INTERVJU – DAMJAN DOSTANIĆ: Od Roterdama 80 kilometara do treninga u Ajaksu, pa tako svaki dan

Privilegija je to kakvima se retko ukazuje. Privilegija, ali i obaveza. Jer ako sam ne shvataš koliko si počastvovan što dane provodiš u najvećoj fudbalskoj školi sveta, niko u Amsterdamu neće da te ubeđuje. Ajaksov princip se zna: tamo mogu da igraju samo najbolji, a i oni moraju da na svakom koraku dokazuju zašto su najbolji. Ajaks je jedan od retkih klubova u kome ćete čuti da je određena doza arogancije poželjna kod svakog igrača. S bitnom napomenom da ona nije stečeno pravo, već mora da se zasluži. Kako? O tome smo porazgovarali i sa Damjanom Dostanićem, napadačem U19 selekcije Holandije i od nedavno omladinske reprezentacije Srbije.
„Znaš kako, ja sam pre dve godine igrao za Ekselsior i bila je neka prijateljska utakmica, ja sam dao het-trik, pa su me oni pratili i posle nekog vremena odlučili da me kupe. Čak su me i platili, mislim da je bilo 100.000 evra obeštećenje, ali to stvarno ne znam tačno. I ja sam tad stvarno mislio da igram na baš ozbiljnom nivou. Ali kad sam došao, video sam da sam da je sve to u stvari bilo amaterski. Ovo u Ajaksu, to je druga dimenzija“, počinje priču za MOZZART Sport momak koji je tek u decembru proslavio punoletstvo.

Ali s Ajaksom je već dosta iskusio. Recimo, da igra i na čuvenom De Kajpu. Iz ne baš uobičajenih razloga, jer je kultni Tiganj uglavnom rezervisan samo za Fajenordove seniore.
„Prvi put se desilo da omladinci tamo igraju. I to zato što su na prethodnoj utakmici omladinaca, kod nas u Amsterdamu, na tribine uleteli i neki huligani, pa su krenuli jedni na druge i meč je prekinut u 30. minutu. Pa smo iz bezbednosnih razloga morali da igramo na De Kajpu. Pred oko 5.000 ljudi. Ali samo kad izađeš na taj stadion oduševiš se. Ogroman je. A taj broj ljudi, i mi kad igramo Ligu šampiona za mlade, uvek bude po 4.000 ili 5.000 ljudi. I svi plaćaju ulaznice. Izgleda skoro kao da igraš za prvi tim. To je ipak vrh u našoj starosnoj kategoriji, a mi smo bili prvi u grupi ispred Lila, Čelsija i Valensije.“

INTERVJU – MATEJA MILOVANOVIĆ: Srbin sa kapitenskom trakom Holandije

Kad već pomenusmo tu podelu na „nas“ i „njih“ moramo da primetimo i da ona dosta čudno zvuči kad izlazi iz Damjanovih usta. Jer Damjan je rođen i odrastao u Roterdamu. I ne samo to, Damjan i dalje živi u Roterdamu. Ali mu to ne smeta da svaki dan prelazi 80 kilometara do Amstedama. Tu dolazimo do one priče da u Ajaksu sve mora da se zasluži.
„Ranije su dolazili vozači po nas, sad toga nema više. Platili su nam karte za voz i svaki dan putujem iz Roterdama do Amsterdama. Sat i 20 minuta u jednom pravcu, od vrata do vrata. Ustaneš, oko 8 sati sam u vozu, u 09.20 sam tu. U 10.15 je trening, prvi. Posle ručak, svi zajedno jedemo, pa tri sata škola. Dve staklene zgrade, normalna škola, samo što su tu samo deca iz Ajaksa. U 16.15 je drugi trening. Nekad imamo i večeru. Vratim se kući oko 19.30, odmorim i sutra opet“, prepričava Dostanić.

E sad, to su te neke teške stvari. Ali više je onih lepih, a u Ajaksu toga ima na pretek. Počevši od ljudi koji te kao klinca dočekaju u klubu. Boravila je ekipa MOZZART Sporta tamo u martu kad smo posetili Dušana Tadića i videli kako izgleda kad sedneš u kantinu, a jedan za drugim pored tebe prolaze Bogarde, Rajziger, Vinter, Vidžge... Svi oni rade kao treneri u Ajaksu. I mahom rade s decom. Konkretno, Dostanićev prvi trener je čuveni Ajaksov, kasnije i Evertonov fudbaler Džon Heitinga. Ali ono što Ajaks čini jedinstvenim je i što najveće legende zaposlene u klubu imaju obavezu da povremeno svrate na treninge mlađih selekcija, pa je tako dva puta nedeljno gost U19 selekcije i Ronald de Bur.
„Heitinga je ozbiljan čovek. Voli da se radi. Nema kod njega talenat, poštuje mnogo radne navike. De Bur već nije puno kod nas. Dođe, objasni ti šta je trebalo da uradiš bolje. Ali uglavnom on radi sa igračima iz veznog reda. Tako je to u Ajaksu. Odbrambeni igrači treniraju s Heitingom, mi napadači smo najčešće s Džonom Bosmanom. On meni najviše pomaže, govori mi kako da se krećem i takve stvari. I nikad ne igramo sa istih 11, uvek se nešto menja.“

Za koplje najbolji: Godina Dušana Tadića

Mora da je zanimljivo raditi s takvim asovima?
„Iskreno, niko od nas se njih ne seća kao igrača. Znamo da su bili veliki, ali ih nismo gledali uživo. A i oni se ponašaju najnormalnije, nema tu nikakvog potenciranja ko je ko. U Holandiji je sve to normalno. I u Fajenordu kad dođeš da čekaš na kafu, s tobom u redu su Van Persi i Van Hojdonk.“

I tu se opet vraćamo na onu o tome da neke stvari moraš da zaslužiš. Pa tako recimo Dostanić nije još ni stigao da upozna zemljaka Dušana Tadića. Nije to slučajno.
„Vole tamo da odvoje prvi tim od nas. Da shvatiš da treba da zaslužiš da budeš uz njih. Možda ih sretneš nekad u teretani, ali i to je retko. Doduše, nekad, ne uvek, treniramo zajedno. Obično kad su reprezentativne pauze, pa većina prvotimaca ode. Onda ovi što ostanu rade s nekim igračima iz drugog tima i pozovu nas nekoliko iz mlade ekipe. Tako da ja Tadića nisam ni upoznao jer je on uvek s reprezentacijom, a ovako smo odvojeni. Kad sam ja trenirao s prvim timom, bio je tu recimo Klas-Jan Huntelar, pa Labjad, golman Bruno Varela. Kad sam u novembru igrao na prijateljskoj utakmici za prvi tim baš sam Huntelara zamenio u 75. minutu i postigao gol protiv Viljema Drugog. Dobro je to, konkurencija može samo da ti koristi.“

Dobro, to je tako u Ajaksu. A kako je kad igrač iz Ajaksa dođe da igra sa vršnjacima fudbalski vaspitavanim u Srbiji? Kako je Damjanu Dostaniću bilo kad je dobio poziv da igra za Srbiju  - prošli prvi krug kvalifikacija, čeka ih Elitna runda u grupi sa Nemačkom, Austrijom i Velsom – i kako je izgledalo to privikavanje na nove drugare, a među njima su, samo primera radi, i Partizanovi Filip Stevanović i Lazar Pavlović. Dostanić je već odigrao dve utakmice za Orliće i postigao dva gola.
„Prvo sam dobio mejl, baš sam se oduševio, tačnije mejl je stigao u klub pa je pre treninga kod mene došao trener da mi čestita na pozivu. Čim sam saznao za poziv selektora, Ivan Jević je to bio, nisam imao dilemu. Meni je familija ovde, iz sela pored Sremske Mitrovice smo, mada nas ima i u Valjevu. I svake godine sam i ja ovde. Osećam se kao Srbin.“

Oseća se i jeste Srbin. Ali je ponikao u sasvim drugačijim okolnostima.
„Da, u Holandiji je sve... Pa uređenije, možda je najbolje tako reći. Ovde vidiš da nije sve utegnuto, nekako je opuštenije i meni se to dopada. Ali vidi se neka razlika i u fudbalu. Tačno se vidi da smo drugačije školovani. U posedu lopte posebno. Ovde nije strašno ako daš dugu loptu. U Amstedamu to baš ne vole, a-ha-ha... To baš retko sme da se radi, praktično je zabranjeno.“

Ko zna? Možda kad se susretnu ta dva stila fudbala dobijemo i nekakav koktel koji će nam fudbalsku budućnost učiniti lepšom. Jer nije tajna da je FSS krenuo da juri talente srpskih korena i po drugim zemljama, da je pod lupom i kapiten U19 selekcije Nemačke Lazar Samardžić, braća Nikola i Nemanja Motika iz Bajerna... S tim da svi oni tek treba da rade ne bi li zaista i izrasli u igrače kakvi bi mogli da budu ako nastave ovako. I samo onda ćemo zaista i dobiti priliku da ih vidimo na delu. Do tada, moraćemo da im verujemo na reč...
„Možda sam najsličniji Mauru Ikardiju, mada volim i Roberta Levandovskog, ali mislim da više podsećam na ovog prvog. Znam da zadržim loptu, jak sam na njoj, nisam spor, nisam ni loš s tehnikom, ali najbolji sam pred golom“, smeje se Damjan Dostanić, inače i dobitnik nagrade za najboljeg strelca prestižnog međunarodnog turnira NextGen Tournament.

I to je trebalo da se zasluži.

FOTO: Star Sport