Sećanje na Profu: Paklene pripreme, prsluci sa olovom i mentorska uloga Kariju Pešiću

Odlazak dugogodišnjeg košarkaškog stručnjaka i profesora Milivoja Karalejića pogodila je košarkaški region i sve koji su imali prilike da rade i sarađuju sa njim ili da upijaju neverovatno znanje i iskustvo kojim je zračio čuveni Profa.

Bio je začetnik delatnosti kondicionog trenera, doktor košarkaških nauka, vrhunski stručnjak, profesor i pedagog. Čovek sa posebnom harizmom i nepresušni izvor znanja. Ko je slušao njegova predavanja na DIF-u, zna da je umeo da bude izuzetno pedantan i temeljan u svojim izlaganjima, ali i da unese element humora kojim bi relaksirao studente.

Oni koji su se, pak, našli na njegovim pripremama uglas će reći da je rad bio paklen! Tanjili su se đonovi patika, cepala oprema i drala kolena i laktovi do iznemoglosti, pa sve u krug. To je bio jedinstveni Milivoje Karalejić.

Košarkaški savez Srbije je kroz tekst posvećen njemu podsetio da je kroz njegove treninge prošla je plejada vrhunskih igrača Jugoslavije počev od Mirze Delibašića, Ratka Radovanovića, Krešimira Ćosića, Dragana Kićanovića, preko Vlada Divca, Tonija Kukoča, Dina Rađe, Nebojše Ilića, Aleksandra Đorđevića, Miroslava Pecarskog, pa do Dejana Bodiroge, Marka Jarića, Igora Rakočevića, Peđe Stojakovića, Milana Gurovića… Ali, to nije samo fragment košarkaša koji su prošli kroz Profine ruke!

Njegova trenerska karijera najviše će ostati vezana za Svetislava Pešića. Čuveni Karaleja i Kari zajedno su radili u Bosni (1983-1987), berlinskoj Albi (1993-1999), Barseloni (2002-2004), rimskoj Lotomatici (2005-06), moskovskom Dinamu (2007/08) i naposletku Crvenoj zvezdi (2008/09). I opet, to nije bilo sve.

Zajedno su gradili čuvenu generaciju reprezentacije Jugoslavije do 19 godina koja je u Bormiju 1987. postala šampion sveta. Vlade Divac, Toni Kukoč, Nebojša Ilić, Slaviša Koprivica, Zoran Kalpić i Radenko Dobraš ostali su iz ekipe koja je bila kadetski prvak Evrope 1985, a uz njih došli su Aleksandar Đorđević, Dino Rađa, Luka Pavićević, Miroslav Pecarski, Teoman Alibegović, Samir Avdić...

Čuvena je priča da je mladu i izuzetno talentovanu generaciju vodio na pripreme na Staru planinu gde ih je pod svoje uzeo Profa. Kasnije su svi zajedno otišli u Sarajevo, gde je kasnije i nastala priča za dokumentarni film "250 stepenika". Ekipa je došla na podnožje skakaonice na Igmanu na kojoj je održano takmičenje u ski skokovima na Zimskim olimpijskim igrama 1984. godine. Stepenice pod velikim nagibom bile su prepreka koju je Milivoje Karalejić zamislio da se pređe u tri etape - u prvoj sa dve pauze, u drugoj sa jednom i bez ijedne u trećoj.

Kroz sećanja članova izuetno jake generacije mnogi se sećaju 'drilova' kod Profe i koliko im je to kasnije značilo u životima. Karalejić i Pešić su u tandemu vodili i seniorsku reprezentaciju Jugoslavije do poslednja dva reprezentativna zlata - u Istanbulu 2001. i Indijanapolisu 2002. godine. Pred Mundobasket dolazio je u Kraljevo da sa Vladom Divcem radi po posebnom programu...

Dobro upućeni svedoci košarkaških dešavanja s početka osamdesetih godina prošlog veka sećaju se da je Kari zvao svog mentora i prijatelja, profesora Karalejića, da mu pomogne u Bosni. Kari se posle predsedničke funkcije KK Bosna latio trenerskog posla na nagovor Žarka Varajića i Raše Radovanovića 1982. godine, a već naredne sezone došao mu je profesor Karalejić.

"Bio je pre svega dobar čovek, što je možda najvažnije jer je u ovom poslu jako teško naći dobre ljude", počinje Saša Obradović razgovor za Mozzart Sport i nastavlja:

"On je jedan od ljudi koji je ostavio jak pečat. Ono što sam prolazio sa njim ne samo u reprezentaciji, već i Albi tokom tri zajedničke godine, a što je danas maltene nepojmljivo su paklene pripreme. Uvek se sećam toga. Nekada si išao sedam-osam nedelja na pripreme, sada ako nateraš ljude na četiri-pet, to je čudo, ako dozvoli ELPA. Profa iza sebe ima pregršt uspeha, gotovo celu karijeru radio je sa Karijem Pešićem, što dovoljno govori o tome".

Prvi zajednički kontakt imali su u Albi od 1994. do 1997. godine. Zajedno su osvojili evropski Kup Koraća, Bundesligu i nemački Kup. A onda i zlato u Istanbulu 2001. godine.

"Ono što mi je ostalo urezano u sećanju, ponavljam opet su paklene pripreme. To danas ne postoji. Tim radom bi slomio današnje generacije. Takođe se sećam jako dobro čuvenih prsluka koje je pravio Tigar, natovario bi nas sa njima i unutra bi stavio olovo, pa smo trčali sa tim. Vežbe su se radile u velikom broju serija, ali na kraju kada se pogleda sve, posle rada sa njim svi smo bili fizički i atletski jako potentni, bili smo jako dominantni u odnosu na ostale".

Pored toga što je bio temeljan i strog trener, važio je i za čoveka koji će uvek priteći u pomoć. To je takođe nešto što je Obradović posebno istakao kroz priču...

"Uvek je bio tu za nas, da nam podeli savete. Meni je odlazak u Albu, posle Limoža, bilo zapravo novo, pravo iskustvo u inostranstvu. Ne samo što je bio tu da nam udeli savete, nego se sećam i da je kuvao za nas, iako to nije voleo (smeh). Vremenom je počeo i da kuva za nas, druženje sa njim je bilo drugačije. On je bio tu kao blizak rod ili otac, pogotovo tako u inostanstvu. Nije bilo samo trener-igrač, to je ipak samo autoritet, postoji određena distanca. On je bio taj koji je mogao da bude prijatelj sa nama, ali i na kraju vrlo zahtevan na pripremama koje ću pamtiti zauvek. Zahvalan sam mu na tome, jer je i on deo mog uspeha".

Dejan Tomašević je sa Sašom Obradovićem osvojio zlato u Istanbulu, a za razliku od današnjeg trenera Monaka ostao je u sastavu Jugoslavije za Indijanapolis godinu dana kasnije, pa je sa profesorom Karalejićem imao još jedno veliko iskustvo.

"Sjajan čovek, veliki stručnjak. Ostaće mi u najlepšem sećanju zauvek. Dve velike stvari koje nas vežu jesu titule koje smo osvojili 2001. i 2002. godine, ali mi smo i u nekim drugim situacijama sarađivali. On je vrlo, vrlo dubok trag ostavio u srpskoj košarci", kaže Tomaćević.

Svetislav Pešić i Milivoje Karalejić u Crvenoj zvezdi 2008. godine (©MN Press)

Priseća se svojevremeno jedan od najboljih centara Evrope da je rad sa čuvenim stručnjakom bio jako zahtevan, ali i izuzetno kvalitetan.

"On je bio poznat po tome, stara jugoslovenska škola. Igrači su se iscrpljivali do maksimuma i to je bilo prepoznatljivo kod njega. Iako je bio kondicioni trener, bio je i mnogo više od toga. Pre svega mentor Svetislavu Pešiću, ako pričamo o njihovoj saradnji. Profesor je bio čovek koji je smeo sve da kaže Kariju, učestvovao je u biranju tima i atmosfere možda čak i više od samog kondicionog dela".

Njihova saradnja u reprezentaciji bila je samo deo šireg kruga. Dejan Tomašević je i sam želeo da postane trener...

"Moram da kažem, iako sam upisao Višu školu u kojoj je on čak bio jedan od osnivača i profesora, žao mi je što je nisam završio. Bio sam na nekoliko njegovih predavanja. Neka moja sećanja na njega nisu samo na odnos igrač-trener, već je mnogo dublji. Srpska i evropska košarka izgubili su mnogo".

Profesor Karalejić je svoj poslednji klupski angažman imao tokom sezone 2008/09 u Crvenoj zvezdi. Bilo je to vreme kada je klub sa Malog Kalemegdana pokušavao da stane na stabilne noge posle nekoliko turbulentnih sezona i finansijskih problema. Za trenera je doveden Svetislav Pešić, a sa njim je došao, naravno i čuveni Profa...

"Pamtiću ga kao vedrog, iskrenog i direktnog čoveka", kaže Vladimir Štimac koji je te 2008. godine prvi put zadužio crveno-belu opremu i dodaje:

"Nije bilo tu nikakvog zavijanja i drugih stvari, mnogi treneri ne bi bili tako direktni kao što je bio Profa. Pomagao je igračima da postanu bolji. Treninzi jesu bili jaki, ali bio sam mlad i nije mi ništa smetalo, štaviše dosta mi je pomoglo u daljoj karijeri".

Potvrdio je i Štimac sve one priče, da su treninzi kod profesora Karalejića bili žestoki.

"Kažu ljudi kako jak trening može da dovede do povreda i saglasan sam s tim, ali i jak, kvalitetan trening može samo da ti donese dobro. Mi smo baš takav rad imali sa Profom. Moram da vam ispričam jednu anegdotu sa njim. Radili smo trbušnjake pred početak treninga i sećam se da nam je rekao da ne zabušavamo, a onda je prišao rekao: 'Čekajte da vam pokažem nešto'. Seo je pored nas, stavio ruke na parket i podigao obe noge uvis. Niko to od nas nije mogao da uradi, a on je već i tada bio čovek u ozbiljnim godinama. Mi smo svi gledali u čudu, jer od nas to niko nije mogao da ponovi. Toliko je Profa duhom i telom bio jak. Imate danas dosta kondicionih i običnih trenera, naravno čast jako kvalitetnim izuzecima, koji ne mogu da urade vežbu koju zadaju igračima. A Profa je mogao sve".

Podelio je Štimac takođe i zanimljivu priču iz vremena kada je prvi put stigao u Crvenu zvezdu, a tamo su ga već čekali Svetislav Pešić i Milivoje Karalejić.

"Došao sam bio u Zvezdu iz letonske Valmere. To je bila ispostava Žalgirisa, tamo su išli mladi igrači pod ugovorima da igraju i kale se, ja sam se vratio u Beograd i počeo sam da treniram sa Zvezdom. Svi su se pitali ko je Štimac, a Zvezda je u to vreme trebalo da bude klub koji se diže iz pepela posle svega, Pešić je zato bio trener, a Profa je bio tu sa njim i oni su uzeli sve na sebe. Posle te sezone u Zvezdi mene su tražili gotovo svi najjači evropski i ruski klubovi, posle samo godinu dana pored njih. To samo pokazuje koliko su oni stručni i koliko mogu igrači da napreduju kod njih, ne samo u fizičkom i mentalnom smislu, već i profesionalno, kao ljudi. To su ljudi koje jako poštujem i nikada ih neću zaboraviti jer su mi dosta pomogli u mojoj skromnoj karijeri".

Prof. Karalejić je tokom nastavičke karijere objavio preko 20 naučnih radova i mnoštvo stručnih knjiga iz oblasti košarke. Od 1971. do 1985. bio je asistent na predmetu Košarka na Fakultetu za fizičku kulturu Sarajevo. Već sledeće, 1986. pa narednih šest godina radi kao docent predmeta Košarka na Fakultetu za fizičku kulturu Sarajevo. Zatim se seli u Beograd gde 1993. postaje vanredni profesor na predmetu Košarka na Fakultetu fizičke kulture Beograd. Na toj poziciji ostaje do 1998. godine. Naredne godine i sve do 2014. je redovni profesor na predmetu Košarka na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Beograd. Magistarsku tezu „Relacije između nekih konativnih karakteristika i uspeha u košarci“, odbranio je na Fakultetu za fizičku kulturu u Zagrebu 1985. Pored Crvene zvezde, bio je i u Partizanu nekoliko puta. Sarađivao je sa Duškom Vujoševićem tokom sezone 1987/88, kada su crno-beli stigli do premijernog izdanja Fajnal fora Kupa šampiona u Gentu. Radio je sa Željkom Obradovićem u sezoni 1992/93, kao i sa Nenadom Trajkovićem u takmičarskoj 1999/2000.

Bio je izuzetan stručnjak, čovek i prijatelj. Takvi će zauvek živeti u sećanjima onih koji su ga poznavali i poštovali.