Vasilije Pušica: U Poljskoj sam se vratio na košarkašku mapu, posle teške povrede pomogao mi je primer Marselinja Uertasa

Povratak iz SAD, gde je proveo pet godina na koledžu, Vasiliju Pušici otvorio je potpuno novo poglavlje u životu i karijeri. Kroz dvomesečni boravak u Partizan Mozzart Betu 2019. upoznao se sa svakodnevnicom profesionalne košarke u Evropi, u Pezaru se stabilizovao i odigrao sezonu koja ga je preporučila Sasariju, ali je na Sardiniji pretrpeo kidanje prednjeg ukrštenog ligamenta desnog kolena zbog čega je godinu i više dana bio van stroja. Kroz Litvaniju gde je nastupao za Prijena, te kratku avanturu u Galatasaraju trebalo je da se vrati u srpsku košarku, ali je saradnja sa FMP iz Železnika trajala samo mesec dana.

Sreću je pronašao u Poljskoj gde je sezonu počeo u Torunju na poziv Miloša Mitrovića, gde je prosečno beležio skoro 17 poena, četiri asistencije i tri skoka, što ga je preporučilo Šlonsku, za koji je potpisao početkom februara. Pušica je u dve utakmice Evrokupa za novi klub ostavio vrlo dobar utisak. U porazu od London Lajonsa imao je 18 poena i pet skokova, na gostovanju Parizu u utorak spakovao je 21 poen, tri asistencije, te po dve uhvaćene i ukradene lopte...

“Iskreno, nismo imali sreće ni u ovoj, ni u prošloj utakmici Evrokupa“, otvara Pušica javljanje za Mozzart Sport i nastavlja:

“U oba susreta bili smo blizu, ali falilo nam je malo koncentracije, malo sreće, košarkaških stvari da ostvarimo bar jedan eventualni trijumf. Lično sam zadovoljan kako sam odigrao obe utakmice, ali iskreno još sam u fazi uklapanja sa ekipom, odigrao sam dobro te dve utakmice i nadam se da će to biti dobar zamajac za ostatak sezone“.

Uskoro privodite kraju učešće u Evrokupu, ali pohvalno je da Šlonsk drugu godinu zaredom igra drugo po kvalitetu evropsko takmičenje. Da li to znači da postoji ambicija da se postane redovan učesnik, da se eventualno proba nešto više u budućnosti?

“Istina je da Šlonsk nema šanse da se plasira u narednu fazu, zato smo iskoristili ovih nekoliko mečeva da se uigramo, pogotovo jer je došao novi trener. Dobra je stvar što sada igra Evrokup drugu godinu u nizu. Klub neko vreme nije bio na nivou kao, recimo, pre 20-30 godina. Pre tri godine se vratio u najviši rang i nije bilo očekivano da će osvojiti titulu prošle godine, pa su je na kraju uspelo. Bitno je da se ekipa stabilizuje, da bude prisutna u Evropi i drži dobre rezultate u domaćem prvenstvu, verujem da svi tako razmišljaju trenutno“.

Došao si u vreme kada je Andrej Urlep bio šef stručnog štaba, ali ga je ubrzo zamenio Ertugrul Erdogan.

“Da, Urlep je legenda Šlonska, prošle godine je doneo titulu, ako tako mogu da kažem, na iznenađenje. Ove sezone je počelo dobro, ali je posle došlo do promene trenera, malo nakon što sam došao“, priča Pušica i nastavlja:

“Sezonu sam započeo u Torunju gde sam dobio priliku kod trenera Miloša Mitrovića da zaigram posle rastanka sa FMP. Igrao sam dobro i onda je Šlonsku bio potreban igrač mojih karakteristika zbog čega sam i došao, verujem da mogu da pomognem ekipi da dostigne zacrtane ciljeve“.

Kakva je klupska košarka u Poljskoj? Znamo da su odavno klubovi iz te zemlje destinacija naših igrača i trenera, ali ti si za ovih nekoliko meseci imao priliku da upoznaš tamošnje prilike...

“Košarkaški to je jedna od deset najboljih liga u Evropi. Većinom dominiraju stranci, odnosno Amerikanci, poljskih igrača nema previše, to je moj utisak. Naravno, svaka ekipa ih ima po nekoliko. Kod nas, konkretno, su dvojica poljskih reprezentativaca sa prethodnog Evrobasketa, plus još nekoliko njih koji se priključuju nacionalnoj ekipi kroz kvalifikacije. Svi su oni vrlo dobri igrači i to je nešto što nas odvaja od ostalih“.

Šira javnost uglavnom zna za Zjelonu Goru, ali ko se tu najviše izdvaja?

“Ima, recimo nekoliko klubova koji finansijski stoje dobro, poput Legije, Ostrova, Šlonsk, Trefl koji vodi Žan Tabak... Ne znam da li sam zaboravio nekog. Ima igrača sa naših prostora po ekipama. U Zjelonoj Gori su Zečević, Hadžibegović i Kutlešić, kao i naš trener Vidin. Musić igra za Gdinju, Kenić za Torunj, on mi je bio saigrač tamo. Ima dosta igrača iz Hrvatske i Crne Gore, dosta nas je ovde...“

Ivan Ramljak je kapiten Šlonska, sigurno ti je to olakšalo početnu adaptaciju na ekipu?

“Da, naravno. On je ovde već tri godine, igrač sa velikim iskustvom, u zrelim godinama, prošao je dosta toga. Mnogo je lakše kada imaš takvog igrača kraj sebe, s kojim možeš da pričaš na našem jeziku i dosta mi je olakšao boravak u Poljskoj“.

U ekipi je i Arcjom Parahovski, koji je bio u Partizanu 2019. godine, odnosno na početku te sezone, ali je brzo otišao. Da li ste možda razgovarali o njegovom vremenu u Humskoj?

“Bio je veliko pojačanje Partizana u trenutku kada je dolazio, bila je velika euforija oko njegovog dolaska, bio je planiran da bude jedan od vodećih igrača ekipe. Čini mi se da se u saradnji sa trenerom Trinkijerijem nije snašao i brzo je otišao. Žao mu je što se nije pokazao, znam da je bio srećan kada je dolazio, kada je dobio poziv. Pričao mi je da je baš želeo da igra za Partizan, pogotovo jer je sezonu ranije kao igrač Ritasa pogodio onaj šut za pobedu u Areni. To ga je, rekao bih, dosta preporučilo da dođe u Partizan. Bila su i velika očekivanja od njega, ali se nije ostvarilo“.

Zadovoljan si igrama u Poljskoj, da li bi iste mogle da budu odskočna daska za sledeći stepenik u karijeri?

“Moram da se vratim malo unazad, da bih dao odgovor na ovo pitanje... Moja profesionalna karijera je krenula dosta dobro, a onda sam u Sasariju doživeo povredu kolena koja me je dosta omela. Nisam se najbolje vratio posle oporavka, okvir je bio oko godinu dana, meni je trebalo malo više vremena. Posle toga sam prošao kroz težak period, gde se nisam pronalazio ni u jednom drugom klubu. Takođe, raskinut ugovor sa FMP ovog leta, sve je to bilo teško podneti psihički. Zato sam i zahvalan treneru Mitroviću što mi je dao šansu da se kroz Torunj vratim na košarkašku mapu i zasad dosta dobro ide“, priča momak iz Beograda i nastavlja:

“Sada se osećam približno onom što je bilo pre povrede, što me najviše raduje. Što se tiče budućnosti, ovde imam opciju produžetku ugovora, ali... Posle povrede koju sam imao, naučio sam sebe da ne gledam mnogo unapred, već da budem u trenutku, dajem sve od sebe i uživam. Za koliko će to biti dovoljno, videćemo“.

Rekao si da ti je bilo teško da se vratiš iz povrede, kako si se nosio sa pauzom godinu dana?

“Psihološka barijera koja se stvori je u svemu tome najteža stvar. Ti se fizičkih vratiš, koleno verovatno nikada neće biti kao što je bilo pre povrede, ali ga vratiš na nivo da ne može lako da se obnovi povreda, ako vodiš računa o sebi. Ali, mentalna barijera je uvek tu. Dve godine nakon moje povrede, s vremena na vreme se setim tog događaja i zapitam – da li bi moglo ponovo da se dogodi. Zato i kažem da pokušavam da ostanem u momentu, da ne razmišljam o sutra, već da budem srećan zato što mogu da igram košarku“.

U vreme današnje košarke, kada je utakmica nikada više, samim tim i opterećenje igrača, ne priča se mnogo o psihologiji, odnosno koliko povratak na teren može da bude komplikovan i stresan...

“Jedan od problema je i taj što, možda ne na evroligaškom nivou, ali na ostalim sigurno jeste, košarka je jednogodišnji posao. Retko kada se potpišu ugovori na dve godine, na tri ni ne postoji kao opcija... Kada doživiš težu povredu, pogotovo usred sezone, a nemaš ugovor za narednu godinu, onda si prepušten sam sebi. Bukvalno moraš da razmišljaš da li ćeš i kada da se priključiš drugom klubu, verovatno bi to onda bio tim na nivou nižem od onoga što si igrao u vreme povrede, da bi se nekom dokazao“.

U fudbalu to, na primer, nije slučaj...

“Pa da, u fudbalu su ugovori na četiri-pet godina i tebe klub polako psihički sprema za povratak na teren, onda i kroz igre u B timu. Toga u košarci nema. Kada se povrediš, ostaješ prepušten sebi, da se oporavljaš, da radiš na sebi, nemaš podršku kluba i uprave, da ti daju samopouzdanje i da ti kažu da računaju na tebe kada se vratiš. Svi su više u fazonu – to je ozbiljna povreda, nećeš moći da se vratiš na isti nivo sledeće godine, moraš da ideš u drugi klub... Milion je stvari u košarci koje nisu na istom nivou kao u fudbalu, a trebalo bi da budu“.

Koliko su se tvoje radne navike promenile otkako si se povredio i vratio na teren?

“To je definitivno nešto na čemu sam mnogo radio. Najviše naučiš na svojim greškama, promeniš sebe maksimalno. Pokušavaš da uradiš sve, samo da se povreda ne dogodi ponovo. Pripreme za svaki trening i utakmicu su obaveza, pola časa do 45 minuta traje uvod u rad. Voleo bih to da istaknem, na utakmici kada sam se povredio igrali smo protiv Tenerifa, na drugoj strani bio je, a i danas je tamo Marselinjo Uertas. On je tada imao 37 godina. Baš sam ga gledao na zagrevanju, koliko je posvećen, koliko ozbiljno ulazi u pripremu utakmice. Kada mi se dogodila povreda, rekao sam sebi: 'Ako on sa 37 godina i posle tako bogate karijere, igranja NBA lige i osvajanja titula kroz karijeru ima i dalje želje i volje da radi sve to, zašto ne bih mogao i ja'? To mi je bila motivacija više nakon svega i naučio sam kroz svoj, ali i tuđi primer“.

Vroclav je poznati studentski centar u Poljskoj, Torunj je grad pod zaštitom Uneska, kakvi su za život?

“Nakon što sam imao priliku da proputujem kroz gradove i države, prvo kroz koledž karijeru, onda i u Evropi, od Italije, preko Litvanije, do Turske i sada Poljske, mogu da kažem da je ova zemlja najsličnija našoj po načinu životu, hrani, klimi... Došao sam u novembru, a evo i dalje je dosta hladno, ume da padne i sneg. Malo je hladnije od Srbije, ali je u dosta stvari sličan. Život je lep, ima nas dosta, ali nakon što živiš u Beogradu, nijedan grad ne može previše da te oduševi. Imao sam sreću da sam igrao u Torunju, pa sada u Vroclavu, što nisu mala mesta. Ima restorana, ljudi pričaju engleski pošto je dosta studenata, ima dobrih stvari, mada klima definitivno nije jedna od njih (smeh). No, nije da nisam navikao“.

Vasilije Pušica (©Star Sport)

Da li pratiš večite rivale ove sezone?

“Naravno, ne propuštam nijednu utakmicu, ni u ABA ligi, ni u Evroligi. Pratim i Crvenu zvezdu, kada stignem, to su naši klubovi i volim da gledam utakmice. ABA ligu pratim takođe, volim da ispratim dešavanja kod nas. Što se tiče Partizana, oduševljen sam kako to sve izgleda, iako je u jednom delu sezone izgledalo loše, da se nije videlo svetlo na kraju tunela. Sada se sve promenilo za 180 stepeni, prava je lepota gledati kako Partizan igra“, jasan je Pušica i dodaje:

“Ekipa ima odličnu hemiju, u svakoj utakmici neko može da iskoči, pogotovo od mlađih poput Madara i Trifunovića, odnosno naših kao što su Anđušić i Smailagić. Da ne pričam o nosiocima igre, Panteru, Ledeju, Lesor je uz Egzuma najbitniji igrač Partizana ove sezone. Dobro su se uklopili u sistem, veruju treneru i nadam se da će ući u četvrtfinale i ne vidim nijedan razlog zašto ne bi probali da kroz seriju napadnu plasman na Fajnal for. Evroliga je nikad ujednačenija, baš je uzbudljivo gledati sve to i jako mi je drago što je Partizan deo svega toga“.

Sigurno ti je žao što je tvoj boravak u Humskoj trajao samo dva meseca?

“Naravno da jeste, na neki način. Imao sam priliku kroz razgovor sa Trinkijerijem da ostanem u klubu. Ipak, reako mi je da ne bih dobio garantovanu minutažu, što verovatno znači da se ne bih naigrao i to je pošteno s njegove strane. Iskreno, meni je u trenutku kada sam se vratio iz SAD bilo važno da na početku profesionalne karijere imao neku ulogu i minutažu. Napravio sam dobar potez što sam potpisao za Pezaro, dobio sam šansu da budem prvi plejmejker ekipe u Italiji, igrao po 30 minuta u proseku i sledeće godine sam potpisao za Sasari, jedan od najboljih klubova u Italiji. Naravno da ostaje žal zbog Partizana, što nisam ostao duže, jer svako želi da ostavi trag i igra za klub u svom rodnom gradu. Ali i ta dva meseca su mi mnogo značila. Video sam i naučio puno toga, pre svega od trenera Trinkijerija, koga jako cenim po pitanju trenerskih sposobnosti. I danas je najbolji trener sa kojim sam radio, jako lepo i bitno iskustvo za mene su bila ta dva meseca“, završava Pušica javljanje iz Poljske.