Luna vaša, zlata naša

Sve mora da se rodi, negde da počne. I obično kada se rodi uz “bum”, kasnije lakše i brže iznikne i dobije popularnost u narodu. Košarka se igrala na ovim prostorima i pre te čuvene 1970. godine, ali posle nje više ništa nije bilo isto. Ljubljana je bila poprište završnice Svetskog prvenstva, a Jugoslavija je tada stigla do zlatne medalje, prve u istoriji na Mundobasketu, posle dva osvojena srebra.

Kraj šampionata dogodio se 24. maja, pre tačno 50 godina. Dakle, prošlo je pola veka, a sve ono što smo gledali posle toga - i generacije Kićanovića, Slavnića i Dalipagića, kasnije i Divca, Đorđevića i Bodiroge, te asova 2000-ih - za to zasluge mogu u određenoj meri da se pripišu i toj prvoj medalji 1970. koja je mnogo čemu otvorila vrata.

Bilo je tada drugačije vreme, ljudi su bili drugačiji, sport je bio drugačiji, a strast je bila čistija i manje isprljana nego sada. Sa ove tačke gledišta, možemo samo da pogledamo pola veka unazad i da vidimo kako je sve počinjalo, kako se košarka rađala i dobijala na publicitetu.

Nažalost, u toj zlatnoj reprezentaciji se nije našao tragično nastradali Radivoj Korać, veliki as tog vremena. A zbog toga što ne bi bio dobro primljen u Ljubljani, zbog ranijih nesuglasica sa Ivom Daneuom, u timu nije bio ni Vladimir Cvetković, heroj iz Meksiko Sitija.

Jugoslavija je na turniru na putu do zlata pobedila Italiju (66:63), Brazil (80:55), Čehoslovačku (94:84), Urugvaj (63:45) i SAD (70:63). Čisto da stavimo stvari u istorijski kontekst…

Na leto 1969. gledao se televizijski prenos sletanja čoveka na Mesec, a u skladu sa tim je na košarkaškim tribinama oko devet meseci kasnije u Jugoslaviji u dvorani Tivoli osvanuo čuveni transparent upućen Amerima: “Luna vaša, zlata naša”. Ili u prevodu “Mesec je vaš, zlato naše”.

Tako je i bilo… Jugoslavija je slavila 23. maja protiv SAD-a sa 70:63 (35:32) i tako obezbedila zlato (igralo se po bod-sistemu), pa meč odigran dan kasnije, 24. maja sa Sovjetskim Savezom, nije imao težinu, ali je tada zvanično bio kraj šampionata.

Srebro je pripalo Brazilu, bronza Sovjetskom Savezu.

…

Nagoveštaj svega toga dogodio se i u godinama koje su prethodile, bilo je tu medalja, ali nekako Jugoslavija nije uspevala da razbije dominaciju SAD-a i Sovjetskog Saveza. Na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. godine Jugoslavija je došla do srebrne medalje i najavila ono što će se dogoditi dve godine kasnije u Ljubljani.

O prvom svetskom zlatu i šampionatu Sveta koje se održalo u Jugoslaviji 1970. godine, za MOZZART Sport govore košarkaške legende i akteri tog prvenstva - Damir Šolman, Dragan Kapičić, Petar Skansi, Rato Tvrdić, Ivo Daneu i Mirko Novosel.

TRENIRALI SMO U SNEGU, KAO DA SE SPREMAMO ZA SKIJAŠKA TAKMIČENJA

Damir Šolman i Rato Tvrdić (©MN Press)

Damir Šolman je trofejni košarkaš sa dve osvojene srebrne medalje sa Olimpijskih igra održanih u Meksiku i Montrealu, ali i sa izborenim velikim zlatom sa Svetskog prvenstva iz 1970. godine i još dva zlatna odličja sa Evropskih šampionata.

Legendarni Damir Šolman rado se seće Svetskog prvenstva u Ljubljani pre 50 godina. Da ne ulazimo u to kako je Jugoslavija dobila organizaciju turnira, prebacićemo se na to kako se stvarao tim i šta je prethodilo prvenstvu. A to su mukotrpne, ali plodonosne pripreme.

“Samom šampionatu prethodile su teške pripreme u Austriji. Odveli su nas u malo mesto gde čak nije bilo košarkaške dvorane. Više smo radili na snegu, kao da se spremamo za skijaška takmičenja, a ne za košarkašku smotru. Međutim, mislim da je to bio pun pogodak, fizički smo bili maksimalno spremni pa smo eksplodirali na parketu”, priseća se Šolman u razgovoru za MOZZART Sport.

Za Damira sport je bio viteško nadmetanje. Uvek je bio miran, ponašao se korektno, bez tehničke greške u karijeri. Zbog toga je dobio i nadimak ‘Gospodin pod koševima’ što mu je godilo.

“Na taj način sam išao i idem kroz život. Imao sam i imam puno prijatelja u Makedoniji, Srbiji, BiH, Sloveniji…Baš sam za Večernji list rekao, možda to neće prijati nekome u Srbiji, ali vodeća postava na Svetskom prvenstvu u Ljubljani bila je sastavljena od hrvatskih igrača. Na parketu su najčešće bili Ćosić, Skansi, Tvrdić, Plećaš i ja. Međutim, moram da podvučem da su mi svi reprezentativci dragi i da imam sijaset prijatelja u Srbiji. I još jedna bitna stvar, u Hrvatskoj smatraju da je košarka počela sa pojavom Dražena Petrovića. Moram reći da nije, igrala se ona mnogo ranije”, kaže Šolman.

Poznavaoci košarkaških prilika kažu da je zlato iz Ljubljane najvrednije odličje, a da ste šampionat otvorili u grču.

“Ne bih se složio. Nakon tog prvenstva sam još sedam godina bio reprezentativac. Nastupao sam na tri Olimpijade, uzeo srebro koje je po mom mišljenju u rangu sa zlatnom medaljom iz Ljubljane. Takođe, nismo imali pritisak na otvaranju ni od državnog vrha koji je gledao meč. Može se konstatovati da smo imali pozitivnu tremu, da smo želeli dobar rezultat…Kasnije smo shvatili da je Josip Broz i jugoslovensko rukovodstvo želelo zlato iz nekog državnog interesa. Mi igrači smo samo hteli da se dokažemo”.

Pobeda nad SAD-om obezbedila je zlatnu medalju Jugoslaviji, a utakmica sa Sovjetskim Savezom nije imala takmičarski značaj. Znate već kako to ide… Kasnije je usledio i doček kod Tita.

“Mi smo uspeh proslavili, a sve se poklopilo sa Brozovim rođendanom. Tito je poslao avion po nas, svakog je znao po imenu, što znači da je pratio utakmice. Dobili smo po švajcarski sat sa ugraviranim potpisom…Za mene je prijem bio veličanstven doživljaj. Imao sam samo 22 godine”.

Zlatna medalja je, naravno, donela razne benefite. I upravo ono što smo istakli na početku teksta, doneo je taj uspeh veliku popularnost samom sportu pod obručima.

“Košarka je ušla u sve domove. Postala je nacionalni sport broj jedan. Svaka subota od 17 sati bio je termin rezervisan za direktne prenose naših utakmica. To je dodatno uticalo na populatnost košarke”.

Veliki jubilej od osvajanja planetarnog zlata, zbog epidemije virusa korona, nećete se proslaviti onako kako to dolikuje.

“Volimo da se okupimo i prepričavamo zgode, anegdote…Živimo od uspomena. To sada neće biti slučaj, ali zlato iz Ljubljane uticalo je da dobijemo jaku jugoslovensku, kasnije hrvatsku, srpsku košarku”, zaključio je Damir Šolman javljanje za naš sajt.

VELIKO PRIJATELJSTVO I DALJE TRAJE

U dvorani Aleksandar Nikolić (©MN Press)

Veliki šampion i legenda Jugoplastike, Rato Tvrdić, još je jedan od članova šampionske generacije koje se prisećamo. Imao je mnogo uspeha u karijeri, i na klupskom i reprezentativnom nivou, ali jedna medalja se posebno ističe u Tvrdićevoj karijeri.

Naravno, u pitanju je svetsko zlato.

“Kruna moje karijere je zlatna medalja saSvetskog prvenstva u Ljubljani. Slovenci su napravili fenomenalnu atmosferu u Tivoliju. Imali smo velikog trenera Ranka Žeravicu, a među igračima vladalo je veliko prijateljstvo koje i dalje traje. Nije se gledala nacionalnost, ko odakle dolazi, Ivo je bio najstariji, pozitivna osoba, tu smo bili mi Dalmatinci - Krešo, Pera Skansi, Damir i ja, ali tu su bili i Duci, Kapičić…Proslavili smo zlato, a već sledećeg dana primio nas je maršal Tito. Dobili smo zlatni šafhauzen sa ugraviranim potpisom. Svi igrači iz reprezentacije ostali su prijatelji. Zbog virusa Covid 19 nećemo se okupiti, za veliki jubilej, alićemo to sigurno uraditi u Beogradu. Tamo imamo veliki broj prijatelja”, ističe Tvrdić u razgovoru za MOZZART Sport.

ZNALI SMO DA ĆE TITO GLEDATI, TO JE BILO DODATNO OPTEREĆENJE

Jedan je od legendarnih jugoslovenskih košarkaša, Petar Skansi, igrački vek proveo je u splitskoj Jugoplastici. Osim odigrane sezone u Trevizu. Skansi se okitio sa mnogobrojnim medaljama, a Ljubljana je nešto posebno.

“Igrači su bili pod posebnim pritiskom iz više razloga. Bili smo domaćini, tim je podmlađen, samo je Ivo Daneu bio od starijih košarkaša…Nisu nas ozbiljno shvatali ni rivali, ali ni naše rukovodstvo. Uz to, govorili su nam da će Josip Broz Tito gledati utakmice. To je bilo dodatno opterećenje”, ističe Skansi.

Kao domaćini igrali ste završnicu u Ljubljani, a u prvom delu niste igrali.

“I to je bila otežavajuća okolnost jer su ostale reprezentacije igrale po grupama. Mi smo posle pripremne ´torture´ selektora Ranka Žeravice morali da startujemo na odlučujućem turniru. Poznato je da je Žeravica mnogo polagao na fizičku spremu, na ekipni rad, da nije mario za zvezde…Imali smo sjajan timski duh i genijalnog Krešimira Ćosića. Došao je sa koledža iz SAD – a, pun želje, talenta…Bio je motor ekipe”.

Upravo vas je Krešo “izvukao” na premijeri protiv Italije.

“Svaki početak je težak, tako i ta prva utakmica. Nismo igrali kvalifikacije, nismo imali svežinu, pritisak od domaćeg parketa, Tito na tribinama…Ali imali smo genijalnog Krešu Ćosića koji nas je doveo do pobede”.

Posle početnog grča ostalo je ušlo u istoriju. Nije se igralo po sadašnjem sistemu, pa je trijumf nad Amerima značio i zlato za Jugoslaviju.

“Sistem je bio drugačiji. Pobedili smo Italiju, Brazil, Čehoslovačku, a pobeda nad Amerikancima donela nam je zlato. Ćosić je opet bio najefikasniji”.

Poslednja utakmica turnira sa Rusijom bila je suštinski bebitna.

“Nakon pobede nad SAD-om zlato je bilo naše. Naravno, da smo proslavili uspeh pa je poraz od Rusije bio logičan sled”, rekao je Skansi, pa se prisetio preminulog Trajka Rajkovića.

“Prestalo je da kuca srce Trajka Rajkovića. I sada sam ubeđen da niko nije mogao da pretpostavi da će se to dogoditi. Niko nije verovao da je smrt nastala zbog fizičke aktivnosti”.

POPULARNOST KOJU SMO DONELI JE NAJVEĆA TEKOVINA TOG ZLATA

Mirko Novosel, Ranko Žeravica i Damir Šolman (©MN Press)

Pomoćni trener te reprezentacije, asistent Ranku Žeravici, bio je Mirko Novosel.

Izabran je za najboljeg trenera Evrope 1985. godine, dok je u Košarkašku kuću slavnih ušao 2007. Međutim, velikim priznanjima prethodile su godine velikog rada i mnogobrojni uspesi. Sa Cibonom, koja je nastala iz Lokomotive, kao poseban projekat, Novosel je postao dvostruki prvak Evrope, a dva puta uzeo je i Kup kupova. Prvak Jugoslavije bio je u tri navrata, a devet puta osvojio je nacionalni kup.

Ništa manje uspeha nije imao ni sa tadašnjom reprezentacijom. U tandemu sa Rankom Žeravicom dva puta pokorio je Stari kontinent, bio je vicešampion sveta i srebrni sa Olimpijskih igara.

Mirko Novosel podvlači da je imao sreću da uči od najboljih, profesora Nikolića odnosno Ranka Žeravice koji je prvi uveo sistematski rad sa juniorima. Seća se zlata sa Svetskog prvenstva u Ljubljani kada je bio asistent Žeravici.

I uticaja na sport pod obručima koji je to zlato imalo.

“Zahvaljujući Nebojši Popoviću utakmice su se direktno prenosile na televiziji. Upravo zbog prenosa košarka je dobila najširu popularnost u državi. To je najveća tekovina tog zlata. Inače, imali smo izuzetan tretman. Košarka je krenula uzlaznom linijom baš od Ljubljane”.

Legendarni trener ističe da je pekao zanat uz najbolje stručnjake.

“Imao sam sreću da sam učio uz Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravicu. Kasnije sam se usavršavao i kupio znanja od najboljih američkih trenera. Uvek sam želeo da prikupim nova znanja, bio sam u kontaktu sa najboljim američkim trenerima pa sam njihova znanja prenosio svojim igračima”.

KOŠARKA JE POSTALA NACIONALNO MEZIMČE

(©MN Press)

I Dragan Kapičić ima brojne medalje osvojene sa reprezentacijom Jugoslavije, a od toga se izdvajaju svetsko zlato iz Ljubljane i svetsko srebro iz Portorika 1974. godine.

Jasno je koja ima posebno mesto u njegovom srcu.

“Zlato u Ljubljani je veliki i jedinstven događaj kome je prethodio sistemski rad. Ljudi koji su nas doveli do zlata uspostavili su sistem rada, igre, logistike, logike…Zaista su bili veliki Aleksandar Aca Nikolić, Ranko Žeravica, kasnije Mirko Novosel. Zahvaljujući toj 1970. godini košarka je postala nacionalno mezimče. Postigli smo uspeh koji se teško ostvaruje, dimenzija prvog mesta nije samo zlatna medalja već filozofija rada u sportu, ugao posmatranja, ljudski kvalitet, prijateljstvo za sva vremena, kasniji rezultati…”, lepo objašnjava Dragan Kapičić za MOZZART Sport.

Sav taj uspeh bio je pre svega plod velikog truda…

“Ranko Žeravica je sistematski radio, od juniorskog pogona do seniora. Samo Svetsko prvenstvo je višeslojno. Predsednik Tito je otvorio takmičenje, stvorio se imperativ osvajanja medalje, utakmice su išle na televiziji, što je posebna dimenzija koja je uticala na kasniju popularnost košarke…Tadašnja država maksimalno je bila uz nas. Ekipa je bila smeštena na Bledu. Tu je bio naš karantin iz koga smo išli na utakmice. Imali smo sve uslove, više nego idealne. Naravno, bilo je uspona i padova tokom takmičenja koje nam je donelo zlato”.

Tada o novcu niko nije ni razmišljao… Drugačije vreme, drugačije navike.

“Tadašnjim igračima vrhunski cilj bio je ući u dvanaest reprezentativaca. To je bio vrhunac. Emocije, želje išle su u tom pravcu, niko tu nije razmišljao o drugim stvarima. Voleli smo košarku, reprezentaciju, državu, želeli da budemo u dvanaest najboljih…O novcu i drugim stvarima niko nije razmišljao”.

Kao i mnogi, i Kapičić ističe druženje i prijateljstvo tih ljudi koje i danas traje.

“Košarka je dobila kult vrhunskog sporta. Kroz košarku su se formirale ličnosti, osobine, vaspitanje, poštovanje protivnika. Postati vrhunski sportista značilo je postati veliki čovek, prijatelj…Mi smo prijatelji za sva vremena, volimo da se okupimo, ispričamo, evociramo uspomene. Sad je teže zbog virusa korona, došle su i neke godine, zdravlje se malo narušilo, ali nadam se da će biti prilike za nova viđenja”, zaključio je Kapičić.

PROSLAVA UZ ŠAMPANJAC, VRHUNAC GENERACIJE

Ivo Daneu (©MN Press)

Jedan od najiskusnijih igrača u tom timu bio je Ivo Daneu, tada prvotimac Olimpije. Igrao je pred “svojim” navijačima što je celokupan utisak, za njega lično, dizalo na viši nivo.

"Fenomenalna publika, ne samo u Hali Tivoli, već u čitavoj Sloveniji i Jugoslaviji. Tada smo disali svi kao jedan: od igrača, funkcionera i publike”, priseća se Daneu u javljanju za naš portal.

Tada je imao problema sa povredama, bio je na zalasku karijere, ali je ipak bio tu kada je bilo najvažnije.

"Pošto sam tada već bio povređen (zadnja loža), i ne bi ni igrao, zato što bi publika smatrala da sam u sukobu sa Rankom Žeravicom (EP u Helsinkiju - podmlađivanje reprezentacije). To nije ni istina, pošto sam bio i ostao prijatelj do kraja njegovog života. Glavni teret su podneli Skansi, Tvrdić, Šolman i pre svega Nikola Plećaš. Ja sam odigrao na prvenstvu samo 100 minuta zbog povrede. Najviše sam igrao protiv Italije. Protiv Brazila nisam uopšte ulazio i pobedili smo 25 razlike. Možda sam najveći doprinos dao protiv SAD-a poslednjih pet minuta sa jednim horogom i skok-šutom”.

Slavlje posle toga bilo je i očekivano i više nego zasluženo. Jugoslavija je prvi put postala šampion Sveta u košarci.

"Proslavili smo sa šampanjcem u Hotelu LEV, kasnije u Motelu Medno i na Bledu, sa veteranima iz čitave Jugoslavije. A na Bledu nas je ispred hotela Park dočekala "pleh" muzika”. Mojoj generaciji je to bio vrhunac i kraj moje klupske i reprezentativne karijere. Ponosan sam na period od 1960. do 1970. godine”.

Ipak, Daneu žali samo za jednom stvari…

“Žao mi je da u razdoblju između 60-ih i 70-ih godina nije bilo TV prenosa, da bi navijači mogli da vide ´srebrnu´ reprezentaciju Jugoslavije".

Danas, 50 godina kasnije, te generacije se sećamo kao “Zlatne”, pre svega zbog Ljubljane i značaja tog podviga za dalji razvoj košarke.

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE IZ 1970. GODINE

4. Rato TVRDIĆ (Jugoplastika)

5. Ljubodrag SIMONOVIĆ (Crvena zvezda)

6. Vinko JELOVAC (Olimpija Ljubljana)

7. Trajko RAJKOVIĆ (OKK Beograd)

8. Aljoša ŽORGA (Olimpija Ljubljana)

9. Dragan KAPIČIĆ (Crvena zvezda)

10. Ivo DANEU (Olimpija Ljubljana)

11. Krešimir ĆOSIĆ (Zadar)

12. Damir ŠOLMAN (Jugoplastika)

13. Nikola PLEĆAŠ (Lokomotiva)

14. Dragutin ČERMAK (Partizan)

15. Petar SKANSI (Jugoplastika)

SELEKTOR: Ranko ŽERAVICA

ASISTENT: Mirko NOVOSEL

Pišu: Đurđe MEČANIN i Strahinja KLISARIĆ