Pešić na oproštaju od profesora Karalejića: Košarka ga je ispunjavala do poslednjeg momenta

Komemoracija prof. dr Milivoju Karalejiću održana je u sredu u Kući košarke, kako bi se odala poslednja pošta jednom od začetnika posla kondicionih trenera u Jugoslaviji.

Porodica čuvenog Profe, kao i veliki broj njegovih prijatelja, saradnika, nekadašnjih igrača i studenata okupio se u Sazonovoj ulici, a o životu i radu velikog stručnjaka govorili su selektor Srbije i Karalejićev prijatelj i saradnik Svetislav Pešić, te generalni sekretar Košarkaškog saveza Srbije, kao i prof. dr Saša Jakovljević, dugogodišnji kolega i blizak saradnik.

“Okupili smo se ovde danas u Kuću košarke da odamo poštovanje prof. dr Milivoju Karalejiću, da izrazimo zahvalnost za sve što je uradio za nas, za naš sport, za košarku... Sa njim sam proveo, kao što se zna, pola veka kao prijatelj, saradnik, kako hoćete... Karaleja nije bio samo jedan od prvih sa zvanjem ’prof. dr’ na prostoru bivše SFRJ, niti je bio samo trener fizičke pripreme i kondicioni trener, već pre svega košarkaški trener. To je najviše voleo i pored zvanja koje je imao i poslova koja je obavljao, najviše je voleo da bude košarkaški trener i to ga je najviše ispunjavalo do poslednjeg momenta. Malo je poznato, da je bio i prvi trener nekoliko klubova u BiH. Ono što je isto interesantno i što nas je na kraju povezalo, on je bio trener ženskog kluba Železničar, tada prvaka Jugoslavije. Bio je trener moje supruge Vere. Povezala nas je košarka na više načina, do ovih dana kada se opraštamo od Karaleje“, otvorio je Pešić svoj oproštaj od višedecenijskog prijatelja i saradnika.

Prisetio se selektor i kako je počela njihova saradnja...

"Kao što se zna, nisam bio neki zaljubljenik trenerskog posla, ali nekako u životu kad neko donese odluku za tebe, onda je lakše. Kada donosiš odluku za sebe, nikad ne znaš da li je dobra ili nije. Kada to neko drugi uradi, nemaš izbora nego da prihvatiš. Na moje pitanje njemu da li bi hteo da bude moj pomoćni trener, on odgovara, pola u šali, pola u zbilji, da je doktor košarke i kako da on bude pomoćni trener", zastao je Pešić, pa dodao:

"Nisam odustajao, već sam mu rekao da ću biti njemu pomoćni trener za fizičku pripremu, on meni za košarku. Tako je počela naša saradnja, kroz kadetsku, juniorsku, seniorsku reprezentaciju i sve što je već zapisano. Važno je istaći da je profesor Karaleja 50 godina bio na usluzi i inspirisao studente u celoj Jugoslaviji, pre svega u Sarajevu, onda i Beogradu. Inspirisao ih je pre svega svojim znanjem. Nije bio neko ko se grli i ljubi sa njima, ali nije bio ni distanciran, već neko ko kao pravi majstor deli svoje znanje sa drugima. Sasvim drugačiji u komunikaciji sa igračima, onda i trenerima, sposoban i spreman da uvek motiviše i inspiriše načinom, znanjem, komunikacijom... Nisu ga samo zato poštovali, već i zavoleli".

Za kraj...

"Danas je najteže porodici Karalejić, izgubili su supruga, oca, dedu. Ništa manje nije teško ni nama koji smo ga voleli i poznavali. Neka počiva i neka mu je večna slava".

Sećanje na Profu: Paklene pripreme, prsluci sa olovom i mentorska uloga Kariju Pešiću

Profesor Jakovljević je sa Karalejićem sarađivao preko dve decenije na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu, ali prvi kontakt ostvarili su mnogo ranije.

"Nema šta mnogo da se doda rečima koje su izneli trener Pešić i generalni sekretar Bolić. Obratio bih malo pažnju samo na akademsku karijeru Karalejića. Prvi put sam ga video 1978. godine na pionirskom prvenstvu u košarci koje je održano u gradu Žepče. Tada su nam rekli da je on glavni za razvoj igrača. Svi smo gledali u njega i onda ga susretali narednih godina, kao i u kampu Zaostrog, gde sam bio učesnik. Tada mi ni na kraju pameti nije bilo da ćemo od 1993. godine raditi zajedno na DIF-u u Beogradu i da ću biti njegov najbliži saradnik u tom području. Tek sada možda shvatam kolika je to bila privilegija. Profesor je bio, reći ću strog, ali pravičan. Pred studente od kojih nisu svi bili zainteresovani za košarku, postavljao je uvek oštre zahteve, ali uvek je sve bilo jasno i uvek je tražio od njih rad i disciplinu. Smatrao je da bez toga ni studenti, pa ni igrači i treneri ne mogu da daju najbolje što imaju. Studenti koji su zaista želeli da uče, shvatili su brzo, da je dobronameran i da će svakom pomoći. Od njega su naučili brojne lekcije. Ne samo iz košarke, već bih rekao - i iz života. Meni je pomogao, bio je strašno susretljiv, mnogo puta me je savetovao, a nekoliko puta ga nisam poslušao i gadno sam pogrešio, to moram da istaknem. Nisu to bile neke krucijalne stvari, a njegove reči su uvek na kraju bile: 'Kažem ti, a ti uradi kako misliš, to je najvažnije'. Jedna stvar koje se uvek pridržavam, koju mi je isto rekao je da budem svoj i da ne dozvolim da bilo ko manipuliše sa mnom.

Prof. Karalejić je tokom nastavičke karijere objavio preko 20 naučnih radova i mnoštvo stručnih knjiga iz oblasti košarke.

"Bilo je pomena o njegovoj akademskoj karijeri, uradili smo veliki broj publikacija i naučnih radova, to je samo jedan, najeksplicitniji akademski doprinos. Ne možemo da znamo koliko je studenata prošlo kroz sve godine, od Sarajeva do Beograda. Možda nisu svi voleli košarku, ali su morali da je nauče. Nisu učili samo košarku, već i život. Profesor je takođe veliki doprinos dao razvoju mladih igrača. Organizovao je kvalitetan košarkaški kamp u Zaostrogu, koji je okupljao najbolje kadetske igrače iz BiH. Uvek je okupljao i polaznike trenerske škole. Mnogi poznati treneri su dolazili tu da uče. Kada sam ja bio 1980. bio je Bogdan Tanjević, Vlade Đurović, Aleksandar Prodanović... Mnogi profesionalni igrači su dolazili su da budu demonstratori. Znate svi za Andra Knega, Emir Mutapčić... Ono što je važno, jeste da je nastavio kada je došao u Beograd kroz saradnju sa KSS, iz čega je nastao trenažni centar KSS, prvo u Požarevcu. Pod njegovim oštrim okom uradili smo brojna testiranja i, to moram posebno da istaknem, bio je neumoran, dok smo svi ostali bili umorni. Rukovodeći se njegovim primerom postajali smo bolji, jači, kvalitetniji. Radili smo 21 godinu zajedno, kasnije mi je pomagao kada je otišao u penziju, savetima".

Ne krije profesor Jakovljević da je ovo veliku udarac za srpsku košarku.

"Ovo je bio veliki udarac za sve nas, pre svega za porodicu. Kao što pesnik kaže - uvek će biti sa nama, pogotovo onima koji su mu bili bliski. Uvek ćemo znati da nas gleda i pazi na nas i da želi i dalje da nam pomogne. Nama, košarci, svim ljudima u našoj zemlji, pogotovo sportu i košarci. Bila je privilegija poznavati ga, raditi s njim. Večna mu slava i hvala mu za sve".

Generalni sekretar KSS Zlatko Bolić rekao je:

"O profesoru Milivoju Karalejiću najbolje govore njegovi rezultati, ali i rezultati svih onih igrača i trenera s kojima je sarađivao. Plodove njegovog rada osećamo i danas, a videćemo ih i u budućnosti. Medalja iz Manile pripada i njemu, imajući u vidu dugogodišnju saradnju sa selektorom Svetislavom Pešićem, ali i njegov ukupni uticaj na razvoj košarke kod nas. Njegov doprinos je vidljiv ne samo kroz takmičarsku košarku, već i kroz akademsku karijeru, ali i lične odnose sa svima onima koji su kucali na njegova vrata željni usavršavanja. Potpis profesora Karalejića bio je žig vrhunskog kvaliteta, potvrda da ste spremni za velike stvari u košarci. Plejada vrhunskih trenera i igrača prošla je kroz njegove ruke i nastavila njegovu misiju u raznim klubovima i reprezentacijama, ali i na raznim meridijanima. Zato je odlazak profesora Karalejića veliki gubitak ne samo za srpsku košarku, već i za košarku, generalno. Nama koji radimo u Košarkaškom savezu Srbije ostaje da negujemo uspomenu na njega, a posebno na one veličanstvene uspehe koji su vezani za reprezentaciju. Pamtićemo ga pre svega po Bormiju, Istanbulu i Indijanapolisu, ali i kao požrtvovanog vojnika košarke za koju je živeo do svog poslednjeg dana".

Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu održaće skup u čast prof. dr Milivoju Karalejiću u 30. maja od 13 časova na DIF-u.