Pašće jednom

Biće oko 21 čas, tamo u Bersiju, ovde u Beogradu, onamo ('namo) gde god ima naših i onih koje primamo da i danas budu naši, otpevaće se himne – neko će da ostane bez glasa, neko će samo da je promrmlja, i to je skroz u redu, i intimni doživljaj je nekad veći patriotizam od busanja u grudi u kojima ne tuče junačko srce – i izaći će jedni naspram drugih.

S jedne strane oni od kojih se uvek očekuje najviše, oni koji su došli da pokažu, posle toliko godina prozivanja, posle bolnog poraza prošle godine na Mundobasketu, da su, ipak, najbolji, da niko tu igru ne igra tako dobro i veselo, da su im s pravom pune hale i poneki stadion, da i dalje imaju pelcer što tera klince da uhvate loptu i nerviraju komšiluk u vreme odmora, ili da od siromaštva, tuge, zadirkivanja, ma od života, beže na trening, u sale sa krutim obručima i strogim trenerima.

A sa druge će biti Amerikanci...

Šalimo se, ali se i ne šalimo, biće oko 21 čas večeras, i lopta će biti u vazduhu nakon što je sudija podbaci, i u tom trenutku – možda samo u tom trenutku, zbog čega ga treba slaviti, zbog čega ovo pišemo, zbog čega nam nekoliko sati pre intoniranja himni drhte prsti dok sipaju pivo ili se ogrću zastavom – sve će biti moguće, kao što je bilo moguće i juče i preksinoć, otkako je Jokić pregazio Australiju.

Nikola Jokić beleži dabl-dabl na meču SAD – Srbija, kvota 2,50

Dok je lopta u vazduhu, dok je još niko nije probacio kroz obruč, dok je stvarno okrugla, Srbija može da tuče Amere, zvali oni svoju ekipu Dream Team ili ne; i napisali smo već, i ponovićemo 100 i pet puta, to što baš u ovom trenutku nas deset i kusur miliona veruje u pobedu, to govori mnogo o veličini srpske košarke i njenog nasleđa, više i od svih pehara i medalja.

(A ne bismo se odrekli nijednog pehara, nijedne medalje.)

Samo su ti Srbi dovoljno ludi da misle, pardon, da znaju da je Ameriku moguće dobiti, samo se taj neverovatni narod – neko ko nas baš voli bi od milja dodao i reč “naopaki” – jutros probudio i šapnuo oznojenom jastuku, pa onda i osobi na jastuku pored: “Ma, naši su”.

I dok si prao zube, pisao si akcije i spremao odbranu, i dok si čekao prevoz ili čekao u koloni, danas se nisi dosađivao, jer bi te na svakih pet minuta prošla neka struja, neka jeza, nešto iskonsko u tebi.

Četiri dana do kraja OI: Može li Srbija da popravi porazni saldo od dve medalje?

Saša Obradović za Mozzart Sport: Zajedništvo nosi nadu u čuda; Bez dobrog Vase ne možemo u borbu za medalju

I samo su ti Srbi dovoljno šašavi da, ukoliko taj monstruozno dobar tim večeras opet protiv nas odigra kao da nije s ove planete, proglase dan nacionalne žalosti, da budu utučeni, nervozni, ljuti, pa da već sutra ujutru prave plan da se opet sretnemo.

A onda ćemo, ma znate šta ćemo...

Ali neka tog scenarija tamo negde, nećemo sada o njemu, ne znamo šta će se desiti već u 21:01.

Znamo šta se dešava sada, dok je lopta u vazduhu, dok je još 0:0, dok im još spremamo zvrčku.

Aleksa Avramović i Stef Kari (Reuters)

Sve do tog trenutka, sve dok je lopta u vazduhu, traje praznik košarke, čitav ovaj dan je spomenik sportu koji toliko volimo opipljiviji od onog ispred “Arene” i od onog kamena u koje su uklesana imena heroja iz Atlante, kada smo ih prvi put držali u šahu, zbunu i neverici.

I šteta je, znaju to čak i oni Amerikanci koji nisu oduševljeni Jokićem, šteta je što se srećemo danas, a ne za dva dana; samo jednom je posle 1996. finale bilo ono koje mora da bude, SAD – Srbija, onda u Riju, i samo jednom Amerika nije bila na pobedničkom postolju. Bilo je to kada ih je u Atini savladao jedini beli tim koji se ne zove Srbija, a za koji se moglo navijati iz sve snage, samo da im nismo zavideli. Jer je to trebalo, jer smo to morali da budemo mi, a ne Argentina...

Pobeda razlikom od 11 do 15 poena za bilo koji tim, kvota 5,30

Šteta je za sve Igre do Rija i ovu jednu posle njih, i ako je Atlanta bila matursko veče jedne odlazeće generacije, onda je u Brazilu bio upis u novu školu: pre osam godina jedan dečko iz Sombora, sa samo jednom sezonom u nekom tamo Denveru, odigrao je tačno 24 minuta i 27 sekundi i postigao svega šest poena u porazu Srbije od 30 razlike.

Danas su se uloge malo promenile, danas je poraslo dete pa se osamostalilo (mada je razredni i dalje strog!), i možda tog dečka iz Sombora previše dobro poznaju i na našu štetu, ali neka i tog razvoja događaja tamo kada lopta padne.

Svetislav Pešić: Igramo protiv najbolje ekipe u istoriji reprezentativne košarke, ali ne plašimo se

Još je u vazduhu, još su “naši”, imamo ih, još je Aleksa zaustavio Lebrona, kakvog bre Lebrona, još su zapanjeni kako ne mogu da dođu do koša.

Oh, pašće jednom, sve što je letelo mora jednom da padne, pa tako i narandžasti globus oko kojeg se vrti planeta, pa tako i Dream Team u bilo kojoj, u svakoj njegovoj verziji; pašće jednom lopta, i onda će nas možda nervirati kako šutiraju trojke, i onda će nas frustrirati što su toliko snažni, i onda ćemo biti ogorčeni što moramo, zamislite, da čekamo još četiri godine da nam opet dođu na crtu.

Ali ne još. Ne razmišljajte o tome, biće vremena za analize i za utehu, biće vremena i za neka nova slavlja i pobede.

Sada budite samo srećni, što smo odavde, što toliko volimo ovaj sport – a i ona voli nas, i hvala joj na tome – i dok je lopta u vazduhu i još nijednom nije tapnula o parket, recimo sebi “Ma, naši su” i verujmo u to kao što smo verovali uvek, a posebno sinoć u snovima, a posebno danas, na praznik košarke.