Kolevka vaterpola, zlatnih 13 i srpski šamar koji Mađari pamte i dan-danas

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Segedina)

Strahovala je Evropa od Lake konjice, na pomen čuvenih 11 i sada se na Ostrvu štrecnu, a jeza im je prostrujala niz kičmu pre koji dan, kada ih je Mađarska ponizila u kolevci fudbala. Naterala je starije da se prisete, a mlađe naraštaje da u eri modernih tehnologija istraže i pretandrljaju posleratni period, zažmure i zamisle šta su Ferenc Puškaš, Šandor Kočiš, Jožef Božik i Nandor Hidegkuti umeli sa loptom, kako su je milovali i zašto su nadobudni Englezi gutali knedle. 

I danas kada se zaviri u mađarsku štampu, redove ispunjavaju sećanja na Galopirajućeg pukovnika i sitan vez nove Lake konjice koja je poharala Molino, ali veliki trijumf u Ligi nacija polako guta nacionalni sport broj jedan. Ako su Engleska i celo ostrvo kolevka fudbala, onda je Mađarska kolevka vaterpola, iako je i on nikao u Britaniji. Nekada nije dovoljno samo nešto posaditi, već je mnogo važniji onaj koji igru neguje i razvija, a mađarski “suvi pas” doprineo je opstanku, utemeljenu i dinamičnosti vaterpola. I kada se sve skupa sabere, kada se olimpijske, svetske i evropske medalje polože na jedan sto, mađarska riznica daje ih 52. U utorak na Svetskom prvenstvu, čiji je domaćin, kreće po novu. 

Planetarna smotra u zemlji vaterpola - čista romantika. Bolje ne može, jer koliko god se u Srbiji ili Hrvatskoj busali u prsa i tvrdili da ne bi bili ništa lošiji domaćini - i ne bi - i koliko god ponavljali priču da su sila jednaka Mađarima - zaista jesu postali, a Delfini su i pretekli minulih godina najvećeg rivala po rezultatima - nigde se vaterpolo tako izistinski, od srca ne voli kao u zemlji Tibora Benedeka, Norberta Madaraša, Tamaša Kašaša, Viktora Nađa, Gergelji Kiša... A, naročito u Budimpešti, gde se na rajskom ostrvu Margit Siget, na Dunavu, igrao najlepši valcer. 

Mandić i Rašović: Srbija i Španija, uz domaćina Mađarsku, najveći favoriti za medalje na Svetskom prvenstvu

Posle dugo vremena imaju Mađari razlog da sa ushićenjem iza ćoška, u neuglednim lokalima ili dok opušteno čekaju prevoz - jer u ravnici se nikada ne žuri - proture koju o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, a ne samo da se svodi na setu i zlatnih 11. Ali, sada će barem dve pune nedelje potisnuti fudbal i okrenuti se događaju u kom zaista imaju šansu da budu prvaci sveta. Hteli to ili ne - moraju, jer tramvaje, bilborde i svaki drugi kutak oslikavaju plavetnilo i likovi Deneša Martona Vamoša, Gerga Zalankija ili Kristijana Petera Manherca. 

Sport od nacionalnog značaja, tako u Mađarskoj gledaju na vaterpolo. Identitet države, jednog naroda i prilika da se na evropskim i planetarnim događajima osete bitni, moćni i ponovo veliki, kao u vreme kada su bili Kraljevina Ugarska. I imali izlaz na more, za kojim pate i dan-danas. Ali im u vodenim sportovima rezultati ne nedostaju. Plivanje i veslanje su, poput vaterpola, ali i rukometa i mačevanja, zavedeni pod posebnu kategoriju. Ulažu se enormna sredstva u njihov razvoj, pa otuda ne čudi što se svako malo neki od najvećih plivačkih događaja organizuje u Mađarskoj, kao što je sada to slučaj sa Svetskim prvenstvom u vodenim sportovima.

Tibor Benedek (©Reuters)

Dan uoči početka 19. planetarne smotre na kojoj će Italijani braniti svetsku titulu i pokušati da se izjednače sa Srbijom, koja je pet puta - što kao naslednica svih trofeja iz Jugoslavije, što u zajednici sa Crnom Gorom, što samostalno - osvajala zlato, Mađarska je setila velikog Tibora Benedeka, jednog od najvećih, člana generacije koja je tri puta uzastopce bila najbolja na Olimpijskim igrama. Upaljene su sveće na ulazu na bazen “Alfred Hajoš” na Margit Sigetu, prošle su dve godine otkako su u kolevci vaterpola zastave bile spuštene na pola koplja. 

Od tada, pa nadalje, Mađarska na velikim takmičenjima igra u čast vaterpolo ikone, koja je obeležila jednu epohu. Disaće Mađari kao jedno sa reprezentacijom na Margit Sigetu, iz svoje kuće se neće maći i to će im biti ozbiljan adut u napadu na četvrto svetsko zlato. A, atmosfera će biti paklena, prava fudbalska. 

“Može se reći da je Mađarska kolevka vaterpola, kao što je Engleska kolevka fudbala. Ona je definitivno zemlja vaterpola, oseća se to na svakom koraku, Mađari dišu za ovaj sport, jako su mu posvećeni, što se ogleda kroz ulaganja u infrastrukturu. Imaju dosta bazena, praktično su po većim gradovima na svakom koraku. I sve to kada se sabere, uz kvalitetan rad, uvek ih čini favoritima za medalju. Tako je i sada. Imaju dobar tim, ali tu smo i mi, Grci, Španci, Italijani... Sve ekipe zajedno sa fantastičnim vaterpolo ambijentom, po kome su Mađari prepoznatljivi, garantuju odličan turnir”, poručio je Sava Ranđelović. 

INTERVJU - Andrija Prlainović: Zvezdini uspesi, energija i emocija neponovljivi, šteta što nije bilo vizije

Na ostrvu između Pešte i Budima, u zelenoj oazi na Dunavu, pisali su Mađari istoriju. U međuvremenu su dobili velelepnu Dunav arenu - u originalu Duna arena - i u noj su 2020. pred nešto manje od 7.000 duša 13. put postali prvaci Evrope tako što su tukli Špance na peterce. Nova kuća je grandiozna, objekat je moderan, ali dušu - nema. Ne odriču se Mađari tako lako njihovog svetilišta Margit Sigeta, aktivirano je za potrebe Svetskog prvenstva. Tu su svoji na svome, ali to mesto pamti i veličanstvenu pobedu Srbije. 

Kao što se Englezi u fudbalu na tren skamene na pomen Lake konjice, tako i Mađari vuku traume od srpske zlatne generacije. Možda i najveće ikada u ovom sportu. Mislili su da su u hramu vaterpola nepobedivi - gle čuda doza nadobudnosti identična je onoj što poseduju Englezi u fudbalu - da im niko nije ravan pred dupke punim tribinama. Potučeni su u svojoj kući, a Srbija je iz Budimpešte krenula u pokoravanje sveta. Bio je Delfinima na dlanu. Evropskoj tituli sa Margit Sigeta dodata je i svetska, a pečat je stigao u Riju na Olimpiskim igrama. 

Andrija Prlainović (©AFP)

Generacija za istorijske almanahe, a danas od nje ostadoše tri vojnika i general. Branislav Mitrović, Dušan Mandić, Sava Ranđelović i mozak operacije - Dejan Savić. A, te 2014. deo tima bili su i Živko Gocić, Slobodan Nikić, Andrija Prlainović, Filip Filipović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović, Duško Pijetlović, Nikola Rađen, Miloš Ćuk i Gojko Pijetlović.

“Dosta toga me veže za Mađarsku. I klupska karijera, ali i reprezentativna. Na Margit Sigetu je te, sada već davne 2014. sve počelo. Postali smo prvaci Evrope, dobili smo to veličanstveno finale protiv Mađara i krenuo je čuveni niz. Ređalo se zlato za zlatom, sve smo osvojili. Crpeli smo snagu na Margit Sigetu iz kompletnog ambijenta, igrati na tom bazenu je pravo uživanje. To je njihov hram vaterpola, još kada dođu Mađari da podrže reprezentaciju i naprave fenomenalnu atmosferu... Jedva čekamo da se vratimo na Margit Siget”. 

Do Margit Sigeta vodi samo jedan put, brza saobraćajnica preko Amerike, Australije i Kazahstana. Po mogućstvu bez usputnih zaustavljanja, iz Segedina - pravac četvrtfinale.