Diži… Zlato!

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Srbija ponovo igra za svetsko zlato. Tu, u Manili, nedaleko od mesta gde je Jugoslavija pre 45 godina izbetonirala temelj apsolutne dominacije ovom igrom u naredne dve i po decenije.

Vratili smo se korenima, kako bismo ponovo imali razlog da verujemo u bolje sutra. Za Srbiju na krovu sveta. Za budućnost u kojoj smo i dalje veliki, da presečemo vremensku liniju i stanemo na put proročanstvima o nestanku košarkaške sile sa Balkana.

“Srbija čeka da dođeš iz daleka,

Da naša zemlja bude opet prvak sveta“.

Nikada ovaj stih nije imao veću upotrebnu vrednost nego sada. U trenutku kada 10.000 kilometara daleko od kuće Svetislav Pešić i njegovi ratnici kuju planove za konačni obračun sa Nemačkom (RTS, 14.40). Pobednik uzima sve. Narod u domovini čeka poslednji zvuk sirene i pobednički urlik. Da Srbija ponovo bude prvak sveta. Neka danas sve stane. Frku smo već digli, sada treba da dižemo... Zlato!

Čekamo zlato više od dvadeset godina. Od Indijanapolisa, kada smo prkosno stali na zemlju onih koje smo prezirali zbog svega što su nam uradili i uzeli im sve. Menjali su se selektori, igrači, kapiteni i sistemi... Napravili smo pun krug i vratili se na to da ponovo verujemo u momke sa plavim dresovima i Svetislava Pešića na klupi.

Dižemo frku i idemo po zlato!

Nismo više Jugoslavija, ali ponovo igramo košarku sa šampionskim, pobedničkim šmekom. Nisu to više Dejan Bodiroga, Peđa Stojaković, Vlade Divac, Milan Gurović i ostali, sada su tu Bogdan Bogdanović, Stefan Jović, Nikola Milutinov Aleksa Avramović... I košarka je drugačija, stari trenerski vuk nas je modernizovao, postali smo mnogo brzi, mma neuhvatljivi, letalni... Povinovali smo se modernim trendovima svetske košarke i dodali im svoj pečat odbranom koja uteruje strah u kosti. Lomi duh najvećih i tera slabije da saviju kičmu...

Naterali smo Litvaniju da kapitulira i vratili joj za sve one poraze koji su nam godinama stajali nad glavom i žuljali nas, Kanadu smo maltretirali do te mere da su joj se snovi o zlatu rasprsnuli kao balon od sapuna, sada je na redu Nemačka!

Možda su viši i fizički snažniji, brzi i takođe u savremenim tokovima igre pod obručima, imaju čvrstu bazu i tim koji je uz manje korekcije godinama na okupu. Ali, nemaju inat, taj iskonski nagon da preživimo, da ne dozvolimo nikom da bude bolji od nas. Za Dudinu generaciju iz 2009. bilo je prerarno jer su svi bili jako mladi, Saletove ekipe nisu mogle protiv jakim američkih sastava, istanbulsko zlato nam je promaklo kroz prste zbog premora jednog i povrede drugog čoveka. Danas su obojica ponovo tu, spremni da urade ono što im se nije dalo te 2017. godine. Bogdan Bogdanović kao kapiten i apsolutni lider Karijeve Srbije, Stefan Jović kao jedan od dvojice najboljih kreativnih plejmejkera na turniru i mozak našeg tima.

Aleksa! Aleksa! Aleksaaaaa!

Horhe Garbahosa za Mozzart Sport: Srbija izuzetno atraktivna i bez glavnih zvezda, navijaću za vas u finalu

Sada nije vreme za statistiku, ko više trči, ko bolje skače ili ko ima manje grešaka. Ovo je trenutak da stanemo, udahnemo duboo i kažemo: “Mi to možemo, mi smo Srbija“.

Ma kako se završilo današnje finale, Srbija je pobedila. Pobedila je zato što nije klonula duhom kada su jedni rekli da ne mogu, a druge su sprečile povrede... Nije dao Svetislav Pešić da Srbija padne, da savije glavu i da bude unapred otpisana. Ako to i jeste bila u očima nacije, onda su mnogi zaboravili da je naše glavno pokretačko gorivo kada malo ko gleda u nas, kada nas ne očekuju, kada smo za druge precrtani...

Znao je to Kari, zato je sastavio tim koji diše kao jedan u svlačionici. Koji sada živi za pobedu, za zlato oko vrata, za palog druga koji je na terenu ostao bez bubrega. Ma koliko težak bio slučaj Boriše Simanića, on je ujedinio saigrače kao malo šta, Srbi odavno nisu bili ovako motivisani i spremni da odu do samog kraja. Nismo mogli 2014. i 2016, nije nam se dalo 2017, dok smo 2022. izgubili sebe za deset minuta i ostali bez šanse da ponovo, kao 2001. i 2002. ponovo sa Pešićem vežemo evropsku i svetsku krunu.

Gurović: Zlato u Manili bilo bi veći uspeh od Indijanapolisa

Mamba Mentality na srpski način

Neka taj Berlin ostane kao relikvija prošlosti, da nas seća na to kako ne smemo, a neka današnje finale u Manili bude testament budućim generacijama, putokaz ka uspehu! Dokaz da možeš da budeš najbolji čak i kada je sve protiv tebe.

Čak i da ne dobijemo, uvek ćemo imati uspomenu na leto 2023. i taličnu Manilu, u kojoj smo ponovo uzeli medalju. Mi sanjamo zlatnu, o srebru trenutno ne razmišljamo. Mada, ko bi se ljutio na ove momke ako i ne bude ona najsjajnija? Izdigli su se iznad cele situacije, halabuke oko otkaza, priča da je i četvrtfinale uspeh, da su Litvanci bauk, da su Kanađani još strašniji, pa sada i da je ta Nemačka bolja od nas... Neka je. Papir je jedno, teren je nešto sasvim drugo. I tu jedino smemo da govorimo jezikom velikih pobednika. Od prvog sudijskog podbacivanja lopte, do poslednjeg zvuka sirene. Pa, šta bude...

“Morao si da se rodiš na ovim prostorima, jer ovde se poraz ne prihvata. Nije opcija, uopšte. Ne želiš da izgubiš, jer ne želiš da čekaš da ponovo dođeš na red“, poručio je Saša Obradović.

“Mi se ložimo ovde, takva smo nacija, da nikoga ne priznajemo. To nas gura napred“, rekao je Zoran Moka Slavnić.

“Tri, dva, jedan – Đorđević! Šut za tri poena i Sale Đorđević nešto je što je urezano na terenima“, poruka je Novice Veličkovića.

Skola: Drago mi je što tradicionalna Srbija sad igra brže i modernije; Gasol: Sjajni ste i bez Jokića, Pešićeve zasluge ogromne

Derbi dela Kari

Samo neki od citata iz dokumentarnog filma “Kako smo zavoleli basket“ mogu da posluže kao savršen šlagvort za ono što nam sledi. Mi kojimo se rodili u našoj Srbiji znamo da poraz nije opcija. I zašto da se ne ložimo? Kad ćemo, ako ne sad?! Treba da dižemo frku i izvučemo sve iz sebe, poslednji atom snage. Ako bude potrebno da se rešava sve u poslednjoj sekundi, nekada bude opet kao Sale Đorđević 1997. godine. Imaće klinci novog idola i heroja, kao što smo se mi saživeli sa Saletovom strelom u srce Hrvatima.

Ovo je za vas. Za Borišu. Za Srbiju. Za sve naše širom planete. Za sve koji vas vole i poštuju. Pa i za one kojima niste dragi, neka puknu od muke. Bilo jednom u Manili, neka bude i drugi put.

Momci, ovo je vaš trenutak – iskoristite ga.