No Payne, no gain

Kao neko ko poseduje desetogodišnje NBA iskustvo, očekivanja Partizanove publike od Kamerona Pejna su ogromna. Očekuju se “kule i gradovi”. Da “bljuje vatru” na terenu ako može. I, zaista to je slučaj sa svakim novim licem koje dolazi u Humsku ulicu. Od tih očekivanja ne može da pobegne, pogotovo kada dolazi sa određenim renomeom. A, momak iz Memfisa je izgradio određenu reputaciju u najjačoj ligi sveta igrajući za Oklahomu, Čikago, Klivlend, Finiks, Milvoki, Filadelfiju i Njujork.

Međutim, da li će istu da opravda u srpskoj prestonici zavisi od više faktora, a ono što mu ne ide u prilog na startu i više od toga što dolazi u tim sa urušenom hemijom jeste što stiže tri meseca od početka sezone i što istorija doselekcije tima crno-belih nije u prošlosti bila posebno uspešna.

Praktično na prstu jedne ruke može da se nabroje igrači koji nisu prošli letnje pripreme sa timom, a uspeli su da se pokažu kao pogodak. To i ne treba da čudi. Ionako se doselekcija radi uglavnom onda kada je to neophodno zbog loše kadrovske situacije ili loših rezultata. Za parni valjak je “voda došla do grla” i ovako nešto je bilo ne potrebno, nego obavezno. Ekipa nije tim, previše je soliranja, a premalo prave timske igre. Da ne kažemo, premalo košarke.

Nekadašnji 14. pik sa NBA darfta je posmatran kao neko ko bi mogao da izvuče crno-bele iz kontra ritma. Poveže redove i pruži novu dimenziju igre.

Nimalo jednostavnog zadatka se prihvatio, ali to samo pokazuje da ne beži od izazova. Prvi put će u karijeri iskusiti košarku na drugom kontinentu, pritom će za trenera imati čoveka koji ne barata engleskim jezikom baš sjajno i moraće da za kratko vreme pokaže neki konkretan doprinos. To nije lako. Nije bilo nikome ko je usred sezone dolazio u novi tim. Pogotovo kada dolazi u tim u kojem se očekuje pobede u svakoj utakmici.