F. VeselinovićVidim da pripadate establišmentu
Vreme čitanja: 4min | čet. 21.05.26. | 10:57
Ne cenimo dovoljno Unaja Emerija, njegovo znanje, preciznost i fudbalska dostignuća
Možda mu engleski jezik nije najbolji drug, ali fudbalskim retko ko barata bolje od njega. Ali Unaj Emeri nije hvalisavac koji na sva zvona trubi kako perfektno zna gramatiku. On pusti svoj tim da priča, da koristi fudbalske kondicionale, slaže vremena i onda sami zaključite da je pred vama čovek kojem teško možete naći rupe u znanju.
Unaj Emeri je skromna, nenametljiva pojava koju često preskočimo kada pričamo o najboljim trenerima Evrope. Možda zbog nedovoljno uspešnih epizoda u Arsenalu i Pari Sen Žermenu, možda zato što nije bio šampion, pa ni donosio plasman u Ligu šampiona u severnom Londonu, možda zbog činjenice da je u Parizu, umesto osvajača, bio protagonista najveće sramote u istoriji Lige šampiona kada je posle 4:0 u Francuskoj, dobio šest komada u revanšu u Barseloni (6:1).
Izabrane vesti
Ali i Arsenal i Pari Sen Žermen su davno prošlo vreme. Aktuelni trenutak zahteva reviziju argumentacije. Jer Unaj Emeri je sinoć surovom dominacijom u finalu protiv Frajburga (3:0) odveo Aston Vilu do prvog evropskog trofeja posle 44 godine, a sebi prišio petu zvezdu u Ligi Evrope. Postao je osvajač evropske B produkcije sa trećim različitim klubom i otvorio dve vrlo realne debate – da li zaslužuje da ga zovemo elitinim trenerom i da li će, nakon što Pep Gvardiola ode iz Premijer lige, on biti najbolji trener koji ostaje (glavni takmac je naravno Mikel Arteta)?
Setimo se početka novembra 2022. godine i trenutka kada je Bask preuzeo Aston Vilu od Stivena Džerarda. Ekipa je bila nadomak zone ispadanja. Ekspresno je Emeri sanirao štetu, završio premijernu sezonu kao sedmi (iako je nasledio, a ne selektirao tim) i od tada stremio trofejima. Nije bilo realno napasti titulu prvaka Engleske iako je u prvoj trećini sezone Vila bila maltene uz rame sa Arsenalom, ali sinoć je u Istanbulu iskusni stručnjak stavio autoritativni pečat na čudesan mandat u Birmingemu. Da ne zaboravimo da je Vila pretprošlu sezonu završila na četvrtom, prošlu na šestom mestu (u poslednjem kolu uz sudijsku grešku izgubila od Junajteda i izvisila za Ligu šampiona), a aktuelnu će okončati na četvrtoj ili petoj poziciji.
Emerijeva Vila jedan je od najžilavijih timova Premijer lige, spremna je i za uličnu makljažu i za fino, taktičko nadmudrivanje sa apsolutno svakim timom Evrope, pobeđivala je ove sezone Arsenal, Mančester Siti, Junajted, Liverpul, Čelsi i Totenhem (dakle sve timove velike šestorke) i to nakon užasno odrađenog prelaznog roka zbog kojeg je Monći napustio Vila park. Čuveni operativac dovodio je igrače koje Emeri nije želeo (Harvija Eliota i Džejdona Sanča).
Vila je trošila neuporedivo manje novca nego konkurencija, a usevala ravnopravno da se nosi sa većima, jačima i igračkim kadrom bogatijima od sebe. Da je Emeri imao širu paletu fudbalera, Arsenalovu dubinu, možda bi čitave sezone bio faktor u šampionskoj trci… Ko zna.
Ali činjenica, poslednjih sezona, navijačima Vile je postalo tako normalno da se rvaju sa najmoćnijim timovima u državi, pa su se nedavno drznuli da već u prvom poluvremenu počnu da napuštaju stadion nezadovoljni kako je njihov tim izgledao protiv mučenog Totenhema. Takvo ponašanje čovek sa kojim Vila proživljava najslavnije dane nove istorije kluba nije zaslužio… Naročito jer je bilo jasno da je protiv Totenhema povukao ručnu, kako bi mu ekipa prštala od energije u revanšu polufinala Lige Evrope sa Notingem Forestom u kojem je morao da juri rezultat.
"Moj san kada sam došao u Vilu bio je da igramo u Evropi i borimo se za trofeje – ovo je naš prvi. Igrali smo dva puta u polufinalima i bili vrlo blizu“, rekao je Emeri sinoć nakon savršenog finala protiv Frajburga.
Od sinoć, ne postoji trener sa više evropskih trofeja od 54-godišnjeg Baska. Izjednačen je sa Karlom Ančelotijem (istina, Karleto ima pet Liga šampiona), Žozeom Murinjom (dve Lige šampiona, dve Lige Evrope i jedna Liga konferencije) i Đovanijem Trapatonijem (jedna Liga šampiona i četiri Kupa Uefa).
Lepo društvo, elitno. Fudbalski džet set. A kada smo već kod džet seta, u misli dolazi čuvena scena iz Porodičnog blaga, te razgovor Tike Špica i Listera.
„Vidim da pripadate establišmentu…“
„Kude pripadam?“
„Određena vrsta ljudi, isti društveni sloj“
Emeri možda nastupom u medijima, karakterom, često mirnom energijom deluje kao uljez, ali fudbalska dostignuća mu daju propusnicu kluba za odabrane.
I sada će mnogi reći „Da, ali Emeri jedini nema Ligu šampiona“. Istina. Pari Sen Žermen je bio preveliki zalogaj i nije imao kapacitete da zauzda tu otrovnu svlačionicu. Ali dvogodišnji mandat u Arsenalu? Imao je bolje rezultate nego Arteta u uvodnim sezonama, ali uprava tada nije ima strpljenja i nije verovala u proces. Zamislite da su ga pustili da radi pet, šest, sedam godina?
Od dolaska u Birmingem, Vila je potrošila 439.200.000 evra na pojačanja (prodavala igrače za 360.000.000), dok je Arsenal samo minulog leta spiskao bezmalo 300.000.000, Siti letos i zimus strovalio takođe 300.000.000, Liverpul u minulom letnjem prelaznom roku dao više novca nego Vila u Emerijevoj eri (480.000.000 evra).
Zamislite sada Emerija sa istim resursima, autonomijom, godinama poverenja i protekcije uprave?