PRELAZZI: Kako je pocrnelo staro zlato

Stabilnosti će im bolno nedostajati sve do poslednjih sedam-osam godina, kada su se Vukovi napokon, činilo se, etablirali kao članovi Premijer lige, izašli i u Evropu (ne samo izašli, nego stigli do četvrtfinala Lige Evrope, i pitanje je da li bi tako lako onomad poklekli od Sevilje da se nije dogodio onaj virus, pa su ostali bez prednosti domaćeg terena), a na Molinjuu se maštalo o povratku slavnih dana.

Nadamo se, iz zdravstvenih razloga, da više to nije slučaj, da ljudi Zapadnom Midlendsu više ne provode čitavo jedno radno vreme svakog dana dumajući o svom Vulverhemptonu.

Jer bi im to, makar u prethodne dve-tri godine, skratilo životni vek, ili izvadilo vizu za ludnicu.

U relativno tesnoj konkurenciji, Vulverhempton je verovatno klub koji je najgore vođen u Premijer ligi, a svakako je klub koji igra najlošiji fudbal; drugi put u slavnoj istoriji, nisu uspeli da pobede na devet prvih utakmica u prvenstvu, a poraženi su od sva tri došljaka iz Čempionšipa – zaključno sa Barnlijem u prošlom kolu.

Na kraju tog meča prvi put je Molinju terao Vitora Pereiru, mada je jedini razlog što portugalski vagabund nije ranije bio na udaru navijača to što su oni dobro fudbalski obrazovani i što razumeju da ovde važi ona stara: nije važan jedan čovek, važan je sistem.

A sistem je zakazao, sistem je dozvolio da "Staro zlato", kako im tepaju navijači, ne samo njihovi – Vulverhempton je, uostalom, klub zbog kojeg je u neku ruku i osnovan Kup evropskih šampiona, i da ima imalo pravde, makar bi jednom stigli do današnje Lige šampiona – oksidira i da zaliči na jeftini kineski bakar.

Do pre neku godinu, Vulvsima je iz senke rukovodio superagent Žorž Mendeš, pa su postali mala ambasada Portugala u sred negdašnje crnnice (danas je portugalska knjiga pala samo na tri imena, mada je oko ruke Totija Gomeša kapitenska traka), a danas nisu više ni "menadžerski" klub, danas su samo protični bojler za transfere.

"Prodaj skupo, kupi loše", kao da je mantra koju su usvojile gazde iz kineske Fosun grupe i predsednik Džef Ši; a nestrpljenje sa trenerima bilo je očekivano koliko i pogubno.

Na herojstvo pojedinaca i na lošu konkurenciju prošle sezone su uspeli da se spasu, a onda su ostali bez upravo tih pojedinaca, Mateuša Kunje i Rajana Ajt-Nurija, i čini se da će ove sezone opstanak biti samo san. Teško je videti gde to Vulvsi mogu da osvoje bodove nade, posebno ukoliko Lids i Barnli – o Sanderlendu drugi put – nastave da ih čeprkaju.

"Prodali ste tim, sada prodajte i klub", poruka je kojom navijači žele da oteraju Kineze; oni koji više veruju u onostrano tvrde da je posredi pomalo i kletva Nuna Espirita Santa. Ko ga otera, posebno bez previše valjanog razloga, sleduje mu makar nekoliko godina nesreće...

Ti isti verni navijači učestalo se žale i na to na šta liči Molinju. Pre nekoliko godina, kako bi kupili lokalce, u Fosun grupi su predstavili projekat revitalizacije stadiona: ne samo da će moći da primi više od 30.000 duša, nego će biti po svim savremenim standardima, tvrdili su. Od toga nije bilo ništa, i kultno igralište je više na nivou Lige jedan nego Evrope.

Poraz od Čelsija u Liga kupu u sredu uveče bio je gori nego što to rezultat pokazuje (3:4), a ove subote, Vulvsi gostuju klubu od kojeg bi mogli dosta da nauče – o poslovanju, o odnosu prema navijačima, o skautingu.

Za razliku od Vonderersa, Fulam ne izgleda kao prodavnica na sajtu Temu, koja šljašti sa popustima i potencijalom sve dok vam roba napokon ne stigne, pa shvatite da je na slikama sve izgledalo bolje, i da nekad nije važno gledati samo cenu.

Vitor Pereira je tu samo kolateralna šteta, mada mu ni ture koje je posle svake pobede plaćao navijačima u pabu najbližem stadionu neće pomoći da izbegne zvižduke.

Ali, najveći utisak je što izostaje bes, što su oni nekada najluđi navijači iznad svega rezignirani (kako su nam ono govorili roditelji, "Nisam ljut, samo sam razočaran"?), što Vulverhempton i sve oko Vulverhemptona deluje pomireno sa sudbinom: sve je ovo ionako trulo, ne vredi se više boriti, možda je bolje samo da dignemo ruke od svega.

Jednom kada poverenje u vas doživi eroziju, stvar je gotovo nemoguće ispraviti, a što se više koprcate, to upadate dublje u živo blato.

Tamo gde je bila nada, sada je apatija, tamo gde je bila strast, sada je odmahivanje rukom – a to je nešto najgore što može da snađe čoveka, pa bio on i fudbalski navijač.

Zato ne deluje kao da će se ta autoimuna bolest završiti čak ni ako Vulverhempton ispadne iz Premijer lige, ne izgleda kao da bi im niži rang bio bilo kakav impetus da se probude, ili da se izbave iz kandži vlasnika koji, čak i kada ih uhvati kamera, izgledaju odsutno.

Istina, pošto u Zapadnom Midlendsu vole istoriju, imaju za šta da se uhvate, kao zubima za vazduh: ovo je, rekli smo, drugi put u istoriji da imaju nula pobeda nakon prvih devet mečeva u ligi.

Desilo im se to samo još jednom...

Prošle sezone, kada su uspeli da se izbave. Tada su (još je Gari O'Nil bio menadžer) prvi put slavili protiv Sautemptona, da bi u narednom kolu, na Krejven kotidžu, savladali Fulam čak sa 4:1.

Može li i sada London da označi buđenje "Starog zlata"?