je novi-stari olimpijski šampion. Stvorena je nova vrsta pritiska. Šta je presudilo da Srbija posle Rija pokori i Tokio?

“Znali smo da smo od Grčke kvalitetniji, još jednom smo izvukli poslednje atome snage i uzeli novo olimpijsko zlato. Grčka je tokom turnira igrala konstantno dobro, bili su dobri i protiv nas u finalu. Presudio je naš individualni kvalitet na kraju, to je donelo prevagu na našu stranu. Bili smo umorni, raštimovani, ispražnjeni posle Španije... I doživeli smo sličnu situaciju kao u polufinalu. Trebalo je da povedemo 3:1, a bilo je 2:2. I tu su se Grci aktivirali, upalili su se. Osećao sam veliki ponos nakon svega, ali i emotivnu i psihičku ispražnjenost. Možda i neku vrstu zasićenosti od svega, ne treba ni to kriti. Stvorio se miks emocija: zadovoljstvo, sreća, ipsražnjenost, umor, zasićenost. Ostvaren je najveći cilj, ono o čemu sam ja, ali i svi ostali momci maštali”.

INTERVJU - Lovre Miloš: Ako sam sa Mladošću dobio nikad jači Jug, mogu i Novi Beograd sa Partizanom

Iskoristili ste priliku da se po osvajanju drugog olimpijskog zlata da se zahvalite momcima koji su deceniju i po nosili Srbiju do najsjajnijih odličja i uz koje ste stasali i postali vaterpolista svetske klase, ali i da postavite pitanje: “Hoće neko na vaterpolo?”

“Nema ta moja poruka veze sa Jokićem. Nisam imao ni predstavu da je nešto slično napisao. Kasnije su mi rekli da postoji taj njegov post od pre deset godina u kome zove drugare na basket. Pozvao sam ljude na vaterpolo na najprostiji i jednostavniji način, želeo sam da iskoristim priliku kada je vaterpolo bio u zenitu po gledanosti i dešavanjima da uputim poziv ljudima da dodju na tribine, a decu da se upišu i počnu da se bave ovim prelepim sportom. Nijedan drugi smisao ta moja poruka nije imala”.

MNOGI SU NAS POTCENILI I HVALA IM NA TOME

Dušan Mandić (©MN Press)

Optimizam nije vladao u Srbiji da Dejan Savić i zlatni Delfini mogu da odbrane tron, ponove uspeh iz Rija i okite se zlatom. Često se moglo čuti da će biti dobro ako osvojimo i medalju , jer su od Rija rezultati išli silaznom putanjom. Da li ste osećali da vlada nepoverenje?

“Provejavalo je nepoverenje pred Tokio, osećali smo to. I te kako. I ti protivnici su nas doživljavali drugačije, bili su u fazonu da to nije ta Srbija iz Rija. Znamo da su mnogi na nas tako gledali, i hvala im na tome. Pokazali smo im da su se prevarili. Upravo to iskustvo je doprinelo da dođemo do zlato”.

Od reprezentacije su se oprostili Filip Filipović, Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović, Duško i Gojko Pijetlović, i sada je Dušan Mandić uz golmana i kapitena Branislava Mitrovića igrač sa najdužim reprezentativnim stažom. Došlo je do smene generacije i u jednog od najboljih vaterpolista današnjice biće uperene oči nacije. Iako su svi igrači bili u sistemu, može li se reći da je Srbija na novom početku?

“Može, i to je jedino ispravno. Ponovo se gradi priča, krećemo ispočetka, a svaki početak je težak. Krećemo od nule, kako god to nekome zvučalo. Dosta nas je tu koji smo prošli i Rio i Tokio, ali nije lako. Ovo je nešto novo. Sportski rezultat nije lako napraviti, pakleno je teško osvojiti bilo koju medalju. Ne dešava se ništa preko noći. I drugi treniraju, rade, hoće zlato, imaju kvalitet, svi se borimo za jednu stvar i treba biti realan. Moramo da se spustimo na zemlju i idemo polako”.

 Da li ste spremni za ulogu lidera?

“Uloga u timu će mi biti drugačija, sada sledi novo dokazivanje. Mi smo sportisti, to nam je u krvi, volimo to da radimo, time se bavimo i od toga živimo. A, kako se oko nas stvari brzo odvijaju, nemamo previše vremena da se vraćamo na neke pobede i poraze. Nema puno vremena ni za radovanje, ni za tugovanje. Moram da idem dalje i da se prilagođavam, motiv ne sme da nestane. Kalendar nam je ove godine strašan. Ma, užasan. Samo da budemo zdravi i kompletni dočekamo najvažnije izazove. Psihički sam spreman za novu ulogu. Videćemo koliko će nam vremena da se ujedinimo i skupimo. Potencijal i kvalitet imamo, to je na našoj strani. Pitanje je samo koliko će nam vremena biti potrebno da dođemo do željene forme i igre. Treba ponovo stvoriti atmosferu u bazenu i van njega. To su sve bitne stvari koje se ne dešavaju preko noći. Isto može da se kaže i za Novi Beograd. Skupili smo se, ali još nema hemije. Očigledno da još nismo zaslužili trofej. Sve ide po zasluzi. Nema prevare”.

NA SVETSKOM PRVENSTVU USPEH JE MEDALJA

Dušan Mandić (©Starsport)

U razmaku od četiri meseca podmlađena Srbija će se boriti za medalje na dva velika takmičenja. Klupsku sezonu će “preseći” Svetsko prvenstvo, pa će se Liga šampiona igrati iz dva dela. Najvažnije utakmice za Dušana Mandića i Novi Beograd doći će po završetku planetarne smotre. Odmora praktično neće ni biti. Da li ste se ikada suočili sa nečim sličnim?

“Ova godina će biti specifična. Imaćemo dva velika takmičenja u svega nekoliko meseci. Nikada to nisam doživeo. Kada se igra Evropsko prvenstvo u januaru, pa na leto Olimpijske igre imamo šest ili sedam meseci razlike i to je nešto drugačije. A, sada nikakav odmor nećemo imati. Svetsko je u maju, a Evropsko prvenstvo već krajem avgusta. I što je najgore od svega Svetsko prvenstvo se završava 29. maja, a 7. juna igramo sa Olimpijakosom u Atini. Sa Svetskog prvenstva na utakmicu Lige šampiona. Fajnal-ejt Lige šampiona završiće se početkom jula i šta onda? Koliki mi to odmor imamo? Imamo li ga uopšte? Kreću pripreme za Evropsko prvenstvo u Splitu, pa šampionat dolazi 27. avgusta i čim se završi počinje nova sezona. Kada ćemo se mi odmoriti? Očigledno da nećemo, odmor za nas neće postojati. I sve to dolazi posle olimpijske godine i protkano je koronom. Stvarno tragedija”.

Srbiju ove godine očekuju dva velika izazova - prvo Svetsko prvenstvo u maju, a zatim i Evropsko prvenstvo, koje se održava krajem avgusta i početkom septembra u Splitu. Da li je realno da Srbija posle brojnih promena nastavi žetvu medalja i šta je ono čime biste Vi bili zadovoljni?

“Tek smo se skupili, ali naravno da imamo velika očekivanja. Prvo da odradimo pripreme u aprilu pred Svetsko prvenstvo. Organizovaće se i turnir u Beogradu na kome će učestvovati Mađarska, Hrvatska i Italija. Tu ćemo videti gde smo, kakvo je realno stanje stvari i koliko u tom trenutku možemo. Mislim da imamo potencijal i kvalitet da napravimo dobar rezultat na Svetskom prvenstvu, a dobar rezultat je - medalja. Za ovu ekipu, u ovom trenutku medalja bi bila izuzetan podstrek i pokazatelj da imao čemu da se nadamo. Kruna treba da budu Olimpijske igre u Parizu 2024. Olimpijski ciklus je skraćen, što nije mala stvar za nas. I nije dobro za mladu ekipu, jer ćemo biti uskraćeni za godinu dana”.

KUP NIJE POKAZAO REALNU SLIKU, NISMO ZABORAVILI DA IGRAMO VATERPOLO

Dušan Mandić (©Starsport)

Stvorio je Novi Beograd moćan tim. Okupio je srpske reprezentativce i najavio velike domete. Ambicije nije krio - primarni cilj je uspostavljanje dominacije u srpskom vaterpolu. Osvajanje nacionalne titule, kao i Lige šampiona. Žele ambiciozni vlasnici da lansiraju klub u orbitu i od njega kreiraju najveću silu u regionu. Ali, da neće ići glatko pokazala je bitka za prvi trofej. Radnički nadigrao je Novi Beograd u finalu, pehar je završio u Kragujevcu. Hladan tuš za Vujasinovićev tim. Kako gledate na učinjeno do sada sa Novim Beogradom?

“Nisam zadovoljan porazom u finalu Kupa Srbije. Sve ostalo do tada je bilo u redu, jer nas porazi od Olimpijakosa i Ferencvaroša, kao i remi sa Brešom ne koštaju. Mi smo kvalifikovani za Fajnal-ejt Lige šampiona i utakmice u grupnoj fazi treba da nam posluže za uigravanje. Kup je bio šok terapija za celu ekipu i mislim da ćemo vrlo brzo pokazati reakciju. U sportu ne pobeđuje uvek onaj koji je bolji na papiru, porazi se dešavaju. Naročito u Kupu, tu često dođe do iznenađenja. Sigurno ćemo izvući pouke. Ako je neki trofej morao da se izgubi kako bismo se otreznili i zbili redove, onda najbolje da izgubimo ovaj prvi. Do kraja treba da pokažemo i u prvenstvu, i u Jadranskoj ligi, i u Ligi šampiona od čega smo satkani i da Kup nije naša realna slika. Nema vremena za tugovanje i žaljenje. Nismo zaboravili da igramo vaterpolo jer smo izgubili jednu utakmicu za trofej. Idemo dalje”.

Liga šampiona je prilično izjednačena ove sezone. Odavno nije bilo - ako je ikada i bilo - ovoliko nerešenih ishoda. Da li Vas je neko pozitivno iznenadio?

“Kao što sam i očekivao igra se mnogo egal utakmica u ovoj našoj izuzetno teškoj grupi, ali nisam očekivo baš toliko nerešenih. Ferencvaroš je skoro sve remizirao. Kvalitet vaterpola je izuzetan, Liga šampiona je vrhunska ove sezone. Biće vrlo interesantno. Breša igra za sada najkonstantnije. Iznenadili su me jer su nastavili da igraju podjednako dobro kao prošle godine, a dosta igrača su promenili. I njima su se dešavali kiksevi. Izgubili su od Trsta u italijanskom šampionatu i svi su pomislili nije to ta Breša. Međutim, Breša je podigla nivo igre i do sada je najviše pokazala u Ligi šampiona, uz Pro Reko iz druge grupe. Marselj takođe igra odlično”.

U PARTIZANU SAM STASAO, A U PRO REKU SAZREO... OPROŠTAJ NE BI BIO PRAVI BEZ TITULE U LIGI ŠAMPIONA

Dušan Mandić i saigrači u Pro Reku (©Starsport)

Završni čin u Pro Reku bio je kao iz bajke. Oreol evropskog šampiona i titula najkorisnijeg igrača Lige šampiona. Poglavlje u italijanskom klubu, gigantu evropskog vaterpola, zatvorili ste na način koji se može samo poželeti. Da li biste misiju u Pro Reku mogli da okarakterišete uspešnom da za kraj niste podgli trofej Lige šampiona?

“Otišao sam iz Pro Reka na upečatljiv način. Drago mi je zbog toga i to mi je bilo veoma bitno. Veliki je klub, mnogo toga mi je pružio. U Partizanu sam stasao, a u Pro Reku sam sazreo kao igrač i ličnost. Ne bi bilo to - to da sam otišao bez osvojene Lige šampiona. Zaokružio sam priču osvajanjem Lige šampiona u Beogradu na pravi način. Odužio sam im se kako treba za dugogodišnju saradnju”.

Šta Pro Reko čini posebnim i jednim od najvećih, ako ne i najvećim, vaterpolo klubom? 

“Pro Reko je specifičan. Dok sam bio klinac taj klub sam doživljavao kao Real Madrid u fudbalu. Nije mogao baš bilo ko da dođe da igra u najboljem klubu. Sama činjenica da dolaziš u klub gde igraju najbolji igrači je nešto posebno. Specifičan je i po tome što ima gazdu koji je ljubitelj vaterpola i finansijskoj strukturi. Po tome se razlikuje od odugih klubova. NIje lako igrati u Pro Reku. Nimalo. Bio sam tamo šest godina, računam pet sezona i za to vreme promenio sam četiri trenera. Svake godine smo kretali ispočetka i možda je zbog toga izostajala Liga šampiona. Čekalo se pet godina na nju. Dođe novi trener, pa dođe i pet ili šest novih igrača. Iznova se prilagođavaš i kockice su se poklopile tek u toj za mene poslednjoj sezoni”.

U italijanskom klubu nije Vam bilo lako da se izborite sa pritiskom, a da li je bilo u Partizanu? I kako je došlo do toga da potpišete za crno-bele sa kojima ste osvojili prvu titulu Lige šampiona?

“Na svoju ruku sam sa 15 godina došao u Beograd na Partizanov trening, pokušao sam da se nametnem i dobijem uslove koje sam želeo. Trenirao sam tri dana i ljudi iz kluba su mi rekli da u tom trenutku ne mogu da mi ponude uslove koje očekujem da ću dobiti. Želeli su da prate moj razvoj godinu dana, da vide hoću li ostvariti napredak. Posle godinu dana stigao mi je poziv da se priključim Partizanu, koji mi je bio odskočna daska za sve. Nije bilo lako na početku, bio sam u raskoraku između treninga i škole. Nisam znao gde mi je glava, nisam znao gde udaram. Trčao sma na sto strana. Odmora za predah nije bilo. Samo rad, rad i rad. U Partizanu sam se dokazao, afirmisao i nametnuo za reprezentaciju”.

Imali ste i imate priliku da sarađujete sa vrhunskim stručnjacima - Dejanom Savićem, Igorom Milanovićem, Vladimirom Vujasinovićem... Od koga ste najviše naučili? 

“Svaki od njih je imao izuzetno bitnu ulogu u mom sastavanju i od svakog sam nešto pokupio. Počev od Igora Milanovića, koji me je sa 16 godina ubacio u živu vatru da igram Ligu šampiona. On mi je baš pružio poverenje. A, Vlada Vujasinović je još dok je bio igrač imao neverovatan uticaj na mene i moj razvoj. Nemerljiv. Posle i kao trener. I naravno Deki Savić kroz reprezentaciju. Mnogo je veliki čovek i trener, ne mogu ni da opišem šta on za mene predstavlja. Srećan sam što sam imao ovakve ljude u svom procesu sazrevanja”, zaključio je Dušan Mandić praznični intervju za Mozzart Sport.