Svi koji su predsednika birali, treba da budu smenjeni: Italija počinje od Pepa ili Karleta?

Prethodno rečeno je još jedan dokaz zašto je u italijanskom fudbalu neophodno napraviti “tabula rasa”. Svi koji su izabrali Gravinu bi trebalo da budu smenjeni, od čelnika zajednica prvoligaša, drugoligaša, trećeligaša, amatera, sudija, trenera, igrača. Gravina nije jedini odgovoran za krah Kalča, ali je simbol strmoglavljivanja.

Sa pomenutom većinom Gravina je trebalo da ima odrešene ruke da sprovede reforme u italijanskom fudbalu ili, kako se to slikovito kaže, da ga iz analognog perioda konačno uvede u digitalni. Italijani su po prirodi konzervativci, ne vole promene, što su pokazali i na poslednjem referendumu o reformi pravosudnog sistema. Italija je jedina zemlja u kojoj su levica i ekstremna levica konzervativnije od desnice, ali i poslednja zapadna zemlja koja je prešla sa crno-belih televizora na one u boji. Ništa se ne događa slučajno.

Dakle, koliko god zvučalo neodrživo, ideja Gravine da ostane na čelu FS Italije i posle brodoloma u Zenici bila je čvrsta i iskrena. Zato je ponavljao da će o njegovoj sudbini odlučivati Nacionalni savet FS Italije u junu. Njegov problem je što ovoga puta to nije bilo moguće i što su svi prozreli namere Čeferinovog zamenika u UEFA.

Kako vreme prolazi, Italijani sve više uviđaju razmere katastrofe i prag trpljenja Gravine i njegovog sistema je sve niži i niži. Toliko da je policija morala da rasporedi snage oko zgrade FS Italije, plašeći se nereda ukoliko sa današnjeg sastanka ne izađe neopoziva ostavka Gravine. Drugim rečima, Gravina je postao simbol raspada i kao takav nije mogao da preživi.

U prethodna 24 sata bilo je dosta poziva da se uvede prinudna uprava u FS Italije i da se uz pomoć vanrednih mera i vanrednog stanja uradi sve što nije u poslednjih 20 godina. Međutim, to nije moguće jer pravila predviđaju jasno označene situacije u kojima je moguće uvesti prinudnu upravu. Među njima su finansijski razlozi, u slučaju da preti bankrot saveza, ili pravni motivi, odnosno da postoji kriminalna infiltracija u vrh FS Italije ili serija krivičnih dela koja dovodi u pitanje solidnost FS Italije. Sportski rezultati i neuspesi nisu predviđeni kao razlozi za prinudnu upravu, što je i logično jer u tom slučaju podnošenje ostavke mora da bude moralni i ljudski čin.

Italija nema vremena za gubljenje. Prioritet nad prioritetima je obezbediti plasman na Mundijal 2030. godine. Potrebno je promeniti mnogo toga, uključujući mentalitet. Činjenica da Italija i najbolji italijanski timovi igraju sa formacijama sa tri defanzivca, dok osam klubova koji su se plasirali u četvrtfinale Lige šampiona svi odreda nastupaju sa četvoricom u liniji ispred golmana, dovoljno govori koliko je italijanski fudbal zaostao.

Prvi zadatak je izabrati novog predsednika FS Italije. Ovih dana se najčešće čuje ime Đovanija Malagoa, dojučerašnjeg predsednika nacionalnog olimpijskog komiteta (CONI). Malago je preporodio italijanski sport u prethodnih 13 godina i smatra se da je prava osoba da sprovede reforme, promeni sistem i kreira pretpostavke za novi uzlet Kalča.

Đovani Malango (©AFP)

Pored Malagoovog imena, veoma ozbiljan kandidat je i Bepe Marota. Predsednik Intera se smatra najboljim fudbalskim rukovodiocem sa ogromnim iskustvom i darom za pronalaženje rešenja i izgradnju konsenzusa ili potrebnih većina. I Mateo Marani, bivši novinar i aktuelni predsednik zajednice trećeligaša, odnosno tzv. Lega Pro, je veoma ozbiljan kandidat.

Kao rešenje se pominje i formiranje neke vrste tandema, to jest uparivanje Malagoa, Marote ili Maranija sa velikim fudbalskim imenima poput Paola Maldinija ili Alesandra Del Pjera. Italijansko iskustvo sa legendarnim fudbalerima na rukovodećim mestima nije baš najbolje. Na stranu Boniperti – izuzetak koji potvrđuje pravilo – avanture Paola Maldinija, Đankarla Antonjonija, Roberta Bađa ili Frančeska Totija nisu baš ohrabrujuće.

I dok je izbor predsednika FS Italije prilično otvoren, kada je u pitanju ime novog selektora, jedno je sigurno: Italija cilja veliko ime. U idealnim okolnostima Karlo Ančeloti bi bio najlogičnije rešenje za klupu Azura. Međutim, Karlo je na čelu Brazila i sve zavisi kako će proći na Mundijalu u SAD, Kanadi i Meksiku.

Drugo, veoma sugestivno rešenje, i ako hoćete revolucionarno, bilo bi dovođenje Pepa Gvardiole. Trener Mančester Sitija je veoma blizu kraja duge epizode na klupi Građana i Italija bi mogla da bude pravi stimulans i izazov za treću fazu trenerske karijere najvećeg inovatora među fudbalskim stručnjacima u 21. veku.

U vrhu liste mogućih selektora Italije nalaze se Roberto Mančini, Maks Alegri, Antonio Konte i Simone Inzagi. Sva četvorica su pod ugovorima, mada su Mančini i Inzagi dali signale da bi se rado vratili u Evropu, dok Konte i Alegri u dobroj meri zavise od rezultata u finišu ove sezone.

Italija nema kvalitet igrača za osvajanje svetskih ili evropskih prvenstava, ali ima fudbalere koji bi bez problema, uz pravog selektora, trebalo da stižu do četvrtfinala velikih takmičenja, a posle šta bog da.

Očaj i razočaranje su naveli deo javnosti da okrivi veliku količinu stranaca, preterani broj timova u Seriji A, penalizujuća pravila poput onemogućavanja da se potpišu višegodišnji ugovori sa mladim fudbalerima koji imaju manje od 18 godina.

Neće biti iznenađenje ako nova Italija bude potpuno različita od svih dosadašnjih, počev od toga da će većina startera dolaziti iz Premijer lige, a dobar deo igrača će biti tzv. novi Italijani, odnosno deca imigranata druge generacije.

Donaruma, Tonali, Kalafjori, plus Udogi, Kajode, Leoni su već u Premijer ligi, dok će se vrlo brzo Kenu pridružiti “novi Italijani”. Veoma perspektivne mlade reprezentacije ispod 21 i 19 godina predvode Ndur, Koleošo, Ahanor, Ekator, Inacio, Idrisu, Idele.

Kada njima dodamo Pija Espozita, Palestru, Skalvinija, Pizilija, Vergaru, Bartezagija, ne može se reći da Italija nema budućnost, problem je što je Azurima preko potrebna “sadašnjost” a Gvardiola i Ančeloti su najbolji garanti.